Nebojša Vuković

«Proizvodnja predsednika» ili made in Blic

Pobedio je Boris Tadić. Mnogi su se radovali, a mnogi tugovali. U redakciji Blica su odahnuli. U tekstu koji je bio objavljen između dva izborna kruga, na sajtu Nove srpske političke misli, pod naslovom «Blic – List godine ili ,žuti' informativni bilten», analizirali smo kako je ta novina, koja je u jednoj anketi proglašena za najbolji list zbog «uravnotežene uređivačke politike», pratila predizbornu kampanju uoči prvog kruga predsedničkih izbora. (1) Na osnovu isčitanih tekstova, komentara i razgovora, došlo se do zaključka da je Blic vrlo pristrasna i neobjektivna novina (posebno u odnosu prema SRS-u i njenom predsedničkom kandidatu).

Zatim je došao i taj 20. januar, građani su izašli u impozantnom broju i svoje poverenje u velikoj meri koncentrisali u dve ličnosti – Tomislava Nikolića sa 1.646.172 glasa, i Borisa Tadića koji je zadobio 1.457.030 glasova. I tada, za autora ovih redova, nastaje prvi problem. Ako se pisanje Blica pred prvi krug izbora moglo okarakterisati kao, blago rečeno, neobjektivno i navijačko, kako onda definisati ono što je ovaj list «radio» desetak dana između dva izborna kruga, u nastavku predizborne kampanje? Ima li za neki list, kome su «puna usta» profesionalizma i evropskih standarda, «grđe» konstatacije od toga da kažemo kako je pristrasan i jednostran? Mogli smo se poslužiti omiljenim pojmovima iz «arsenala» nekih novinara i javnih delatnika, recimo iz Peščanika, a uglavnom se tiču fekalija, analnih, oralnih i drugih radnji. Ali, to nije naš manir. Nakon dužeg razmišljanja, izbor je pao na termin «proizvodnja». Nije psovački, vrednosno je neutralan, ali zato, čini se, jeste vrlo relevantan.

Iako je čovečanstvo, po mišljenju niza poznatih sociologa, već duboko zagazilo u tzv. post-industrijsko društvo, mnoge od nas reč «proizvodnja» još uvek asocira na serijsku izradu materijalnih predmeta, recimo cipela, automobila, nameštaja ili nečeg sličnog, što ima, po terminologiji klasične političke ekonomije, nekakvu upotrebnu vrednost. Pred očima nam promiču ogromne fabričke hale, dimnjaci, beskrajne proizvodne trake, plavi okovratnici i zamašćeni kombinezoni. Ipak, kako ćemo videti iz analize koja sledi, postoji i drugi tip «proizvodnje» koja je locirana daleko od industrijskih zona, otpadnih voda i prljavih periferija. Ne postoje samo preduzeća iz kojih izlaze košulje, alkoholni napici, automobilske gume ili mlečni proizvodi, već i ona koja «serijski» proizvode emocije, stavove i opredeljenja. Blic je jedno od takvih «preduzeća», koje je, mora se priznati, u tih desetak dana između dvadesetog januara i trećeg februara, uspešno proizvelo: strah, mobilizaciju, izlaznost i, konačno, pobednika izbora . U njemu su samopregorno i danonoćno radili «stalno zaposleni» - novinari, kao i «volonteri» u liku različitih «intelektualaca», «analitičara», bivših ili aktuelnih političara.

