Vladimir Milutinović

Kraj ideološke politike?

Povodom bolesti patrijarha Pavla i preuzimanja njegovih dužnosti od strane Sinoda moglo se čuti o načinu na koji se bira novi partijarh. Najpre se glasa, a onda kada ostanu samo tri kandidata prelazi se na kocku. Ovaj izbor kockom postojao je još u staroj Atini, kolevci demokratije. Smisao bacanja kocke nije teško prepoznati, zakonodavac je hteo da proces nadmetanja prekine tako da se na kraju ne zna koji od tri kandidata je zaista najcenjeniji što bi trebalo da sve, a posebno izabranog kandidata, podseti na to da se vlast dobija da bi se u okviru postojećih pravila radilo u korist svih, a ne u vlastitu korist.

Ovo bi moglo da bude i preporuka Dačiću. Mogao bi da javno, na konferenciji za štampu ili na RTS-u, baci novčić i prikloni se onoj koaliciji na koju kocka pokaže. Može li se odlučivanje o tako sudbonosnim i ozbiljnim pitanjima kao što je povratak u devedesete ili odbrana zemlje i izgradnja puteva i gasovoda odlučivati na tako neozbiljan način kakav je bacanje kocke? Sve zavisi od toga kako gledamo na ozbiljnost u našoj politici. Što je povezano sa time kako gledamo na poruke iz poslednje kampanje. Evo kako Tomislav Nikolić gleda na njih: “U žaru političke kampanje o vlastima sam uvek govorio najgore. Govorio sam oštro i o Iliću, ali i o funkcionerima drugih stranaka.”

Izbori koji su prošli doneli su sliku o Srbiji koja je podeljena tačno na pola i sada od pčelice u obliku Dačića zavisi na koju stranu te vage koja stoji u ravnoteži će sleteti. Nije tako izgledalo u kampanji, onde se Srbija delila na izdajnike koji će biti kažnjeni na izborima jer su prodali Kosovo i na zlikovce koji bi Srbiju vratili u devedesete, ratove i siromaštvo. Upravo rezultat izbora govori da se i jedno i drugo pokazalo kao netačno.

Naime, zanimljivo je da bilo ko da formira novu vladu on će morati da vodi proevropsku politiku. Relativna pobeda koalicije oko DS koja je na izborima na jedinstvenoj proevropskoj politici dobila više glasova i poslanika nego ranije pokazala je da su se optužbe DSS-a o izdaji pokazale kao nevalidne. Drugim rečima, politika zaoštrenog kursa prema Evropi, u okviru koga će se svaki kontakt sa evropskim zvaničnicima stavljati pod lupu za izdaju odbačena je samom činjenicom da su stranke koje su potpisale ili podržale potpisivanje SSP zamalo dobile većinu. To potpisivanje se onda može smatrati pogrešnim, ali ne i izdajom. Da to kažem sasvim precizno: sve i da su Tadić i Đelić izdajnici koji namerno potpisuju štetne ugovore, oni su se preračunali: po mišljenju birača ono što su potpisali nije štetno, tako da su nenamerno radili u korist Srbije, barem po mišljenju blizu 50% birača. Međutim, da li čujete da neko stalno ponavlja slogan “Boris Tadić je izdajnik”, kao što je to preporučivao Velimir Ilić?

To znači da danas u Srbiji nije pitanje šta će biti politika buduće vlade, nego ko će sprovoditi tu politiku. Stranke koje su se u kampanji protivile tom kursu mogu da naprave vladu sa SPS-om. I to ne bi bio kraj sveta. U stvari bi u neku ruku bilo korisno da posebno radikali uvide da je jedno biti u opoziciji u današnoj Srbiji, a sasvim drugo biti na vlasti, kako se to zorno pokazalo u slučaju Maje Gojković. Ma koliko to bilo problematično, jedino vlast bi mogla da ovu stranku (pa čak i sadašnji DSS) od ideološke privede realnijoj politici. Sasvim je verovatno da se Vučić posle nekog vremena u globalu ne bi mogao razlikovati od nekog gradonačelnika koji bi došao iz DS, kao što mu se u kampanji spotovi nisu mogli razlikovati od spotova nekog drugog kandidata. Pa dobro, zašto onda da to isto ne radi neko čiji je to program bio od početka? U tom pitanju ima logike, ali bi smanjivanje političkih razlika usled dozivanja radikala u realnost bila korist od ove manje logične solucije.

S druge strane, ako se odluči za DS Dačić bi mogao da doživi pobunu vlastitih “nogu” koje to ne bi mogle da progutaju. Zar ići u koaliciju sa onima koji su izručili njihovog predsednika Hagu i nemaju trunke razumevanja za njihove poteze iz devedesetih? Pitanje je da li se ova pobuna uopšte može prevazići. Ali to ne znači da to ne bi bilo neophodno. U neku ruku, bilo kakav ulazak u vlast u ovakvoj Srbiji, staviće ad akta osnovne ideološke postavke politike SPS. Pitanja izručenja, Haga i devedesetih trebalo bi ostaviti kompetentnoj javnosti, a politiku treba okrenuti ka zadovoljavanju interesa birača koji su glasali za SPS. S druge strane, i sam Dačić bi, mislim, pre rekao da bi Sloba, da je istorijski slučaj hteo drugačije, bio pre odličan kandidat za predsedavajućeg Evropske komisije, nego usamljeni borac za stvar Istoka protiv trulog Zapada.

Kada bi se desilo neko čudo, ovo postizborno zatišje u kome ne znamo na koju ćemo stranu moglo bi biti iskorišteno da se uvidi da su ionako sve strane na koje smo se naumili kretati pogrešne. Ideologije naših stranaka eksplicite su pogrešne: najbolje bi bilo da ništa od toga ne bude pretočeno u konkretne političke poteze. Čak i DS odaje utisak da su demokratija i uključivanje u Evropu samo instrumenti za njihovo održavanje na vlasti, a ne stvarni zahtev postavljen pred sve političke aktere. Činjenica da će u vladu po svoj prilici morati stranke reznorodnih ideologija ili stranke koje će morati da polako odustaju od svojih ideologija ako udju u vlast, mogla bi tu temu makar blagog udaljavanja od ideološke politike staviti u prvi plan. I pored toga ima puno posla. Kako stvari stoje u sledećem periodu niko neće priznavati Kosovo, odustajati od ugovora sa Fiatom ili dočekati i sledeće lokalne izbore bez započetog novog mosta u Beogradu (za ovo poslednje nisam siguran).

Kažu da je Dačić bio student generacije na političkim naukama. Tamo je sigurno nešto naučio o razlici između ideološke i realne politike.