Darko Velimirović

KOŠTUNIČINA PITALICA

Opet se, po ko zna koji put, ispostavilo kako srbijanski premijer uspeva da natera vodu na svoju vodenicu. Iako ovih dana slavi jedan mali jubilej, četiri neprekidne godine u premijerskoj fotelji, Vojislav Koštunica ne sedi skrštenih ruku. Ponovo je, po ko zna koji put, naterao političke oponente, kako u vladi, tako i van nje, da se decidirano izjašnjavaju o političkim pitanjima. Uzme li se kao tačna teza da su prethodni predsednički izbori bili referendum „za“ i „protiv“ povratka Srbije u devedesete godine prošlog veka, onda je ono što je posle njih usledilo svakako referendum za i protiv Koštuničine politike.

Nakon jednostranog proglašenja Kosova nezavisnim, srbijanski premijer Vojislav Koštunica, pozvavši „narod“ na proteste protiv nezavisnosti južne srpske pokrajine, faktički je nametnuo svoju političku igru ovdašnjoj političkoj javnosti, vrativši se ponovo na scenu iz, kako se činilo, političkog nokdauna, u koji je zapao propašću predsedničkog kandidata kog je podržao na nedavnim predsedničkim izborima. Danas, četiri godine kasnije, Vojislav Koštunica zajedno sa svojim DSS-om vodi jednu od odsudnijih političkih bitaka, pre svega na unutrašnjoj političkoj sceni, koja se ni u kom slučaju neće završiti „nerešeno“.

Posle propasti političke ideje „trećeg puta“ koja se odigrala onog trenutka kad je radikal Tomislav Nikolić kratko zaseo na mesto predsednika Skupštine Srbije, kad je Boris Tadić uspeo da politički natera Koštunicu da se izjasni i opredeli ili za Demokratsku srtanku ili za radikale, čime je jasno dokazano da se ne može hladan ostati između dve političke vatre, te da je politika „trećeg puta“ bila samo Koštuničin izgovor za simuliranje svog političkog identiteta na ovdašnjoj političkoj sceni, iz političkog štaba DSS-a ubrzo se zaigralo na novu kartu. Ovaj politički forhend koji je Koštunica servirao svojim političkim oponentima, ali i saveznicima, ovih dana daje svoje rezultate. Ono što je Koštunica sejao od maja prošle godine, a odnosi se na niz skupštinskih dekleracija, strategija vlade, neformalnih i formalnih dogovora, mnoštvo zakona i jedan Ustav – rodilo je ove godine! Danas se Srbija, ali ne samo ona već i i gotovo svaki politički faktor unutar nje, uveliko opredeljuje za i protiv Koštuničine vizije rešavanja kosovskog pitanja, kao što se pre otprilike godinu dana Koštunica lomio između saradnje s Nikolićem ili s Tadićem. Ono što jeste paradoks u celoj stvari je pre svega činjenica da su političke strasti na ovdašnjoj političkoj sceni doživele toliko usijanje da su stranke i političke organizacije gotovo prinuđene da „lome preko kolena“ jesu li za Kosovo – onakvo kakvim ga zamišlja Koštunica, ili ne. Stvar je otišla toliko daleko da je trenutno u Srbiji među strankama mnogo važnije opredeliti se za ili protiv „Koštuničinog rešavanja kosovskog problema“, nego li „za“ ili „protiv“ rešenja koje je Kosovu namenjeno od strane većine vodećih zemalja u međunarodnoj zajednici. Ovih dana Srbija „lomi preko kolena“, gotovo na isti onaj način na koji je Koštunica pre godinu prelomio da Tomislav Nikolić bude izabran na mesto predsedavajućeg srbijanskog parlamenta.

Može se sasvim osnovano verovati da je Koštuničina vizija rešavanja kosovskog pitanja ključ i osnov buduće političke ideologije i političke strategije DSS-a za relativno dug vremenski preiod. Vojislav Koštunica je Kosovo i njegovu sudbinu stavio kao prioritet svoje stranačke, ali i državničke politike, čime je jasno dislocirao sebe i svoju stranku na političkoj mapi Srbije. Naime, pre „bavljenja Kosovom“, Koštunica i Demokratska stranka Srbije predstavljali su politički „jezičak na vagi“ između dva politička bloka, jedan koji predvodi Demokratska stranka, a drugi čine srpski radikali. Takozvana politika „širokog koalicionog potencijala“ omogućavala je Vojislavu Koštunici i DSS-u dosta lagodnu poziciju korektivnog faktora između „demokratske“ i „radikalne“ Srbije. Međutim, od onog trenutka kad je pitanje odnosa prema rešavanju kosovskog čvora postalo dominantna tema u srbijanskom društvu, Koštunica i DSS uspeli su da se nametnu kao „autentični tumači ispravne nacionalne politike“ glede ovog problema. Samim činom proglašenja Kosova nezavisnim od strane kosovske skupštine DSS je dobio ogroman politički manevarski prostor. Povevši demonstracije protiv nezavisnog Kosova, Koštunica je počeo da igra ulogu vodećeg „antizapadnog političara u zemlji“. Danas je politika DSS-a i Vojislava Koštunice po svim ključnim političkim merilima mnogo bliža politici Srpske radikalne Stranke nego li svojim svom većinskom koalicionom partneru. Ovo jasno govori da je i sam Koštunica odlučan da politički poker otvorenih karata igra do kraja. Koštuničino približavanje radikalima i njihovim političkim pozicijama govori nam da političke gužve tek predstoje, ne samo zbog preterane gužve na političkom desnom centru u ovom trenutku, već i zbog očigledne prekompozicije srpske političke scene, čiji se eho očekuje u mesecima koji nam tek predstoje. Ova mini prekompozicija srbijanske političke scene, koja je svakako i dalje u toku, govori nam da je Srbija tog sedamnaestog februara ne samo ostala bez petnaest posto teritorije, već i da je doživela jednu vrstu pravog i žestokog političkog zemljotresa, čiji će ishod,po svemu sudeći, biti pad vlade i raspisivanje novih parlamentarnih izbora, ukoliko nas Boris Tadić i Vojislav Koštunica opet ne iznenade nekim svojim skrivenim političkim adutima i ne iznenade nas nekim novim koalicionim paktom i političkim kompromisom.