Pretpostavljalo se da će u prvom krugu predsedničkih izbora Tomislav Nikolić biti uspešniji, kao što se, takođe, već ranije znalo da će glasači Velimira Ilića biti značajan ulog u raspletu drugog izbornog kruga. Shodno ovim činjenicama, u Blicu su se svojski potrudili da sutradan, 21. januara, Nikolićev uspeh što više umanje, a istovremeno da svu odgovornost za konačni ishod izbora prebace na Vojislava Koštunicu. Da tako stoje stvari govori prva strana «postizbornog» Blica , gde odmah, pre svega veličinom slova, upada u oči ogroman naslov: «Koštunica bira: Nikolić (39,4) ili Tadić (35,4)». Ispod «bombastičnog» naslova postavljene su fotografije dvojice predsedničkih kandidata sa suprugama. Naravno, ona s Tadićem je duplo veća i zauzima centralni deo strane, dok je Nikolić sa svojom lepšom polovinom skrajnut udesno, tek toliko da se vidi da je i on učestvovao na ovim izborima sa «sitnih» 1.646.172 glasa. Inače, i sam naslov je pomalo čudan. Zar nisu, prema već poznatoj Blicovoj demagogiji, samosvesni građani, koji umeju da razlikuju dobro i zlo, ti koji biraju i odlučuju? Ovaj put očigledno nisu, jer su u redakciji Blica odlučili da nakon prvog kruga izbora svu napetost i neizvesnost koje nosi drugi krug prebace i fokusiraju upravo na Vojislava Koštunicu. Ako podrži «demokratskog» kandidata tim bolje, ali ako se pokaže kao neodlučan, ili kojim slučajem «sklopi pakt s đavolom», onda mu sledi « Blicova fatva». Kako se kasnije ispostavilo, ovaj list je sledio upravo ovakvu uređivačku matricu. Već su se na drugoj strani javili «analitički» glasovi koji su ukazivali na Koštuničinu «dužnost» da nedvosmisleno podrži Borisa Tadića, ne spominjući uopšte činjenicu da su predsednički izbori raspisani bez odobrenja srpskog premijera, i uprkos njegovom protivljenju, koje je bilo sasvim racionalo zasnovano na proceni da u trenutku kada država može biti obogaljena za 12,5 % svoje teritorije nije pametno i prilično ulaziti u izbornu kampanju. Među prvima je anketiran Slobodan Vučetić, bivši sudija Ustavnog suda i stalni Blicov kolumnista, autor hvalospeva Tadiću od 11. januara, koji se po količini afirmativnih iskaza može porediti samo s novinskim tekstovima koji su svojevremeno posvećivani «našem drugu Titu». (2) Vučetić je izjavio da «ako Koštunica istinski želi evropske integracije on će to ovog puta i pokazati» (drugim rečima, pozvati da se glasa za Tadića, prim. N.V.). (3) I Goran Svilanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ, u sličnom tonu je kazao «da će prevagu pobedniku doneti podrška DSS i Koštunice. Ta odluka je od dalekosežnog značaja za budućnost Srbije i bilo bi dobro da je Koštunica saopšti što pre». (4) Za razliku od njih, politikolog Vladimir Goati fokusirao se na same glasače, tvrdeći, povodom njihove visoke izlaznosti, «da su ovo kritični izbori, gde Srbija bira između dva vrednosna sistema». (5) Kada se ove tri izjave uzmu zajedno i od njih sastavi posebna celina, postavlja se pitanje, šta je iz ovog «materijala» mogao da zaključi prosečni čitalac Blica o predstojećem drugom krugu? Prvo, da iako je bio protiv raspisivanja izbora, glavnu odgovornost za njihove rezultate sada snosi upravo Vojislav Koštunica, a ne Boris Tadić koji ih je u nevreme inicirao, i drugo, da su izbori, u vrednosnom smislu, sudbonosni, a da je Koštuničina odgovornost tim veća.

Na četvrtoj i petoj strani Blica , umesto da se glavna pažnja posveti kandidatu koji je osvojio najviše glasova – Tomislavu Nikoliću, ove novine najveći prostor opet pružaju Borisu Tadiću. Ponovo je data njegova fotografija, ovaj put kako ubacuje glasački list u kutiju, s krupnim naslovom iznad slike: «Tadić: Naša pobeda biće istorijska». U ovom tekstu, sem Tadićevih reči, prezentirane su i izjave glavnih predsednikovih saradnika i saboraca, poput ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je naglasio da je «Tadić osvojio 600.000 glasova više nego tokom prvog kruga prethodnih izbora za predsednika. Pobeda (?, prim. N.V.) je utoliko veća što je ovaj put uz Tadića bilo mnogo kandidata na centru i levici». (6) Dragoljub Mićunović je procenio da je razlika «od oko 150.000 glasova između prvoplasiranog Nikolića i Tadića dostižna». (7) Stari profesor je već to veče pokrenuo ono što bismo imenovali «mobilizacijskom groznicom», pošto je izrazio očekivanje da će «pored glasača LDP-a i Ištvana Pastora, za Tadića glasati veći deo Veljinih (koje li familijarnosti, prim. N.V.) i bar polovina SPS-ovih glasača». (8) Kako je Mićunović došao do ideje o ovoj polovini glasača SPS-a, zaista nije jasno, ali sigurno jeste iznenađujuće, ako se uzme u obzir koliko je «tata srpske demokratije» svojevremeno napadao i kudio partiju pokojnog Slobodana Miloševića. Međutim, situacija je za «demokratskog» kandidata bila vrlo kritična, pa se ispostavilo da stara izreka «kako pare ne smrde, ma od koga da su», odsada važi i za glasače. Kada zatrebaju, ni oni «ne smrde».

