Slobodan Durmanović

Odjeci poruka bosanskog reisa

Vrhovni poglavar Islamske zajednice u BiH reis Mustafa ef. Cerić već godinama izaziva velike nedoumice oko identiteta bosanskih muslimana, pa, ipak, svaka njegova nova poruka iznova produbljuje ne samo nedoumice među muslimanima, već i podele između muslimanskog i hrišćanskog stanovništva u BiH. Pri tome je ponekad zaista teško odrediti gde reis Cerić čini veću štetu: unoseći smutnju među sunarodnike koji sebe doživljavaju Bošnjacima/Bosancima ili budeći prezir i šireći nepoverenje kod Srba i Hrvata.

K(ak)o se pravi Britanac u Bosni?

« Mi smo Bosanci po naciji, a po etničkom određenju smo Bošnjaci. Kad kažemo da smo Bosanci po naciji, to znači isto kao kad bi vam Englez rekao 'mi smo Englezi po etničkom određenju, a po nacionalnom i državnom uređenju smo Britanci'. E, i mi smo tako(...) Mi smo Bosanci po nacionalnom određenju, a po etničkom smo Bošnjaci. Zato Bosanci mogu biti različitih vera i različitih etničkih grupa u Bosni. Kulin ban je Bosanac. On nije bio ni Hrvat, ni Srbin, već je to naš deda u kojeg mi treba da se ugledamo», doslovce je rekao reis Cerić pred oko 20 000 vernika na svečanosti koja je održana u Šarenoj džamiji u Gračanici u nedelju 13. jula[1].   

Ovom izjavom, gotovo kao ni jednom ranije izrečenom, reis Cerić, sem smutnje kod muslimana i prezira kod hrišćana, izazvao je i podsmeh među ateistima. Smišljajući kako treba da izgleda neizgrađeno „bosanstvo“, a zatim izvodeći akrobatsko poređenje „bosanstva“ sa nacionalnim osećanjima stanovnika Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, vrhovni poglavar Islamske zajednice u BiH „zgodno“ je negirao nacionalnu odrednicu Srbima, Hrvatima i Bošnjacima, svodeći ih na „etničke grupe“ kao Engleze, Škote, Velšane i Irce. No, možda reisovo „poređenje“ nije bilo baš nenamerno: možda je taj duhovni vođa bosanskih muslimana mislio da, pošto u BiH nema snažnog kohezionog faktora među tri nacije, on može biti neka vrsta „bosanskog kralja“, slično kao u Ujedinjenom Kraljevstvu ?! Svaka vrsta poređenja je, najblaže rečeno, neukusna, a nosi posebnu crtu ludosti ukoliko sam reis Cerić možda pomišlja da se politički kruniše i tako započne svoju vladavinu nad svim „etničkim grupama“ u BiH. Takva vladavina u reisovoj izvedbi zasnivala bi se, dakako, na šerijatskom pravu: on to ni ranije nije negirao, iako je dobro poznato da se hrišćanima u BiH dizala kosa na glavi uvek kad bi reis ili neko od njegovih sličnomišljenika pomenuo kako su u vreme Otomanske imperije tadašnje vlasti „pokazivale visok stepen tolerancije prema nemuslimanima“ !?    

Iako zvuči još luđe od te konstatacije, vredi se ponovo zapitati i da li reisu Ceriću neko u Londonu nije možda sugerisao da poredi tamošnje „etničke grupe“ sa ovdašnjim konstitutivnim narodima ? Ako je to neko sugerisao, teško je poverovati da je to činio na način na koji je to izrekao „savetovani“ reis. Ili je, pak, neko od britanskih pomagača došapnuo reisu da to nesrećno „poređenje“ iskoristi tek kao puko sredstvo do cilja, odnosno:  kako bi se Cerić približio za još koju stepenicu više zamišljenoj stolici „evropskog muftije“, tj. vrhovnog verskog vođe svih muslimana koji žive u Evropi, kako je to već zamišljeno pod okriljem Forin ofisa, tačnije u njenoj službi poznatijoj pod skraćenicom EIWG (Grupa za saradnju s islamskim svetom), o čemu smo ranije već pisali[2](2).   

