Marinko M. Vučinić

POUKE PRIMARNIH IZBORA U SAD

Već nekoliko meseci u Sjedinjenim Američkim Državama odvijaju se primarni izbori za predsedničke kandidate Demokratske i Republikanske partije. Otvorena je sezona glasanja u redovima ovih stranaka, a prate ih veoma duge, skupe i često neizvesne kampanje. Na ovim izborima mogu učestvovati i nezavisni birači koji nisu pripadnici stranaka, što im daje dodatni demokratski značaj.

Ni ova kampanja nije lišena iznenađenja, što su pokazale prve runde primarnih izbora u Ajovi i Nju Hempširu, posebno kada je reč o kandidatima Demokratske stranke. Izbori u Nju Hempširu tradicionalno imaju veliki simbolički i politički značaj jer pobeda na njima, prema nekom nepisanom pravilu, otvara mogućnosti da se dobiju izbori u ostalim velikim američkim državama i, samim tim, steknu ozbiljni izgledi da se osvoji kandidatura za predsedničke izbore na stranačkoj konvenciji.

Pobedu demokratskog kandidata Hilari Klinton u Nju Hempširu donele su žene i stariji birači, dok mladi koji podržavaju reformističke ideje Baraka Obame nisu izašli u dovoljnom broju. Još jednom se pokazalo da je stabilnost i disciplinovanost biračkog tela od izuzetne važnosti za uspeh na svakim izborima. To je jedna od pouka koja važi i za izbore u našoj zemlji.

Stranački sistem SAD ima svoje posebnosti i zakonomernost, a primarni neposredni izbori za predsedničke kandidate veoma su značajna odlika američke demokratije i pružaju mogućnost neposrednog odlučivanja članova stranke da učestvuju u izborima i javnim debatama o programima, kvalitetima i idejama pojedinih kandidata, kojih uvek ima više i koji se neposredno sučeljavaju u izbornoj kampanji.

Šta su u stvari primarni izbori i u čemu je njihov politički i društveni značaj? Ovim izborima se pre svega daje mogućnost da unutar savezne države odluče koga u okviru određene stranke podržavaju kao predsedničkog kandidata. Ovi izbori se označavaju kao primarni (primaries) i odvijaju se od sredine zime do početka izborne godine. Ovakva institucija izbora uvedena je još 1972. godine. Postoje dva oblika funkcionisanja. Prvi su kokusi i postoje u četrnaest država, a imaju istu svrhu kao primarni (preliminarni) izbori. Tamo gde se održavaju kokusi ne sledi neposredno glasanje sa glasačkim kutijama, već se na stranačkim lokalnim skupovima nekoliko sati debatuje o kandidatima i njihovim političkim i programskim idejama. Nakon rasprave, članovi kokusa dele se u grupe prema opredeljenjima u odnosu na određene kandidate, a onda se prebrojavanjem grupa određuje koliku procentualnu podršku imaju pojedini kandidati.

Kokusi su, inače, poznati oblik delovanja unutarstranačke demokratije u SAD. Na njima se raspravlja o mnogobrojnim lokalnim društvenim problemima, ali i širim političkim pitanjima. Osnovni akcenat u sprovođenju primarnih izbora je na organizovanju lokalnih stranačkih konvencija na kojima se pruža prilika članstvu i pristalicama da učestvuju u odlučivanju, i na taj način ostvaruju unutarstranačku demokratiju i podstaknu javni dijalog. U ostalim državama u kojima nisu dominantni kokusi održavaju se neposredni izbori putem listića i izbornih kutija.

U evropskim zemljama postoje slični pokušaji neposrednog glasanja unutar stranaka za predsedničke kandidate i stranačke funkcije. Nedavno su primarni izbori održani unutar Socijalističke stranke Francuske između više veoma ozbiljnih kandidata, pri čemu je Segolen Roajal uspela da ostvari ubedljivu pobedu. I u našoj zemlji postoje pokušaji da se ovakav način neposrednih unutarstranačkih izbora uvede prilikom izbora pojedinih stranačkih funkcionera. Ali nedostaju dve najvažnije demokratske komponente – više kandidata i otvorena, dinamična i neizvesna kampanja.

