Vladimir Milutinović

Koštuničina provalija

Gestu predsednika vlade kojom je, figurativno rečeno, porušio figure na političkoj šahovskoj tabli i zatražio raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, ostavićemo da malo odleži i slegne se pre nego bude predmet komentara. A pozabavićemo se prethodnim čišćenjem političke volje u obliku svojevrsnog političkog akcionog plana koji je aktiviran neposredno po samoproglašenju Kosova za nezavisnu državu.

Pitanje je ovde jednostavno: Kako naši političari uvek uspevaju da promaše ispravnu politiku i uvek izaberu neku njenu pogrešnu varijantu? U slučaju Kosova, ispravna politika je prosta: treba činiti sve što je interesu države u instrumentalnom smislu, a istovremeno treba insistirati na ispravljanju onoga što je nepravedno učinjeno srpskoj strani. Drugim rečima, treba uraditi sve što koristi Srbiji, na primer ići ka EU, ako to koristi privredi i uopšte životu, a istovremeno, ako smo ubeđeni da smo u kosovskom raspletu tretirani nepravedno, treba do sudnjeg dana govoriti o tome. Ali ne – skoro sve naše stranke biraju neku od suprotnih varijanti. Kako uspevaju?

Gornja politička preporuka samo je specijalan slučaj opšteg principa da je čovek sa jedne strane biće koje ima svoje želje i potrebe, a sa druge biće koje ima svoja prava i dostojanstvo. Međutim, on svoja prava ne treba da štiti tako što će sam raditi protiv svojih potreba. Zamislite npr. čoveka koga je šef na poslu nepravedno optužio da je loš radnik. On, nezadovoljan time, traži najpre od šefa izvinjenje, a onda, kada mu ga ovaj ne daje, prvo preti otkazom, onda ga i uručuje šefu. Ipak, najavljuje da će se vratiti na posao kada mu se ovaj izvini, jer nema ništa protiv posla kao takvog. Odlazi kući i budući da je prestao da zarađuje, posle nekog vremena razvodi se od žene i odlazi u manastir, a iz njega u isposnicu. Još uvek tvrdi da bi se vratio na posao, ali... Ko je u ovoj priči u pravu? On je zaista dobar radnik, a optužba protiv njega je zaista nepravedna. Međutim, očigledno je da je način koji je izabrao da do zadovoljenja dođe, pogrešan.

Šta rade naše stranke? DSS i Radikali pokušavaju da po gornjem modelu situaciju učine radikalnijom i traže oštro okretanje kursa politike od EU. Najpre su pokušali sa ambasadama i graničnim prelazima pokušavajući da politikom sile i svršenog čina odgovore na jednostrane akte novog Kosova i EU. Onda je DSS radikalno promenio politiku insistirajući da se približavanje EU obustavi kao krajnja mera pritiska na države EU koje su priznale Kosovo. Problem sa ovom politikom je u njenom statusu. Da li je njena logika moralna, u smislu da mi zbog svog dostojanstva prekidamo odnose sa svima koji priznaju Kosovo, ne želeći time da postignemo ništa drugo do povratak dostojanstva i procenjujući da time nećemo sebi puno naštetiti ili je ona instrumentalna, dakle, usmerena na oročenu promenu u politici evropskih zemalja, koju smo spremni da čekamo neko vreme, čineći čak i radnje koje nam objektivno štete? Ili je u pitanju kombinacija gorih delova obe solucije: da preduzimamo akte na vlastitu štetu u cilju povratka dostojanstva?

Radikali se tu mnogo ne premišljaju: treba raditi sve što nas udaljava od EU, po svaku cenu. DSS je nešto umereniji, prekidanje odnosa sa EU, ali ne zato što je to po sebi dobro, nego samo zbog Kosova, da nije Kosova politika bi bila suprotna. LDP je za odustanak od pitanja Kosova u ime EU, potreba i želja. Jedino Demokrate pokušavaju da spoje obe pozitivne strane politike, ali nailaze na skoro jednodušnu optužbu da hoće nešto nespojivo, tako da ih s jedne strane Koštunica optužuje da su neiskreni oko Kosova, a sa druge LDP, da su neiskreni i oko Kosova i oko Evrope.

Poziciju DS posebno karakteriše činjenica da je pre nešto više od mesec dana Boris Tadić dobio predsedničke izbore na platformi: I Kosovo i EU, a da je u danima posle samoproglašenja Kosova izgledalo kao da je dalje insistiranje na jednoj strani ove politike predstavlja izdaju. Ova operacija zorno pokazuje koliko je demokratija kod nas prisutna. Dakle, posle jedne kampanje, koja je trajala mesec dana i u kojoj je svako imao da kaže šta je hteo, građani se izjašnjavaju za jednu politiku, ali, avaj, dve nedelje posle izbora dešava se nešto što su svi očekivali da će se desiti, i onda se čitava politička situacija preokreće. Kako reče Siniša Kovačević na Fox-u, pitanje je kako bi isti ti ljudi glasali da su izbori bili mesec dana kasnije. Pa šta se u tih mesec dana desilo, što je bilo ko tvrdio da se neće desiti? Da li je Tadić tvrdio da će razvoj situacije biti drugačiji? Ništa od toga. Ono što se dešavalo bio je zapravo pokušaj da se izborni rezultat preokrene i registri politike tako promene da se sva opredeljenja i sve vrednosti mogu ad hoc dovesti u pitanje zbog posebnog akcionog plana povezanog sa nezavisnošću Kosova. Kao da je otvorena jedna provalija u koju je po potrebi moguće baciti bilo šta što prema proceni šteti našoj stvari oko Kosova. Međutim, u tome se preteralo, pa Tadić sigurno nije mogao da pristane da vlastitu politiku i vlastite birače preda na milost i nemilost ovim procenama. Tako je vlada morala da padne.

U neku ruku, dalje sad idemo polazeći od nule. Što ne mora da bude negativno. Ovi marifetluci sa političkom voljom samo pokazuju da je politički legitimitet svih stranaka na veoma niskom nivou i da su svima potrebne promene. I to ne zato što im fale birači, nego zato što su se ideje kojima se služe istanjile. To što su nam „vratili mandat“, treba iskoristiti za radikalne (ne radikalske) promene u samoj politici. Te promene bi se dobro dale opisati na način da nam je potrebno stabilizovanje vrednosti i političke volje. Trebalo bi da sazrimo i postanemo sposobni da koristimo vlastiti razum bez vođstva nekog drugog, posebno ovakvih političara. Jer, ne samo da je kod njih vlastiti interes na prvom mestu, nego se naši političari u stvari ponašaju kao deca. LDP i Demokrate bi da budu dobra deca koja će sve dobiti od EU na lep način, LDP čak i štreberski lep, dok bi DSS i Radikali da budu deca koja se prevrću i bacaju stvari oko sebe dok im se ne udovolji. Međutim, i jedni i drugi odbacuju dobra rešenja jer zahtevaju promišljenost, stabilnost i vlastiti trud.