Ove sumnje navode na opasnu poruku narodima koji žive u BiH: ako, dakle, „nadležne“ službe u britanskoj vladi ne prezaju ni od „huškanja“ reisa Cerića na izgradnju „bosanske nacije“ po njihovim zajedničkim merilima, i to zarad dugoročnog cilja pacifikacije muslimana na Ostrvu kroz Cerićevo (ne)formalno „evropsko muftijstvo“, onda bi Srbi i Hrvati, pa čak i deo Bošnjaka, mogli ozbiljno da posumnjaju da ih Cerić, uz pomoć svojih britanskih prijatelja, i doslovno huška jedne na druge. 

Uostalom, takve sumnje reis je neprestano budio godinama ranije svojim izjavama o naslonjenosti Bošnjaka na osmansko/tursko nasleđe. Razlika je, dakle, taktičke prirode: ne bi li nekako odagnao oštre kritike zbog turkofilije, reis se u projektu izgradnje „bosanske nacije“, na koji, dakako, ne polaže jedini autorska prava, sada vratio korenima srednjevekovne „bosanske državnosti“. Ipak, moglo se jasno primetiti kako se reis Cerić sve više zaplitao nastojeći da što preciznije „utvrdi“ identitet bosanskih muslimana. Elem, ispod plašta retorike o srednjevekovnim  „dobrim Bošnjanima“ koje je svojim sunarodnicima predstavljao kao njihove zajedničke pretke, reis nije mogao - a možda nije ni hteo - da sakrije svoja iskrena uverenja da je identifikacija sa „dobrim Bošnjanima“ samo pomoćno sredstvo za održanje mita o istorijskom kontinuitetu bosanske države i u periodu turske okupacije, odnosno u vremenu snažne islamizacije „dobrih Bošnjana“. Valjalo je, dakle, islamski identitet istaći kao predominantan u kolektivnom sećanju stanovnika Bosne i Hercegovine koji sebe doživljavaju kao Bošnjaci/Bosanci i, pritom, ubediti ih da je sasvim prirodno što su njihovi preci „dobri Bošnjani“ snažno prigrlili vrednosti svojih osvajača u toj meri da su njihovi potomci postali gotovo nesvesni svojih neislamiziranih predaka. Odnosno: da im do svesti dopre jedino delić prema kojem se - u interpretaciji sarajevskih istoričara - prirodno i istorijsko pravo na današnju BiH priznaje samo onima koji se prvenstveno osećaju kao (nad)nacionalni Bosanci.

Ukazivanje „sjajne“ okupacije

No, pravi kuršlus nastaje, odnosno, prave namere se naziru, kada baštinici ove bošnjačke/bosanske (nad)nacionalne škole počnu malo iskrenije da govore o svojim osećanjima. Najupečatljiviji primeri potiču upravo od reisa Cerića, a uzbunjujući su tim pre što je reč o verskom vođi bosanskih muslimana. Posebno je značajna njegova poruka na Šestom evroazijskom islamskom veću od pre tri godine, kada je s ponosom govorio o vezanosti za turskog sultana Mehmeda Fatiha, inače poznatog po tome što je razorio srednjevekovnu bosansku državu. „Osećam se ponosnim što danas ovde mogu kazati da se ponosim što sam potomak Mehmeda Fatiha koji je moje pretke upoznao sa islamom[3], rekao je tada reis Cerić. Njegovo potonje pozivanje na Kulin bana licemerno je u meri u kojoj to sam reis objašnjava pre neku godinu. „Neka svima bude jasno da mi, dobri Bošnjani, imamo tri lika, tri vidika, kroz koji vidimo sebe i svet oko sebe. Prvi lik i naš vidik je Mehmed Fatih koji nas je naučio da volimo islam“[4], rekao je, pored ostalog, Cerić, podsećajući da su ostala dva lika Gazi Husrev beg i - Alija Izetbegović.   