Što se tiče Tomislava Nikolića, on je u Blicu, na istoj strani gde Boris Tadić najavljuje istorijsku pobedu, ispod nadnaslova «Izjave kandidata na izborima za predsednika Srbije», dobio prostora koliko i Čedomir Jovanović, a nešto više od Mrkonjića i Ilića. Tako su, u skladu s Blicovom strategijom «proizvođenja» stvarnosti, izjednačeni kandidat s 40% podrške među građanima Srbije i oni koji su dobili između 5 i 7% glasova. O tome kako su Nikolićevi saradnici (recimo, Vučić ili Todorović) doživeli rezultate izbora, naravno, ni jedne jedine reči.

Malopre je spomenut termin «mobilizacijska groznica». Shvatajući da se jedino kroz sabiranje ili koncentraciju svih «demokratskih» glasova, kao i onih koji se još nisu opredelili (apstinenata), može preduprediti definitivna pobeda radikalskog kandidata, redakcija Blica je kontinuirano podizala «političku temperaturu» među svojim čitaocima, sve u stilu čuvenog slogana «biti il' ne biti, pitanje je sad». U tom dizanju «glasačkog tonusa», novinari Blica su bili vrlo agilni, ponekad preterujući u toj meri da su činjeni očigledni «gafovi» koji su samo narušavali i snižavali već ionako diskutabilan profesionalizam ovih novina. Sigurno je najveću Blicovu blamažu predstavljala gromoglasno najavljena «podrška» Velimira Ilića Borisu Tadiću za drugi krug izbora. U četvrtak, 24. januara, na prvoj strani, osvanuo je ogroman naslov: «Tadić dobio podršku i Velje Ilića», čemu je sledilo razjašnjenje u kojem se tvrdi da je «lider NS odluku doneo nakon razgovora s Koštunicom» (9). Nastavlja se, da «u DS uskoro očekuju i dogovor sa Mađarskom koalicijom, a potom bi na red došao eventualni razgovor sa Čedomirom Jovanovićem. Socijalisti nagovestili da neće podržati Nikolića». (10) Ispod ove, kako će se kasnije pokazati, dezinformacije u vezi Ilićeve podrške, sledila je još jedna neistina o tome kako se zvanična Moskva «opredelila za Tadića kao proevropskog kandidata». (11) Posebno je indikativan «ratnički» nadnaslov koji glasi: «Bitka za glasove u drugom krugu». I zaista, kako ćemo demonstrirati u nastavku analize, urednici Blica su izbore shvatili baš kao politički rat u kome nema niti moralnih principa, niti profesionalnih obzira. Razradu neistine s prve strane dobili smo odmah na drugoj i trećoj, gde se, opet krupnim naslovom, tvrdi da je «i Velja Ilić uz Tadića». U već poznatom Blicovom maniru, za ovakvu tvrdnju nije naveden bilo kakav dokaz pošto «lider Nove Srbije juče nije odgovarao na pozive na mobilni telefon». (12) Kako su onda ovi novinari-vidovnjaci (ovaj prilog je radila «ekipa Blica ») mogli da zaključe da je Ilić «prelomio» u korist «demokratskog» kandidata? Prethodnog dana, koalicija DSS-NS uputila je DS-u predlog dopune koalicionog sporazuma, u kome se traži jasno opredeljivanje Demokratske stranke prema dolasku misije EU na KiM, odnosno, neratifikovanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u skupštini Srbije ukoliko se misija zaista uputi u južnu srpsku pokrajinu. Iako je odmah bilo jasno, s obzirom na «posvećenost» DS-a evropskim integracijama, da ovaj predlog Tadić neće prihvatiti, Blic je, ipak, brže bolje požurio da objavi podršku «narodnjaka» svom favoritu. Pored toga, na drugoj strani, zamenik urednika Politike (ne istoimenih novina, već sektora u Blicu), Nikola M. Jovanović, iskoristio je svoju kolumnicu da pruži «kroki» predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića, kojem se, prema ovom novinaru, «grlo stezalo» dok je govorio da hoće u EU i da neće da ratuje. (13) Nakon «pseudocitiranja» njegovih izjava o presudi zemunskom klanu i Dragoljubu Milanoviću, sledi i zaključak, kako «svaki put kada se makar približi mogućnosti da odlučuje o nečemu, Nikolić tako iskaže svoju pravu prirodu i skine maske». (14) Svoju kolumnu, posvećenu radikalskom kandidatu, Jovanović je naslovio sa «Grozno iskreno» (aludirajući kako Nikolić iskreno saopštava «grozne stvari»). S obzirom na to kako mu je matični list funkcionisao tokom tih januarskih dana, Jovanovićevoj kolumni bi bolje stajao naslov «Grozno pristrasno».

Ali, vratimo se već spomenutoj «mobilizaciji glasača». Pošto je u četvrtak objavio kako je «Ilić uz Tadića», već sutradan, u petak 25. januara, Blic je sam sebe demantovao, odnosno prećutno priznao iznetu neistinu, pošto je na prvoj strani osvanuo krupan naslov: «Bori se sam!», uz Tadićevu fotografiju sa stisnutom pesnicom! U nadnaslovu je navedeno kako je «Koštunica bezuspešno gurao ucenjivački aneks». Da sve bude još zabavnije, Blic je na četvrtoj strani objavio i mali razgovor s Ilićem, koji je izjavio kako «ceni i Tadića i Nikolića». (15)

Od tog dana, Blic je «udarao» i levo i desno, drugim rečima, istovremeno su napadani i Koštunica i Nikolić, dok je «mobilizacijska» kampanja u potpunosti pomerena sa konkretnih ličnosti (političara) i stranaka, na građane (apstinente), uz obilato «uterivanje» straha i podsećanje na «devedesete». Poseban naglasak je stavljen na određene socijalne grupe (mladi) i tzv. «spavače» - građane koji vrlo retko koriste pravo glasa.

Istog 25. januara, ponovo se oglasio Slobodan Vučetić, s tekstom «Ultimatum DSS-NS u korist Nikolića». Shodno svojoj primitivnoj logici «ili-ili», Vučetić visoku izlaznost građana Srbije tumači njihovim razumevanjem «da nije reč o rutinskim izborima za predsednika Srbije, već o izboru između pridruživanja Evropi ili izolacije i zaostajanja u razvoju Srbije». (16) Skoro ceo tekst je posvećen matematičkim operacijama, ili tome kako da «demokratski» kandidat namakne potrebne glasove da bi pobedio u drugom krugu izbora. Dok su glasovi LDP-a, manjina i SPO-a u tom pogledu nesporni, najveću enigmu za Vučetića predstavlja stav i ponašanje simpatizera «narodnjačke» koalicije. Stoga Vučetić, polupretećim tonom, upozorava da «ako narednih dana ne dođe do kompromisa, to će značiti da stav DSS i NS direktno ide u prilog radikalima i pobedi njihovog kandidata. U tom slučaju, DSS i NS preuzimaju punu političku i istorijsku odgovornost za zaustavljanje evropskog puta Srbije, odnosno procesa njenog pridruživanja EU i ubrzanog ekonomskog razvoja i za faktičku političku i ekonomsku izolaciju Srbije na duži rok. Na građanima je da na miru procene da li Srbija sme i može ući u tako velike rizike od unutrašnje političke i ekonomske destabilizacije i međunarodne izolacije». (17) Da građani na miru procene?! Blic je upravo suprotno radio. Ko god je tih dana prelistavao ove novine, bio je bukvalno bombardovan pozivima da se u što većem broju izađe na glasanje, da se ne dozvoli povratak u devedesete, da se ne zatvara «svetla evropska perspektiva» i tome slično. U pogledu mobilizacije neodlučnih birača, korišćene su sve moguće forme komuniciranja s čitaocima, od ubeđivanja i sugerisanja, do zastrašivanja i podmićivanja.

U ponedeljak 28. januara, na drugoj strani je objavljen tekst «,Egzitove' žurke za mlade glasače». Kako se navodi, «pred drugi krug predsedničkih izbora koji se održava u nedelju 3. februara, ,Egzit ' pokreće kampanju ,Nema zezanja ' kojom podseća mlade da izađu na izbore i izaberu svoju budućnost». (18) Dva dana pred izbore, «na 17 lokacija u Novom Sadu, pet u Nišu i 15 u Beogradu biće organizovane žurke zagrevanja koje za cilj imaju da, podsete da su u nedelju izbori za predsednika Srbije i da nije svejedno ko će nam biti predsednik države u narednih pet godina'». U tekstu se navode sve lokacije u ovim gradovima gde će biti organizovane žurke na sam dan glasanja, 3. februara, za sve one koji su tog dana glasali. Kako se precizira, «ulaznica su svetleći prsti koji potvrđuju da su posetioci glasali». (19) Dakle, kako se vidi iz priloženog, u pitanju je neprikriveno «navođenje» mlađih glasača na «Borisovu vodenicu», kojem je i Blic pružio aktivnu medijsku podršku.