Kao što je paljenje i demoliranje stranih ambasada bila pre svega politička poruka, koja je jasno rastumačena „na zapadu“, tako je svoje tumačenje imala i na unutrašnjepolitičkom planu. Vandalizam na beogradskim i ulicama manjih gradova jeste, pre svega, signal duboke i, čini se, za sada nepremostive podele na ovdašnjoj političkoj sceni. Služeči se političkim trikom da je i za „jare“ i za „pare“, tj. i za evropske integracije i za Kosovo u Srbiji, Tadić dobija predsedničke izbore. Dešavanjima posle sedamnaestog februora, Tadić biva prinuđen da se izjasni. To je upravo ona politička pitalica koja je pomenuta na početku teksta, a novoizabranom predsedniku zadaje toliko glavobolje – primoravajući ga da se izjasni „za“ ili „protiv“ Koštuničine vizije rešavanja kosovskog čvora. Dugo su Koštununičini koalicioni partneri bili prinuđeni da, „uzevši Kosovo“ kao krucijalan i fundamentalan ovdašnji politički problem, prkose svojim glasačima, koji su, pak, prioritet razvoja ovdašnjeg društva sagledavali kroz evroatlanske integracije. Kako bi udovoljili ovdašnjim zahtevima premijera i očuvali „koalicioni mir“ poslanici Koštunicinih koalicionih partnera dizali su ruke za sijaset rezolucija o Kosovu, verovatno vođeni računicom da će sve ostati na „akademskom“ tj. deklerativno-parlamentarnom nivou. Koštunica se ovih dana s pravom ljuti na Borisa Tadića i Mlađana Dinkića što nisu u stanju da dosledno ispoštuju sve koalicione dogovore u vezi Kosova koje su imali s njim. U trenucima kad se u praksi trebaju „pooštriti“ odnosi sa zapadnim diplomatima i zemljama koje su priznale Kosovsku nezavisnost, Tadić i Dinkić deluju neubedljivo, „iznenađeni“ činjenicom da takav radikalizovan stav prema zapadu proističe iz npr. Ustava Srbije i preambule istog, za koji su listom u skupštinskim klupama dizali ruke.

U slučaju da Tadić i Dinkić dosledno sprovode ono što su s Koštunicom dogovorili i što su mu obećali po principu „hvali devojku da je najlepša jer nemaš drugu“, ne samo da bi izvršili politički suicid nego bi ostali i bez poslednjeg glasača. Koliko je Koštunica uspeo da svojim političkim iznudama dovede koalicione partnere uza zid, govori pre svega nervoza i prašina koja se ovih dana diže oko navodno najbitnijeg pitanja na svetu koje se zove „otplata Kosovskog duga“, iako Srbija godinama unazad otplaćuje taj isti dug. Stiče se utisak da je problem kosovskog duga pre svega unutrašnje političko pitanje koje će biti iskorišćeno za daljnju segregaciju Demokratske stranke i G17 Plus od ostatka koalicije, ili kako je to ovih dana izvoleo reći Mlađan Dinkić, od „sulude politike“ koju vodi Demokratska stranka Srbije. U slučaju da ta politika i jeste „suluda“ ostaje samo pitanje kako se to nije videlo u redovima Demokratske stranke i G17 Plusa onda kad se donosio Ustav ili neka od mnoštva parlamentarnih rezolucija o Kosovu. Dakle, po sredi je jedno sasvim novo pregrupisavanje na ovdašnjoj političkoj sceni, gde će Koštunica biti prepušten na milost i nemilost radikalima, naspram kojih će stajati tzv. „proevropski blok“, s (kako nam predhodni redovi govore) „sumnjivom“ evropskom prošlošću, a učinak će se sabrati tek nakon „bitke“ koja je, po svemu sudeći, tek na početku. Koštunica je svojom pitalicom: „Hoćete li mojim putem na Kosovo?“, prevashodno doveo u pitanje sudbinu zemlje, vlade i koalicije kojoj pripada. Ko drugom pitalicu – sam u nju pada.