I tada je, posebno pominjanje sultanovog i Izetbegovićevog imena, bilo dovoljno Srbima i Hrvatima da naslute gde bi se za njih završili Cerićevi „vidici“, a još bolju priliku za loše slutnje reis Cerić im je pružio pre nepune dve godine u obraćanja lokalnim muslimanima prilikom obnove porušene džamije u Rogatici, na istoku RS. !Ovako kad vas vidim, ne mogu da prepoznam koji je Bošnjak, a koji je Turčin, jer ste svi isti, kao da vas je jedna majka rodila. Ovde moramo biti jedno, ne možemo biti dvoje i zato predlažem da svi mi ovde budemo Turci(...) I mi jesmo Turci, po našem povjesnom sećanju, povjesnom određenju, identitetu islama koji su nam Turci doneli. Ali, mi jesmo i Bošnjaci“[5], slikovito je objasnio reis Cerić. A onda je ove godine reis, izgleda, samo obnovio svoje znanje o tim „sjajnim“ danima osmanlijske/turske okupacije BiH. „Turska je naša mati, tako je bilo i tako će ostati(...)BiH ima pravo i obavezu, zajedno sa Turskom, pokazati lice islama na kome se vidi viševekovna tradicija tolerancije i međuverskog suživota“[6], isticao je reis Cerić.    

Ne treba, zaista, posebno podsećati da su sve ove poruke naišle na užas i prezir među Srbima i Hrvatima, koliko vredi ukazati na makijavelističku tendenciju koju u „bosanskom islamu“ protežira vrh Islamske zajednice u BiH predvođen svojim reisom, a koja je možda najjasnije sažeta u ranijoj izjavi jednog od najsnažnijih islamskih autoriteta u zemlji, Džemaludina Latića, u kojoj ovaj docent sarajevskog Fakulteta islamskih nauka poručuje „da mu je bliži musliman iz Malezije nego Hrvat sa Stupa“[7]. Nakon te poruke, o Latićevoj „bliskosti“ Srbima i ostalim Hrvatima suvišno je, izgleda, i govoriti...      

Elem, zalaženje reisa Cerića i njegovih sličnomišljenika u vode političkog islama/islamizma nije nelegitimno, ali onda, istovremeno, ne bi trebalo imati nikakvih iluzija prema cilju kojem teže Cerić, Latić i ostali. Ako se na kratko vratimo njihovom uzdizanju značaja turskog nasleđa za identitet bosanskih muslimana, onda je taj islamistički cilj izuzetno jasan. Ako se, pritom, podsetimo da je „kemalistička“ Turska daleko od uzora muslimanske zemlje za reisa Cerića, a da je Mustafa Kemal Ataturk, najblaže rečeno, omražena istorijska ličnost i među bosanskim islamistima, onda izgleda poprilično jasno čemu teže reis Cerić i njegovi sličnomišljenici. Reis Cerić, zapravo, ukazuje bosanskim muslimanima na jednu drugačiju Tursku, kakva se polako pomalja pod vlašću turskih islamista, ali, istovremeno, reisovo ukazanje sunarodnicima kod njihovih hrišćanskih komšija budi loše slutnje na vreme koje je u kolektivnom sećanju hrišćana na prostorima BiH uglavnom zabeleženo po zlu. To je, u suštini, ključni razlog zašto se reisovo ukazanje na „sjajno“ vreme okupacije doživljava kao opasno ne samo među Srbima i Hrvatima u današnjoj BiH, već i među onima koji sebe opisuju pre svega kao slobodomisleće građane, bez obzira da li se u politici ideološki profilišu kao, recimo, levi liberali ili, pak, kao liberalni nacionalisti na sve tri strane.

