Mile Savić

Zašto misija ruši sporazum?

Pretpostavimo da Srbija prvo potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživnju a da, potom, EU donese odluku o slanju misije.To bi bio čin nepoštovanja teritorijalnog integriteta, a u Sporazumu stoji da svaka strana može da ga suspenduje ako druga ne poštuje neki od njegovih suštinskih elemenata

Na sednici SB UN 16. januara, ruski ambasador Čurkin izjavio je da niko ne može postati međunarodno priznata država kršenjem rezolucije SB UN. To je sasvim dobro shvatio i kosovski predstavnik Tači. Jasno mu je, rekao je on, kako u SB UN nema konsenzusa oko nezavisnosti Kosova, ali smatra da je sprovođenje Ahtisarijevog plana, uz nadgledanu nezavisnost i prisustvo EU i NATO, najbolji put da se krene ka priznanju. I za Tačija su Ahtisarijev plan i prisustvo EU, odnosno slanje njene misije, uzajamno uslovljene stvari. Ali ne samo za njega.

Nakon što su vodeće zemlje EU na samitu 14. decembra isposlovale da se na Kosovo pošalje misija koja će bez nove rezolucije SB zameniti postojeću misiju UN, nisu samo neki srpski zvaničnici shvatili da je njeno slanje direktno povezano sa „usklađenim” proglašavanjem nezavisnosti Kosova. Na primer, Gorbačov i Iglberger, za koje se ne može reći da su „srpski nacionalisti”.

Najavu vodećih zemalja EU da će na svoju ruku preuzeti glavnu ulogu u okončanju procesa sticanja nezavisnosti Kosova Gorbačov je ocenio kao etički i politički nečuven potez, jer je, u skladu sa međunarodnim pravom i ranije usvojenim rezolucijama UN, Kosovo u sastavu Srbije. Bilo bi to prvi put u istoriji ove dve organizacije – EU i NATO – da uzimaju u svoje ruke sudbinu zemlje koja nije članica nijedne od njih. Takvo rušenje međunarodnog prava i njegovo zamenjivanje loše prikrivenom samovoljom stvara opasan presedan za međunarodnu bezbednost, koji je u stanju da je bukvalno digne u vazduh na mnogim mestima u svetu, zaključio je on. I Lorens Iglberger, nekadašnji državni sekretar SAD u administraciji Džordža Buša, ističe da postoje sasvim opravdani razlozi za protivljenje zalaganju SAD i nekih zemalja EU da se Kosovo odvoji od Srbije, jer bi to imalo za posledicu ugrožavanje regionalne i šire bezbednosti.

Misija EU je, što ne osporavaju ni zapadni zvaničnici, predviđena Ahtisarijevim planom. Njeno upućivanje predstavljalo bi početak njegove primene, odnosno početak priznavanja nezavisnosti Kosova, što je, u nedostatku nove rezolucije SB i to uz izričito neslaganje Srbije, bez sumnje, protivpravan čin. Da je to tako potvrđuje i stav EU iz maja 2007. godine kada je i sama ocenila da je za „buduću primenu rešenja statusa, a naročito za civilno i međunarodno prisustvo za nadgledanje te primene, neophodna nova rezolucija SB UN”. Mada se u pogledu kosovskog statusa ništa nije promenilo, vodeće zemlje EU su, na samitu 14. decembra, pod pritiskom SAD i bez ikakvog obrazloženja odbacile svoje prethodno stanovište.

Da problem, ipak, nije jednostavan uviđa i Goran Svilanović. On smatra da se pravni osnov za slanje misije može tražiti – ili u pozivu generalnog sekretara UN, ili u pozivu samozvane vlade Kosova, ili u tome da se proglasi kako je Rezoluciji 1244 istekao vek trajanja. Međutim, čak i po njegovoj oceni, nijedan razmatrani predlog nije pravno valjan.

Bilo kako bilo, izgleda da u EU još uvek nema saglasnosti oko upućivanja misije. Za međusobne odnose EU i Srbije bilo bi dobro da je razlog za njeno izostajanje uvažavanje činjenice da za nju ne postoji pravni osnov. No to ne znači da misija, ipak, neće biti upućena i bez pravnog osnova.

Razlog odlaganja ne mora biti principijelne, nego sasvim pragmatične prirode da bi se u Srbiji obezbedila podrška za interese koje SAD i neke zemlje EU imaju u regionu. U tom kontekstu treba razmatrati i najavljeno potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Sve navodi na to da EU postupa sa Srbijom kao sa „ničijom zemljom” i da je sva retorika o tome kako su evropska integracija Srbije i rešavanje statusa Kosova dva nezavisna procesa – ne samo prazna, nego i obmanjivačka. Puko odlaganje odluke o slanju misije ne bi rešilo pitanje odnosa Srbije i EU, nego stvorilo još veće nepoverenje, jer bi otvoreno pokazalo neprincipijelnu i neiskrenu politiku EU prema Srbiji.

Pretpostavimo da Srbija prvo potpiše Sporazum a da, potom, EU donese odluku o slanju misije. Jasno je da bi to bio čin nepoštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije. U samom Sporazumu stoji da svaka strana može da ga suspenduje, sa trenutnim dejstvom suspenzije, u slučaju ako druga strana ne poštuje neki od njegovih suštinskih elemenata. S obzirom na to da je u njemu, takođe, navedeno da se i EU i Srbija obavezuju da u potpunosti sprovode sva načela i odredbe Povelje UN, OEBS-a i Završnog helsinškog akta itd., jasno je da je samovoljno slanje misije, kao čin otvorene i protivpravne podrške razbijanju Srbije, u suprotnosti sa navedenim dokumentima. Samim tim, automatski bi predstavljalo kršenje suštinskih elemenata Sporazuma i izazvalo njegovu trenutnu suspenziju.

Konačno, vratimo se tvrdnji da su evropska perspektiva Srbije i rešavanje statusa Kosova dva odvojena procesa. Oni se, možda, privremeno i odvijaju kao odvojeni, ali samo do izvesne tačke. Ali nikako kao nezavisni, jer se tiču jedne te iste stvari – teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije kao međunarodno priznate zemlje.

Iluzorno je očekivati da bi se pomoću Sporazuma Srbija prevela „žedna preko vode”, a zatim zadržala u „gvozdenom zagrljaju” uprkos samovoljnom slanju misije EU na Kosovo. Ako ništa drugo, trebalo bi bar imati u vidu kako bi se prema tome postavila Narodna skupština Republike Srbije koja je, u skladu sa Ustavom, svojom rezolucijom utvrdila da „misija EU ne može doći na teritoriju Srbije, na Kosovo i Metohiju, bez adekvatne odluke Saveta bezbednosti”, jer bi slanje „misije EU za sprovođenje odbačenog Ahtisarijevog plana predstavljalo akt ugrožavanja suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije”.

Autor je savetnik predsednika Vlade Srbije

[objavljeno: 22/01/2008]