U našim strankama se obično sve unapred zna i nema velikih iznenađenja, jer se jedini i neprikosnoveni kandidat odabere i odredi unutar klijentelističkih i partijsko-dvorskih krugova, i to obično iz krugova partijskih funkcionera bliskih predsedniku stranke ili stranačkom vrhu. A onda tako odobren kandidat u „demokratskoj proceduri“, i po skraćenom i dobro uhodanom postupku, bude proglašen i potvrđen, a kasnije, naravno, bez velike neizvesnosti i demokratski izabran na neposrednim izborima na kojima se članstvo opredeljuje. I pri tome se tako fingirani izbori proglašavaju za poslednje demokratsko otkriće u razvoju unutarstranačke demokratije.

Izostaje, pre svega, ozbiljna kampanja i više kandidata, što znači da se svaki kandidat mora dobro pomučiti da bi uopšte dobio stranačku kandidaturu. To nam, inače, pokazuje dinamika i način vođenja kampanje na primarnim izborima u SAD. U našim političkim uslovima kandidatura se sada dobija kao poklon za odanost, i to na stranačkoj oligarhijskoj tacni, i samo je potrebno da stranačka mašinerija unapred određenom kandidatu pribavi politički i demokratski legitimitet na neposrednim unutarstranačkim izborima. A u isto vreme članstvo nije imalo prilike, ni demokratskih mogućnosti da vidi kandidata i da se u kampanji upozna sa njegovim idejama i programskim orijentacijama.

Neposredni izbori se ne mogu održavati i svoditi samo na čin neposrednog glasanja a da nisu, u isto vreme, obezbeđeni ravnopravni uslovi za vođenje kampanje, i to za više od sada neminovnog jedinog kandidata. Ovakva fingiranost neposrednih unutarstranačkih izbora mogla se videti u slučaju nedavno održanih „neposrednih“ unutarstranačkih izbora za predsednika gradskih odbora DS-a i DSS-a kada je članstvo neposredno „biralo“ jedinog kandidata, i to bez ikakve kampanje i susreta sa stranačkim biračima. To je neka vrsta nemuštih neposrednih stranačkih izbora, prava politička instalacija i otužni politikantski performans u kojem svako igra svoju unapred zacrtanu ulogu.

Naše političko i demokratsko iskustvo daleko je od ostvarivanja ozbiljnog procesa unutarstranačke demokratije, jer su naše stranke i dalje zatvorene oligarhijske organizacije u kojima dominira princip dobrog starog i uvek efikasnog nezamenljivog demokratskog centralizma. Treba samo analizirati statute naših demokratskih stranaka i odmah ćemo videti da su one izuzetno centralizovane, hijerarhizovane i oligarhijski ustrojene, pri čemu je unutarstranačka demokratija tek u povoju.

Međutim, unutarstranačko lobiranje je zato jedina praksa koja se veoma dobro primila u našem društvu i strankama. U svim strankama, osim LDP-a, i dalje postoji član statuta koji određuje da član stranke ima pravo da sudi o stanju u stranci samo u njenim redovima. Ko prekrši ovo sveto pravilo demokratskog centralizma, biće efikasno podvrgnut disciplinskim merama i rizikuje da bude isključen iz stranke i, samim tim, politički ostrakizovan. Zato se jedino ako postoji više kandidata i ravnopravni uslovi za vođenje kampanje, može govoriti o napretku unutarstranačke demokratije. Ukoliko ovih uslova nema, onda je reč o još jednoj političkoj i ideološkoj manipulaciji. Sloboda rasprave je jedan od izuzetno važnih uslova za razvoj i stabilizaciju unutarstranačke demokratije. Ona je neophodna ne samo za političko postojanje i delovanje stranaka, već je od presudnog značaja za razvoj i stabilizaciju demokratije u našem društvu.

14. januar 2008. godine Marinko M. Vučinić