Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život - prenosimo Pečat

 

 

Milorad Vučelić

SUKOB NA LEVICI

Najveći Evropejac u Srbiji jeste gospodin Dragan Marković Palma. Nema ni najmanje sumnje da je tako. Oduvek sam to znao, nisam baš mogao to precizno da definišem i izrazim i bio sam prilično usamljen u toj spoznaji, ali sada to zna cela Srbija i Evropa. Solana je to i zvanično verifikovao i overio. Evropska budućnost Srbije u sigurnim je rukama.

Ali pitanje o tome ko je šampion na levici u Srbiji iskomplikovalo se. Vodi se mrtva trka. Uzalud se trudi Božidar Đelić da nas preko pariskog „Monda“ pomirljivo ubedi da između DS-a i SPS-a „nema programskih razlika“. Možemo ceniti Đelićev napor da ovu trku oglasi nerešenom, ali takmičenje u levičarstvu dramatično se zaoštrava.

Demokratska stranka pokazuje izuzetan potencijal u dokazivanju svoje leve opredeljenosti. Na ovim izborima ona je pod svoje skute stavila nekada krajnje pročetničku i antipartizansku stranku Srpski pokret obnove. Dakle, potpuno desničarsku stranku bez ikakvog izbornog rejtinga „polevičarila“ je i uvela u Skupštinu Srbije. Zatim je u svoje krilo stavila neoliberalne „eksperte“ i fanatične vernike tranzicije i sve „levičarsk“ njišući unela u poslaničke klupe. Tu se nisu zaustavili, da bi dokazali svoju punu privrženost već zaboravljenim kominternovskim nalozima da Jugoslaviju treba raskomadati na bezbroj delova, a jedan od njih jeste Vojvodina, pustili su pod svoje skute i separatistu Nenada Čanka. I on, kao i Mlađan Dinkić, odavno misli da je deviza „Kosovo je Srbija“ ni manje ni više nego „kolektivno ludilo“.

Istoriju svog dolaska na lokalnu vlast u Beogradu, Demokratska stranka obeležila je svečanim rušenjem petokrake sa zgrade gradske skupštine. Tako je počelo. Onda su svim antifašističkim borcima i partizanskim herojima oduzeta imena ulica. Dan oslobođenja Beograda od fašističkih okupatora, 20. oktobar, prestao je da bude Dan Beograda. Svi spomenici levim antifašistima oskrnavljeni su i uništeni. Narodni heroji su sa svojim ordenjem bili doslovno pljuvani i fizički napadani po ulicama Beograda, i to u trenutku kada su išli na svoje skromne i poluilegalne proslave. Tako se kalila demokratska leva mladež.

Nastavilo se posle dolaska DOS-a na vlast u Srbiji. Blizu pedeset hiljada ljudi smenjeno je i izbačeno s posla zbog toga što su bili levičari ili bliski socijalistima. Kriznim štabovima otimane su uspešne firme. Paljene su kuće i nagrđivana deca socijalističkim pravcima. Oteta je zgrada SPS-a i do dana današnjeg ostalo je tako. Uhapšen je, pa kidnapovan, a kasnije i likvidiran predsednik SPS-a, Srbije i Jugoslavije – Slobodan Milošević.

Ukinut je Zakon o svojinskoj transformaciji SPS-a. DS je doneo novi zakon o privatizaciji po kojem je izvršena prava i principijelna pljačkaška privatizacija. Uništen je čitav niz preduzeća, a 400.000 radnika najureno je s posla. Penzioneri su dovedeni na ivicu gladi i smrti. Zdravstvena zaštita je svedena na minimum. Javna preduzeća su partijski privatizovana, a sada se očekuje i njihova potpuna privatizacija. Ukinuti su kolektivni ugovori. Sindikalno organizovanje potpuno je obesmišljeno. Najgoru tranziciju po svaku cenu sprovodili su levičari iz Demokratske stranke.

Usledila je i „Sablja“ a zatim potpuno onemogućavanje sahrane Slobodana Miloševića. Ne samo da mu je uskraćeno grobno mesto, nego mu je svim sredstvima u Beogradu bilo zabranjivano i mesto za izlaganje posmrtnih ostataka. A na sve to je usledio je potpuno „levičarski“ hepening sa balonima, veseljem i igrom. Sve te balondžije sada su ponos i dika DS levice i svi zajedno su na listi „Za evropsku Srbiju“.

Sve navedeno do ovih izbora smatralo se neprijateljskom borbom u kojoj se nisu birala sredstva. Sada se u novom viđenju uočava da se tu u stvari radilo o sukobu na levici. Bio je to spor oko pravovernosti. Bio je to sukob oko toga ko su bolji ili veći levičari: oni iz DS-a ili oni iz SPS-a. Jer, kako kaže Boris Tadić, pozivajući socijaliste da ga podrže na vlasti: „Jasno je da i DS i SPS idejno pripadaju Socijalističkoj Internacionali i da se obe stranke zalažu za socijalnu pravdu, zaštitu najugroženijih i jednake šanse za svakog građanina. U isto vreme, to su vrednosti na kojima je konstituisana Evropska unija“.

Pedigre levice i evropejstva, istovremeno, SPS-u je dodelio i sam Havijer Solana. Ako još socijalisti prihvate kao svoje sve gore opisane tekovine DS levice i priznaju sve svoje leve greške, eto stabilne vlade Srbije. Ako takav stav socijalista izostane i stvori se neka drugačije komponovana stabilna vlada, izostaće sva prethodna priznanja socijalista. Sukob na levici nastaviće se. Samo socijalisti neće više biti levičari i evropejci, već „retrogradne snage mraka koje nas ponovo odvlače u paklene devedesete“, kada su vladali socijalisti.

 

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM