Vladimir Todorić

Iako u idealnom svetu, od čega smo mi veoma daleko, hapšenje Karadžića i odmrzavanje Privremenog sporazuma ne treba da  budu povezane i uslovljene stvari, nažalost jasno  je da je našoj javnosti jedino preko oportunizma moguće objasniti zašto se hapse haški optuženici, jer je bilo kakva druga argumentacija izostala. Kasnije je još dodato nespretno objašnjenje kako jedino poštovanjem međunarodnih obaveza Srbija može da računa na zaštitu međunarodnog prava u borbi za Kosovo. Ove dve stvari barem bi Srbija morala da pazi da drži striktno odvojeno a naročito da ih ne povezuje u kontekstu trgovine, iako suštinski naravno da je sve povezano.

Hapšenjem Karadžića se sa pravom očekivalo da stupanje na snagu Privremenog sporazuma sa EU dođe mnogo brže nego što se to sada najavljuje za septembar bez obzira na pitanja procedure. Vreme ispred nas u kojem će se između ostalog poklopiti izveštaj Bramerca i Generalna skupština UN će pokazati koliko je moguće držati evropske integracije i Kosovo odvojeno, naročito ukoliko zemlje EU koje su priznale Kosovo nameravaju da uslove odblokiranje Privremenog sporazuma odustajanjem Srbije od procedure pred Međunarodnim sudom pravde (MSP). Srbija realno nema mogućnosti da odustane od najavljene inicijative kojom zaista može naneti veliki udarac Ahtisarijevom planu jer bi time izgubila svaki kredibilitet, ali isto tako može doći u sukob sa istim onim zemljama kod kojih neumorno lobira za nastavak evropskih integracija Srbije. U pitanju nije samo buduća odluka suda koja može biti blamantna za sve zemlje koje su priznale Kosovo, već što bi sa pomenutom procedurom u septembru mogao otpočeti scenario „okretanja stolova“ u korist Srbije, barem na prvi pogled.  

Elem, možda je to velika novost za neke, za nekog i šok, ali Srbija ima trenutno ima dosta razloga da bude zadovoljna sa rezultatima ograničavanja „nadzirane nezavisnosti“ i Ahtisarijevog plana. Iako je velika većina zemalja EU priznala Kosovo, a to su uglavnom one zemlje od kojih zavisi da li će Srbija dobiti Privremeni sporazum i status kandidata, dok god se makar samo jedna protivi nemoguće je očekivati da se Prištini obećana „evropska perspektiva“ pretoči u nekakav opipljiv ugovor kakve su sve ostale zemlje regiona potpisale. Taj faktor sigurne „evropske budućnosti“ je neizostavan faktor stabilizacije ovih izmučenih prostora, ili prostije rečeno šargarepa koju Brisel neće moći ponuditi Prištini.

Tačno je da će zamenu za to pokušati da nađe u finansijskoj i tehničkoj pomoći što preko već organizovane donatorske konferencije za Kosovo (sakupljeno 1,2 milijarde evra) i EULEKS-a, ali skoro polovina celokupne pomoći će završiti u zemljama od kojih je i došla preko ugovarača iz EU, što je dobropoznato iskustvo svih zemalja regiona. Nije za potcenjivanje bilo kakva pomoć koja i nama dolazi kojom se renoviraju bolnice, putevi, elektrane i sl, ali pravi ekonomski napredak dolazi samo od dolaska stranih investitora koji jedini mogu smanjiti nezaposlenost koja na Kosovu iznosi 40%. Za pretpostaviti je da velike evropske kompanije neće biti impresionirane apstraktnom „evropskom budućnošću“ Kosova i da će se odlučivati za manje rizične zemlje za ulaganje. Građanima Kosova će dve-tri godine posle februarskih slavljeničkih uličnih plesova, postati jasno da nisu otklonjene političke prepreke za njihov ekonomski napredak i da nisu prešli na drugu obalu.

Sa druge strane, po najoptimističkom scenariju Srbija će u međuvremenu postati kandidat za ulazak u EU, steći kredibilitet demokratske zemlje koja je završila saradnju sa Hagom i privući značajne strane investicije koje će učvrstiti njen međunarodni položaj. Sa tako okrenutim stolovima biće potpuno jasno gde se za Prištinu nalazi „Sveti gral“, a to će biti pravna sposobnost da potpiše sporazum sa Evropskom unijom. Dok god nema legalnog rešenja u UN, tj nove rezolucije, sedam zemalja EU neće odobriti takav sporazum, a do ovog prvog neće doći bez pristanka Srbije, ako pretpostavimo da će Rusija ostati na sadašnjim pozicijama.

Gde je onda problem kad sve izgleda tako ružičasto i sjajno? Upravo u tome što šanse Srbije da spreči punu nezavisnost Kosova zavise od njenog progresa ka Evropskoj uniji koje mogu da blokiraju zemlje koje su uložile svoj kredibilitet i što je još važnije novac u nezavisnost Kosova. Za sada se to prepliće ili skriva sa  holandskim stavom prema Srebrenici ili Mladiću, ali se vidi iz izjava Bernara Kušnera i drugih da bi to moglo biti i javno rečeno. Najbolja stvar koju bi Srbija mogla sada da uradi je hapšenje Mladića jer bi ukinula svaki manevarski prostor za neprimenjivanje SSP-a, razgolitila eventualnu dvostruku politiku prema sebi i unapredila pregovaračku poziciju.

Ukratko rečeno, nemoguće je imati paralelno proces pred Međunarodnim sudom pravde dok je Privremeni sporazum (SSP) na snazi jer niko u EU nije toliki mazohista. Ukoliko ne bude pokrenut proces pred MSP-om Srbija gubi moguću prednost oko Kosova, a ako ne odustane od te zamisli imaće velike probleme oko napretka ka EU. Rešenje će možda biti u tome da Srbija ne odustane od svoje zamisli, ali da ne uspe u njoj iz različitih razloga, da bi svi sačuvali obraz.

Ipak, pored sve neugodnosti koje takvo saznanje nosi, mora se reći da će se problem Kosova rešavati u kasnijem odnosu Evropske unije prema Srbiji, jer je realno očekivati da se status kvo ne može održati po pretpostavljenom ulasku Srbije u EU. Politika Evropske unije se više neće voditi po principu davanja podrške proevropskim snagama u Srbiji radi njihove pobede na izborima jer su svi izbori već završeni. Pitanje će se morati raščistiti na jedan od dva moguća načina: ili će Srbija prihvatiti sadašnji model nezavisnosti Kosova ili će predložiti novo rešenje u određenom momentu i situaciji, a da to ne bude neki reciklirani Hong Kong već nešto smislenije i iskrenije. 

 Urednik Srpske pravne revije