U pravom agitpropovskom maniru, koji je podsećao na prve godine «narodne demokratije» nakon 1945. godine, oglasila se i naš poznati socijalni antropolog Zagorka Golubović. U nedelju 27. januara, na prvoj strani Blica izašao je naslov: «Izađi i glasaj, ne dozvoli povratak u 1999. godinu», s nadnaslovom «Izborni apel mladim apstinentima». U zaista obimnom tekstu sa istim naslovom, na preko dve strane, Zagorka Golubović detaljno obrazlaže zašto ne treba apstinirati, zašto je baš Boris Tadić, a ne Tomislav Nikolić, pravi izbor, i kako bi «demokratski» kandidat morao da vodi predizbornu kampanju u preostala tri-četiri dana. Bez namere da prepričavamo ceo tekst, izdvojićemo nekoliko karakterističnih detalja. Uvažena gospođa Golubović poziva građane «da ne nasedaju na sladunjava obećanja stranke koja manipuliše depresivnim građanima nudeći im ,blagostanje' u formi novih ratnih sukoba, ponovne izolacije zemlje, ne odričući se planova o osvajanju ,Velike Srbije'». (20) Kraće rečeno, imajući u vidu pristojne godine profesorke Golubović, i terminologiju iz njene mladosti od pre šest decenija, radikali su ništa drugo do – «ćorava kutija». Što se tiče «demokratskog» kandidata, a on se u tekstu i doslovno tako tituliše, profesorka Golubović ga, skoro pa «majčinski», savetuje da «u drugom krugu predizborne kampanje obiđe i ona mesta u kojima je dobio malo glasova i da objasni građanima koji su glasali za radikalskog kandidata zašto je njihov prethodni izbor loš za njih i ostale građane, budući da nam ta opcija može ponuditi samo vraćanje u devedesete godine prošlog veka i time dovesti do još gorih posledica nego što su ove u kojima danas živimo, umnogome zahvaljujući i toj stranci». (21) I konačno, izdvojili bi apel mladima, koji su prema profesorkinim rečima, po svojoj prirodi «više zainteresovani za svoju budućnost u kojoj bi živeli normalno, da svojim stavom na predsedničkim izborima dokažu da su Evropljani i da Srbija punopravno pripada Evropi, bez ikakvog uslovljavanja; da ne pristaju na ,pogađanje ' s Evropskom unijom u vezi s neophodnim potpisivanjem ugovora o pridruživanju […]». (22) Karakteristično je da se u celom tekstu problem Kosova i Metohije uopšte ne spominje , što očigledno ukazuje da je, za autorku ovog «mobilizacijskog» pamfleta, to pitanje potpuno irelevantno. Umesto toga, ona poziva da mladi pokažu da su Evropljani, što je koliko apstraktno, toliko i neumesno, s obzirom da iz te iste (zapadne) Evrope stižu nedvosmislene najave o priznavanju nezavisnosti južne srpske pokrajine. Ovaj tekst je lepo demonstrirao teorijski i misaoni pad, bez sumnje, u našoj sredini priznate teoretičarke, koja je od propagiranja «stvaralačkih i kreativnih sposobnosti ljudskog bića» spala na agitovanje koje jedino i isključivo veliča njegove «glasačke potencijale».