Srbi i Hrvati su, izgleda, već odavno navikli na poruke reisa Cerića i gotovo da više ni ne reaguju, valjda s ubeđenjem da od duhovnog vođe bosanskih muslimana ništa bolje ni ne mogu očekivati. Još veću opasnost u reisovim ukazanjima, po sopstveni koncept „bosanske građanske države“, naslutili su liberalni intelektualci u Sarajevu. Povod za oštru reakciju našli su u porukama bošnjačkih mladića koji su, nakon nedavne fudbalske utakmice Hrvatska-Turska, nosili turske zastave i klicali „majci Turskoj“ kako u Sarajevu, tako i u Zenici i u još nekim gradovima u Federaciji BiH s bošnjačkom većinom. Tarik Haverić je zaključio da su bošnjački najvijači Turske „samo sledili“ poruke koje im upućuje njihova verska i politička elita, primećujući kako se „u javnom prostoru ulaže neviđen trud da se Muslimani Turcima što više približe i s njima izjednače, na afektivnom i istorijskom planu“[8]. Ovu vrstu identifikacije Asim Mujkić, jedan od najistaknutijih idejnih zastupnika „bosanske građanske države“, doživljava kao ozbiljan udarac toj ideji, između ostalog, „zato što je to identifikacija s okupatorskom silom koja je ugasila bosansku državnost u petnaestom stoleću i istrebila bošnjačko-muslimansku inteligenciju u zametku u devetnaestom stoleću, na čijoj negaciji se temelji moderni politički identitet Ataturkove Turske“[9].

Napokon, izraz kolektivnog pristajanja Bošnjaka „da se prvo bude musliman“  Emir Imamović posmatra kao „uvod u katastrofu“. „Kada se ova zemlja jednom podeli, a sve je manje razloga da se to ne desi, hrvatska teritorija biće deo već dobro reformisane Hravtske, a srpski - Srbije. Ono između  će se možda formalno zvati Bosna, ali će suštinski biti evropska verzija Gaze, kojom će vladati nedodirljivi nosilac ahmedije, potencijalno doživotni reis Mustafa Cerić i oni kojima on da atest za političko delovanje“[10], navodi Imamović.   

Jedan od onih koji takav „atest“ već uveliko poseduju jeste i muftija sa „periferije“ Islamske zajednice u BiH, reis Muamer Zukorlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, koja je izabrala Sarajevo kao svoj „duhovni centar“. „Mi Tursku doživljavamo kao svoju majku koja je pre sto godina, zato što je morala, ostavila svoju decu. Sada dolazi da ih vidi: Bosnu kao najstarije dete, ovo albansko što je ojačalo i nas u Sandžaku, kao najmanje i najmlađe dete, koje se najviše voli“[11], izjavio je nedavno Muamer ef. Zukorlić.   

U njegovoj poruci nije teško prepoznati eho poruka Mustafe ef. Cerića. Izgleda, međutim, da je svim tim porukama zajednička nada islamskih verskih vođa u povratak „sjajnih“ vremena okupacije/kolonizacije, dakako, sa svim političkim modifikacijama koje nosi vreme sadašnje, vreme u kojem turski islamisti učvršćuju vlast i polako pokušavaju da šire svoj uticaj na balkanske muslimane. Izvesno je i da u Islamskoj zajednici u BiH i njenoj „podružnici“ u Srbiji ne manjka raspoloženja za prihvatanje i dalje širenje tog uticaja; raspoloženja koje sarajevski filozof  Enver Kazaz opisuje kao „spremnost  na autokolonizaciju bošnjačkog identiteta na račun turkofilije“[12].   

No, u najmanju ruku je perverzno očekivati da Srbi i Hrvati u BiH budu neutralni prema Cerićevim i Zukorlićevim pozivima „majci Turskoj da ponovo prigrli balkanske muslimane u svoje naručje. Ako ništa, a ono bi barem bilo poštenije da reis Cerić i njegovi sledbenici, ispod plašta reislamizacije, prestanu pričati lokalnim hrišćanima i ateistima bajkovitu priču o njihovoj „multikonfesionalnoj“ BiH. Insistiranje na izgradnji takve „multikonfesionalne“ BiH neminovno vodi ka destabilizaciji ionako krhkog „dejtonskog konsenzusa“ i, u krajnjoj liniji, može pre doprineti razgradnji i raspadu dejtonske BiH, negoli opstanku stabilne „jedinstvene bosanske države“. Elem, ne treba puno sumnjati da bi ogromna većina Srba i Hrvata požurila da se iseli iz takve državne tvorevine, a pitanje je samo da li bi ih trenutne okolnosti mogle sprečiti da sa sobom „ponesu“ i svoj komad zemlje.