Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - prenosimo Danas

 

 

Džozef S. Naj

Balans tvrde i meke moći

Informaciona revolucija transformiše politiku i organizacije. Hijerarhije postaju ravnije, a oni koji se bave znanjem reaguju na različite podsticaje i političke privlačnosti. Ankete pokazuju da su današnji ljudi postali manje snishodljivi prema vlasti oličenoj u organizacijama i politici. Meka moć - sposobnost da dobijete ono što želite privlačenjem a ne prisilom ili plaćanjem - postaje sve važnija.

S ovim promenama suočava se čak i vojska. Pentagon izveštava da ljudi zaduženi za obuku regruta u američkoj armiji "manje viču na bilo koga", pošto današnja generacija reaguje bolje na instruktore koji igraju "više savetničku ulogu". Vojni uspeh protiv terorista i pobunjenika zahteva vojnike koji će pridobijati srca i umove a ne samo lomiti tela. Teoretičari rukovođenja govore o "podeljenom rukovođenju" i "distribuiranom rukovođenju" i predočavaju slike lidera koji se nalaze u centru kruga a ne na vrhu neke hijerarhije.

Tvrda moć komandovanja, naravno, ostaje važna. Tvrda i meka moć su povezane, jer su obe prilazi ostvarivanju nečijeg cilja uticanjem na ponašanje drugih. Ponekad ljude privlače oni koji imaju zapovedničku moć zbog mitova nepobedivosti. Kao što je to rekao Osama bin Laden na jednom od svojih video-snimaka, "kad ljudi vide snažnog konja i slabog konja, prirodno je da će im se dopasti snažan konj".

Ponekad oni koji zastrašuju imaju viziju, veruju u svoju stvar i poseduju reputaciju uspeha koja privlači druge uprkos njihovom siledžijskom ponašanju. Uzmite za primer admirala Hajmena Rikovera, oca američke nuklearne mornarice. Rikover je bio omanji čovek, daleko od vrha u svojoj klasi na američkoj Pomorskoj akademiji, koji nije izgledao kao ratnik ili prekaljeni morski kapetan. Njegov uspeh u rukovođenju nastao je kao posledica njegove birokratske veštine da stekne podršku Kongresa i prikupi potrebna sredstva, uz rigidnu disciplinu koja nije tolerisala nikakve propuste među njegovim oficirima. Rezultat je bio jedna efikasna i nepogrešiva nuklearna podmornička sila koja je proizvela mistiku uspeha i privlačila pametne mlade oficire. Sposobni ljudi želeli su da mu se pridruže zato što je Rikover bio poznat po primeni važne strategijske vizije, a ne zato što je bio fini bos.

Tvrda i meka moć mogu se uzajamno pojačavati ili potkopavati. U odgovoru na terorističke napade Al Kaide na SAD, potpredsednik Dik Čejni tvrdio je da će snažna vojna akcija odvratiti buduće napade. Izvesno je da je tvrda moć vojske i policijskih snaga bila potrebna za suprotstavljanje Al Kaidi, ali je njena neizbalansirana upotreba - što se moglo videti iz invazije Iraka, fotografija iz zatvora Abu Graib i zatvaranja bez suđenja - poslužila da se poveća broj terorističkih regruta. Odsustvo delotvorne komponente meke moći umanjilo je efekat strateškog odgovora na terorizam.

Gotovo svakom lideru potrebna je izvesna količina meke moći. Veliki teoretičar rukovođenja Džejms Mekgregor Berns jednom je rekao da oni koji se oslanjaju na prinudu nisu lideri već samo izvršitelji moći. Tako, po njegovom mišljenju, Hitler nije bio lider. Ali čak je i tiranima i despotima kao što je Hitler potrebna izvesna količina meke moći, bar u njihovom unutrašnjem krugu. Nijedan pojedinac nije dovoljno snažan da prinudi sve druge. Neki diktator mora privući ili pridobiti pristalice da njegovu prinudnu tehniku primene na drugima.

U isto vreme, osim kad su u pitanju neki religiozni lideri kao što je dalaj-lama, meka moć je retko dovoljna, pošto lideri koje zanima samo popularnost mogu biti neodlučni da primene tvrdu moć kada to treba. Slično tome, lideri koji se oslanjaju samo na svoju težinu i strogost, ne uzimajući u obzir efekte svoje meke moći, mogu ustanoviti da drugi na put njihove tvrde moći postavljaju prepreke.

U stvari, psiholozi su ustanovili da previše agresivne samouverenosti lidera pogoršava odnose, kao što suviše malo ograničava njihova postignuća. Po rečima glavnog izvršnog rukovodioca (CEO) Džefa Imelta, "kad rukovodite Dženeral ilektrikom, sedam do 12 puta godišnje morate reći, ‘uradićete onako kako ja kažem'. Ako to kažete 18 puta, dobri ljudi će otići. Ako to uradite tri puta, kompanija će se raspasti".

Čuvena je Makijavelijeva fraza da je za vladaoca važnije da ga se plaše nego da ga vole. On je možda bio u pravu, ali mi ponekad zaboravljamo da suprotnost ljubavi nije strah već mržnja. A Makijaveli je jasno rekao da je mržnja nešto što vladalac treba brižljivo da izbegava. Kad pokazivanje tvrde moći potkopava meku moć, rukovođenje postaje teže - kao što je to ustanovio predsednik Buš nakon invazije Iraka.

Meka moć nije dobra per se i nije uvek bolja od tvrde moći. Niko ne voli da se oseća manipulisanim, čak ni putem meke moći. Na drugoj strani, meka moć omogućava sledbenicima više izbora i prostora za manevar od tvrde moći, pošto se njihova gledišta i izbori više uzimaju u obzir. A u dobu ravnijih hijerarhija i uticajnijih nosilaca znanja, meka moć će verovatno dobiti veću važnost.

Tvrda moć nije postala irelevantna, ali lideri moraju razviti odgovarajući inteligenciju koja im omogućava da resurse tvrde i meke moći kombinuju u strategiju "pametne moći". Ko god da bude sledeći predsednik, on ili ona moraće da nauče tu lekciju.

Autor je profesor na Harvardu i pisac više knjiga

 

 

 
 
Copyright by NSPM