Za razliku od nje, Aleksandar Čotrić, predsednik IO SPO-a, nije demonstrirao nikakav pad, jer da bi se palo morate prethodno biti na nekoj visini. Istog dana, kada i profesorka Golubović, u tekstu «Turci vole kolače», ovaj aforističar upoređuje radikale s Turcima koje su simpatisali mnogi zapadnoevropski državnici u 19. veku, i na čije je zatvaranje očiju pred osmanlijskim zločinima Dostojevski odgovorio znamenitom rečenicom – «pa Turci su tako dobri, oni vole kolače». Po Čotriću, na «,turske kolače' polakomilo se i 40% birača Srbije u prvom krugu predsedničkih izbora». (23) Taj procenat i impozantan broj radikalskih glasova jeste ono što peče i boli ovog visokog funkcionera stranke nekrunisanog «kralja» trgova, pločnika i trotoara, kojem je preostalo samo da čezne za takvom glasačakom podrškom. Zato u tekstu sledi čitav spisak radikalskih grehova, stvarnih i izmišljenih, spisak svih gafova, lapsusa i nesmotrenosti koje su izrekli ili manifestovali Nikolić i njegovo okruženje. Jer, ako oni pobede, šta čeka Srbiju, po Čotriću? «Upozorenja ekonomista (Kojih? Kada? Gde?, prim. N.V.) da će Srbija opet u izolaciju, kriminal, državni teror, bonove za ulje, izbegličke kolone, i bekstvo mladih i obrazovanih u beli svet gotovo niko neće ni da sasluša ni da objavi (osim skoro svih televizija, skoro svih dnevnih novina, skoro svih radio stanica, prim. N.V.). Ne vole ljudi ,prljavu kampanju'. Vole kolače. A i narod naš je dobar, i on voli kolače». (24) Ovome bi dodali da i Čotrić voli «kolače». I njegov predsednik Vuk Drašković. Nekada su zarad «kolača» paktirali sa SPS-om, na gradskom (Beograd) i saveznom nivou (vlada SRJ). 2004. godine, opet zbog «kolača», ušli su u manjinsku vladu sa skupštinskom podrškom SPS-a, stranke čiji je predsednik, po terminologiji SPO-a, «državni terorista» i «arhitekta zločina». Ali, sve to nije smetalo, onda su «kolačići» bili vrlo ukusni.

Svojevremeno je poznati francuski socijalni psiholog Gustav Le Bon ustanovio da kada vođe žele da neke ideje ili verovanja prodru u mase, obično pribegavaju metodima: tvrđenja, ponavljanja i zaraze. (25) Kako primeđuje Le Bon, što je tvrđenje više lišeno dokazivanja i objašnjavanja, ono utoliko više ima autoriteta. Ali, kako nastavlja oštroumni Francuz, «tvrđenje, međutim, ima stvarnog uticaja samo pod uslovom da se neprekidno ponavlja, i koliko se više može istim rečima». (26) Nije poznato koliko su redakciji Blica bliski teorijski uvidi znamenitog psihologa, ali je svakako sigurno da se ona skoro doslovno držala ovih Le Bonovih zapažanja u svojoj uređivačkoj politici. Pa koji je to «magični» termin kojim su birači «uterivani» u Tadićev «tor»? Samo iz onog što je u ovom tekstu citirano od uvažene gospode Vučetića i Čotrića, i profesorke Golubović, videćemo da se jedna reč stalno provlači i kao kakva nevidljiva nit povezuje svu histeriju koja je na stranicama Blica podignuta do paroksizma. Radi se o izrazu «izolacija». Iz svega nekoliko citiranih rečenica Slobodana Vučetića, možemo ga identifikovati čak u tri slučaja, a kod Golubovićke i Čotrića po jedanput. Ali, to nije sve.

U subotu 26. januara, na prvoj strani Blica osvanuo je veliki naslov intervjua Dragoljuba Mićunovića, koji glasi: «Ucena Koštunice vodi Srbiju u...» (pogodite gde, prim. N.V.). Kako veli Mićunović, «nesretni, aneks sporazuma' (misli se na predlog DSS-NS-a, prim. N.V.) znači napuštanje dogovorenih principa koalicije i vodi zemlju u ponovnu izolaciju». (27) Dakle, opet izolacija. Pored ovog razgovora, na drugoj strani je objavljena kolumna «Trenutak istine» Jelene Tušup koja se napregla da objasni kako Oli Ren i Havijer Solana «svim silama pokušavaju da ubede Holandiju da popusti i dozvoli potpisivanje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji Srbije i EU […] », a mi se nešto inatimo i hoćemo Kosovo u Srbiji. Kako rezonuje mlada dama, «očigledno je da nisu sve snage u vladi proevropske. Posebno ne one koje brane Kosovo uskraćujući građanima Srbije vezu sa civilizovanim svetom». (28) Dakle, prema ovoj novinarki, ako ima civilizovanog, onda verovatno postoji i necivilizovan svet. Zapanjujuće je kako ispod lažne političke korektnosti i zaricanja u multikulturalizam lako proviri najgori rasizam. Iako ovde nije spomenut izraz «izolacija», jasno je da se podrazumeva. Međutim, neki drugi Blicovi saradnici ili «gosti» nisu se libili da i dalje mašu s tim «strašilom».

