Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Kurir

 

 

Vjekoslav Radović

Jahači apokalipse

Ne znam, stvarno, da li je Dragoljub Mićunović, kao mlad staljinista, zaista jahao popove. Jedan njegov ispisnik Kuršumlijac, sada nažalost pokojni, kleo mi se da je to istina. I da je sekao konopce na crkvenim zvonima, da više nikad ne zazvone. Onda su ga poslali na Goli otok, gde je učio prve lekcije iz demokratije. I evo, već više od pola veka uvežbava svoja znanja na celoj naciji, veran golootočkoj školi, koja je posle prerasla u korčulansku, i nikako da sjaše.

Moram da priznam da mi je blisko i simpatično što Mićuna ni u poznim godinama ne napušta revolucionarni žar - revolucionari nikad ne ostare! - ali brine me što u tom zanosu nema ni trunke principijelnosti, etike, ni morala. Dočekati starost tako ogoljen, svojevrstan je medicinski fenomen. Tužno.

Preterujem? Evo činjenica. Kad mu je Đinđić 1994. godine izmakao fotelju, Mićun ga je proglasio za „oceubicu“ i otišao da osnuje svoju stranku. Jer, jednom lider - uvek lider. Tako je makar na srpskoj političkoj sceni i Mićun u tom pogledu, nažalost, nije izuzetak. U to vreme optuživao je Đinđića da je „firer“ i „autokrata“, da je „pokrao telefone i telefakse, uzeo stranačku kasu“... Milan St. Protić u svojoj knjizi „Izneverena revolucija“ tvrdi da je Mićunović nedelju dana pre 5. oktobra 2000. izjavio kako je Đinđiću lako, jer „on ima mogućnosti da utekne ili da se sakrije, a nas gura u prve borbene redove“.

Posle je, uz Čedomira Jovanovića, postao najvatreniji branilac Đinđićevog lika i dela. Naprosto, bilo je zgodno skloniti se u Đinđićevu senku, kad ti je sopstvena kratkog dometa. Onda se vratio pod skute Borisa Tadića, da mu bude vodonoša u Političkom savetu DS. Ali, shodno golootočkoj školi, čovek je taj koji daje značaj funkciji, a ne obrnuto. Tako je bilo u vreme Tita i Slobe, pa se podrazumeva i za Mićuna. Nije džaba sedeo kod Slobe na kanabetu.

Zato nam „veteran demokratije“ ovih dana opet soli pamet i proriče apokalipsu, ako „proevropske snage“ ne osvoje vlast u Beogradu i Srbiji. Ako se to ne poklapa sa izbornim rezultatima i postizbornom aritmetikom, tim gore po rezultate. Tako, dok se sve kreće u pravcu „narodnjačke koalicije“ sa SPS, i u trenutku potpisivanja sporazuma na gradskom nivou, Mićunović tvrdi (utorak, Beograd 202) da će „demokrate“ formirati vladu i u Beogradu i na republičkom nivou.

„Ako to ne bude moguće, imaćemo izbore, jer nemoguće je da ova druga strana napravi vladu“, rekao je Mićunović. „Čak i ako bi se napravila neka takva vlada za Beograd, nije izvesno da bi ona dugo trajala, jer sve zavisi od dogovora o formiranju republičke vlade.“ Kako, i zašto, ako neko može da sastavi većinu?

Suprotno svakoj logici, takve izjave mogu se čuti i od drugih glasnogovornika „proevropejaca“. Kao, ništa nije gotovo dok se ne konstituišu skupštine. Onda će, valjda, Boris da posegne za „svim demokratskim sredstvima“, uzme koferče u ruku i krene na pijacu, u kupovinu odbornika i poslanika. Već viđeno u Srbiji, u kojoj sve ima svoju cenu. A, našim evropskim i američkim „prijateljima“ nikakva cena nije previsoka za „pobedu demokratije u Srbiji“. Bez Kosova, naravno.

Pitanje je samo imaju li stranke adekvatne mehanizme da to spreče. Po svemu sudeći, nemaju, a ako to urade „demokrate“, biće to proglašeno za još jednu pobedu demokratije, nikako kao prekrajanje volje birača ili prljava trgovina. Jer, to rade samo „oni drugi“. Drugi lepe i plakate-poternice po Beogradu, mada su izvršioci identifikovani kao „demokrate“ i - nikom ništa!

Mićun i njegovi golootočki i korčulanski ideolozi su u svom učenju objedinili sva četiri biblijska jahača apokalipse. Radikali, zasad, ostaju kuga. Socijalisti bi, ako su „pametni“, mogli da dobiju status anđela. Mićun je onaj na crvenom konju koji preti glađu i ratom ako ne bude po njihovom, a svima zajedno, bez njih, preti nam smrt, jer - život ne može da čeka. Ma koliko se prerušavali u „demokrate“, Mićun i njegovi politički saputnici, fellonj travelers, kao deca komunizma, u duši ostaju boljševici.

Videće se za koji dan ko će biti golubovi preletači, da prihvate koferče. Hoće li to biti Krkobabići, ili ona mediteranska biljka koja je naprasno shvatila da se asfalt ne jede, a patriotizam ne sipa u traktor? Arkan se već okreće u grobu. A šta ako ga vaskrsnu?

A tek Ivica! Može li on da odbrani sve nas, i sebe samog, od Mićunovih jahača apokalipse i izazova s kojima je suočen? Ili možda, posle svega, Srbija ipak pronađe svoju dušu, što reče u pogrešno vreme Vinston Čerčil. Srbi su se dosad pokazali kao pravi majstori, radeći u korist sopstvene štete. Ovaj put, mogli bi dati globalni doprinos čovečanstvu - da ubiju demokratiju u dosad znanoj formi, za račun evrokratije.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM