Vladimir Milutinović

Demokratski izbori

Povod za ovaj tekst je svojevrsna čistka opinion maker-a koja je započela u pripremama za prošle predsedničke izbore, kada su ukinuti U nedostatku dokaza i U mnoštvu dokaza na TV Avala, a Peščanik je imao pauzu do pred same izbore, dok su sada poznati kolumnisti i karikaturisti (Koraks, N. Samardžić, Svetislav Basara, itd.) dobili otkaze u Danasu ili Ekonomistu. Ovaj fenomen, po mom mišljenju, otkriva mnogo od stanja demokratije u Srbiji.

O čemu se radi. Kada počne kampanja za izbore neko odlučuje da poruka koju šalju stranke ne sme biti ometana, bilo uopšte od strane nominalno nezavisnih intelektualaca   bilo pojedinih intelektualaca na pojedinim medijima. To prolazi koliko vidimo, bez ikakvog principijelnog protivljenja. Pošto, na primer, LDP smatra da bi i inače medijski prostor trebalo očistiti od ne-LDP aktera, kao što pokazuje forma emisije Peščanik, on može da protestuje što se čiste Danas ili Ekonomist ali ne može da protestvuje u ime principa.Tu se radi o dve stvari. Najpre, stranke – upravo sada kada su izbori – imaju   težnju da neminovno izjašnjavanje i izbor koji treba da naprave građani što više neutrališu. Idealna kampanja bi se tako sastojala isključivo od plaćenih termina, zapravo reklama koje su snimile stranke sa tačno izabranim, ponekad očigledno manipulativnim porukama. Kao i svaka usmerena manipulacija ona želi uslove u kojima je što manji efekat šuma koji bi neki komentar ili kritika mogli da pridruže ovim porukama. S druge strane, izbori, koji se tako pokazuju, naizgled paradoksalno, kao vreme u kome se stepen kontrole građana nad svojim političkim uticajem smanjuje (jer se onemogućava šira i slobodnija rasprava o političkim temama) pospešuju proces, koji je već uzeo maha iz drugih razloga, u kome se subjekti sve više razvrstavaju po zabranima koji kontrolišu političke stranke. Opet je Peščanik dobar primer, dok je nekada još i bilo gostiju koji nisu simpatizeri LDP, danas ih više nema. Poenta je još dublja u odnosu na puko jednoumlje: to nije neko nužno zlo, iskrivljenje u odnosu na ideal, nego sasvim obrnuto, to je stabilizovanje u okviru ideala jer se tako politička poruka čisti od dvosmislenosti, kritike i sučeljavanja mišljenja.

Šta se time dobija? Efikasnost propagande ili blaže rečeno uniformnost političkih poruka u interesu jednog političkog subjekta. Ali, to nije najgori problem. Stvar je u tome da se ovo razvrstavanje i sleganje dešava u skladu sa implicitnom normom po kojoj neka objektivna istina ni ne postoji i da je zbog toga upravo posredovanje, susret i razgovor, u stvari samo prljanje, neprincipijelnost, slabost budući da dovodi do smanjenja jasnoće jedne već prihvaćene i zaokružene istine. Većina medija funkcioniše po ovom principu, a mediji poput Politike, koja „prati sve političke opcije“, i koja objavljuje autore od Marka Vidojkovića do Bore Đorđevića u stvari ne narušavaju ovaj princip po kojem javnost funkcioniše. Jer, nije dovoljno da jedan do drugog budu objavljeni različiti autori, nego treba da postoji neka interakcija između njih. Da se zadržimo kod jednog od autora, Vladimira Arsenijevića: on, na primer, stav da je „Kosovo Srbija“ koji zastupa recimo polovina tih kolumnista naziva glupošću, zloćom i neodgovornošću. Drugim rečima ti kolumnisti su tu, ali samo radi štete, potpuno su nepotrebni, jer nimalo ne doprinose istini.

Kriterijum za ove stavove sve više se približava jednostavnoj šemi: kriterijum istinitosti stavova,   za ljude koji objavljuju u Peščaniku, jednostavno je to da su objavljeni u Peščaniku , i tako respektivno za sve druge uniformisane medije. Ili, kriterijum da je neki stav dobar jeste to da je to stav naše stranke. U osnovi svega je još univerzalnije pravilo: kriterijum da je neki stav istinit je to da je stav moj. Svi akteri neguju malu pećinu koja verifikuje tačnost stavova. Na primer, Vesna Rakić-Vodinelić kaže u Peščaniku da je ona po tom pitanju „isključiva“ i da nikada nije ni pokušavala da se udubi u razloge zbog koga neko razmišlja slično radikalima. Ali, ako čujemo Biljanu Srbljanović koja kaže da je stav DS o Kosovu u stvari isti kao stav LDP „samo što oni nemaju hrabrosti da to kažu“ nego iz oportunističkih razloga tvrde nešto u šta ne veruju, onda preko ovih obrta ponovo dolazimo na isto. Nije potrebno da se čuje neki drugi glas, jer on je ili potpuno netačan i glup ili neiskren i u stvari isti kao naš.

Karakteristike koje dobija javni govor odražavaju ovaj model. Sve je više kvalifikacija suprotnih stavova vlastitim kao gluposti, drugi mediji se ili ne čitaju ili ignorišu posle čitanja, ne postoji bilo kakva interakcija ili rasprava, polemike se uvek završavaju time da se protivnici časte potpunim diskvalifikacijama. Tako, na primer, filozofski razgovor obavezno vode potpuna neznalica i potpuni znalac. Pri tom, sve to nema veze sa konkretnim ljudima nego je sve skupa izraz sistema mišljenja koji se više ne može reflektovati, a koji jednostavno kaže da je kriterijum da je neki stav istinit to da je naš, pa samim tim svaki drugi stav može biti samo potpuna neistina.

S druge strane, interesantno je da javni govor može potpuno da funkcioniše po ovom modelu. Njega zbog toga što je ovako rascepkan nema manje, iako je tačno da tzv. obični ljudi sve više gube interes za njega jer u njemu naslućuju potpunu proizvoljnost i manipulaciju. U okviru tog govora se može biti uspešan. Jedino što predstavlja znak da nešto nije u redu jeste to što neki argument ili akter preko noći mogu izgubiti svoje pozicije, arbitrarno se pojavljujući i nestajući u skladu sa kretanjima u materijalnoj stvarnosti, a da se niko ni ne okrene za njima. I to što se očigledne greške i nelogičnosti ponavljaju do u nedogled kao u nekom vakumu smisla ili kao da su svi akteri monade bez prozora u koje ništa ne može da uđe.

I ne samo to, na ovim izborima će neko već pobediti. Međutim, pravi problem će u stvari biti u tome što će taj koji pobedi dobiti izbore na potpuno praznim ili otvoreno pogrešnim idejama. Ako bude potrebno praviti koalicije posle izbora, a čak i ako ne bude, proizvoljnost i taj nedostatak realnosti će uzeti svoj danak. Pitanje je da li će političari uopšte moći da se izbore sa stanjem u koje ih je dovela vlastita pohlepa za vlašću nad javnim mnenjem.