Kako se bližio 1. februar, prvi dan predizborne tišine, propaganda se sve više pojačavala i sve češće se spominjala famozna izolacija. U utorak 29. januara, Miroslav Kos je objavio svoju kolumnu s karakterističnim naslovom «Pamćenje». Vezano za izbore, Kos u apokaliptičnom tonu konstatuje da se «radi o sudbini zemlje. Nije teško pretpostaviti ishodišta Srbije u slučaju da pobedi Nikolić: stopiran put ka EU, zaustavljanje stranih investicija, povlačenje značajnih stranih investitora koji su već uložili novac u Srbiji, ozbiljan vid diplomatske i ekonomske izolacije, dizanje unutrašnjopolitičkih i međunacionalnih tenzija, pad standarda i, sasvim izvesno, otcepljenje Kosova». (29) Pišemo ove redove dan nakon što je Boris Tadić položio predsedničku zakletvu, i dan pre najavljene nezavisnosti Kosova (gde Albanci uveliko slave). Padaju cene akcija i vrednost dinara. U Vladi Srbije je tek privremeno primirje koje je nametnula sva dramatičnost i ozbiljnost situacije oko KiM, inače bi se već raspolutila. Govori se da je u ekonomskom pogledu ova godina ionako izgubljena. A Tomislav Nikolić nije predsednik. Čudno, zar ne? Kos je još zaboravio da napiše i kako će se, ako pobedi Nikolić, od penzionera koji budu izvučeni lutrijom praviti sapun, a mala deca s ozbiljnim zdravstvenim problemima, zbog oskudice lekova, bacaće se s litica, jer ne vredi da žive tako defektna. I da ćemo tucati žir i žvakati koprivu. I da će nas sigurno i neki zemljotres strefiti...

Odmah sutradan, oglasio se s kolumnom «Izbor(i)» i njegov kolega, već spominjani Nikola M. Jovanović. Malo smirenije, ali ne manje propagandistički, Jovanović tvrdi da «izbori koji tog dana budu napravljeni utiču na buduće generacije građana Srbije. Bolji život ili samoizolacija. Ne radi se o čoveku za koga se glasa. Bira se put kojim će da se ide, ali i cena koja će da se plati». (30)

Zanimljivo da je sličnu argumentaciju kao Miroslav Kos koristio i inače suzdržani i smireni Rasim Ljajić. U subotu 26. januara, dao je intervju Blicu pod naslovom «EU neće Nikolića za partnera». Ljajić tvrdi da «ukoliko bi Tomislav Nikolić pobedio na predsedničkim izborima, posledice na međunarodnom planu po Srbiju bile bi katastrofalne» […] , «to bi odmah narušilo kredibilitet naše zemlje» […], vrlo brzo bi se «proglasila nezavisnost Kosova» […] , «bile bi zaustavljene sve strane investicije u Srbiju» […]. (31) Dakle, opet izolacija, katastrofa, potop, «smak sveta», «crna rupa», jednom rečju, radikalski pandemonijum (32).

U četvrtak 31. januara, na šestoj strani je objavljen zaključak tzv. Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta, pod velikim naslovom: «Pobeda Nikolića vodi Srbiju u izolaciju». Iz teksta koji sledi, posebno je izdvojeno mišljenje Sonje Liht, predsednice Fonda za političku izuzetnost, koja kaže «da je proteklih dana putujući po Srbiji videla da je raspoloženje ljudi nabijeno strahom kakav nije osećala ni 2000. godine». (33) Stvarno neobjašnjivo! Otkuda taj strah, kada je recimo Blic , sudeći po onome što smo dosad videli, širio samo «pozitivne» emocije i tolerantnost. Ova gospođa, koja je «izuzetna» samo po netrpeljivosti prema bilo kakvoj politici koja brani nacionalne interese Srbije, još naglašava da je od mnogih čula da se, ako stvari krenu kako ne treba (čitaj – ako pobedi Nikolić), «spremaju na put bez povratka jer neće da žive u radikalskoj, zatucanoj, perifernoj i od svih odbačenoj Srbiji. Svi kojima je stalo do Evrope imaju odgovornost da izađu i glasno i jasno kažu zašto će glasati za Borisa Tadića». (34) Inače, u ovom tekstu, reč «izolacija» spominje se čak šest puta! Sem ovog «fatalnog» termina, spominju se još i izrazi: zastoj, prekid i blokada.

Dan pre toga, da bi sve bilo «uverljivije», Blic se poslužio svojim starim trikom – saznanjima iz dobro obaveštenih diplomatskih izvora. Dakle, prema tim «saznanjima», koja su dobila zaista gnusan naslov: «Diplomate: Pobeda Nikolića za nezavisnost Kosova», trijumf radikalskog kandidata bi kao prvu posledicu imao «,momentalnu nezavisnost Kosova'». (35) Osim toga, bilo bi «, zamrznuto približavanje Srbije Evropskoj uniji i zemlja bi bila suočena sa..' » (pogodite s čim, prim. N.V.), i, potom, «Nikolić, kao eventualni predsednik, tvrdi ovaj zapadni diplomatski izvor, mogao bi možda da poseti Moskvu, Minsk, Tripoli i Teheran i više nijednu svetsku metropolu'». (36) Da, to je verovatno onaj necivilizovan svet koji nije direktno imenovala novinarka Blica Jelena Tušup.

Moglo bi se nabrojiti još mnoštvo primera kako je ovaj list širio psihozu na svojim stranicama. Navedimo samo neke naslove i autore: Božidar Đelić – «Treći februar je referendum o EU» (četvrtak 31. januar), Čedomir Antić – «Sačuvajmo demokratiju» (četvrtak 31. januar), Boris Tadić – «Građani biraju između mene i Šešelja» (ponedeljak 28. januar), Srđan Radulović – «Rizična dilema» (ponedeljak 28. januar), Mlađan Dinkić – «Strah investitora od SRS» (petak 25. januar); i sve tako grozničavo, psihotično, pristrasno i navijački do samog kraja kampanje 31. januara. Potom je sledio zasluženi odmor. Onda je došao dan za glasanje, Tadić je pobedio s nešto više od 100.000 glasova razlike, Nikolić mu je još to isto veče čestitao, i Srbija je nastavila i dalje da «plovi» u neizvesnost kao i pre ovih izbora.

Rekli smo već na početku teksta da je Blic, zajedno s ostalim «manufakturama», uspešno proizveo strah, mobilizaciju, izlaznost i, konačno, pobednika izbora. Demokratska stranka, ako joj je do ostanka na vlasti, trebalo bi to da ceni i da izdašno dotira i neguje ovo svoje «propagandno čedo». Jer, bez obzira na odsustvo profesionalnih skrupula, ovaj list ima široku čitalačku publiku i, shodno tome, znatan uticaj na formiranje stavova građana Srbije. Prošetajte nasumično po ugostiteljskim objektima (kafićima) gde uglavnom zalazi mlađi i svet srednjih godina, pa ćete videti da se od dnevne štampe koju možete prelistati najčešće nudi upravo Blic . Neka se u toku dana samo deset posetilaca jednog kafića «informiše» iz Blica, pa se lako može izračunati da čitanost ovih novina daleko nadmašuje zvanični tiraž, odnosno prodaju lista. Kratke novinarske forme (komentari, kolumne, stavovi), često od svega 10-15 rečenica, jednostavan stil, često baratanje razumljivim frazama i stereotipi koji se ponavljaju do besvesti, privlače sve one koje glava boli od razmišljanja i koji vole brze i gotove odgovore. A takvih je, uvek, veoma mnogo.

Bilo bi dobro skupiti dovoljno vremena, sredstava i entuzijasta, pa napraviti jednu komparativnu analizu o tome kako su predizborne kampanje pratili recimo Politika ili Ekspres nesrećnih «devedesetih» godina prošlog veka, i Blic tokom ovih predsedničkih izbora. Svi mladi čitaoci, koji se ne sećaju tih vremena, mogli bi da uvide kako je bilo potpuno izlišno Blicovo zastrašivanje povratkom u prošlost. Kroz pristrasnost, neobjektivnost, a ponekad i bezočno podmetanje, koje je demonstrirao zadnjih deset dana januara, ove 2008. godine, Blic nas je i bukvalno i metaforički «katapultirao» u devedesete. Štaviše, čini se da su mediji ondašnjeg režima, po svojoj manipulativnoj sposobnosti, bili «mala deca» naspram ovog lista.

S jedne strane, visok standard, svetle perspektive, evropska budućnost, mir, sreća i blagostanje = «demokratske» snage , i izolacija, blokada, zastoj, siromaštvo, ratovi i pogibije = «radikali», s druge strane, terminološka su «aparatura» tzv. nezavisnih medija, na koju radikali, pa ni Tomislav Nikolić pojedinačno, ni ovaj put nisu uspeli da do kraja adekvatno odgovore. Tek sada se vidi koliko je bio u pravu savremeni ruski teoretičar Aleksandar Neklesa kada je u jednom razgovoru ustanovio da «vladati danas – sve češće znači držati primat u industriji idejne i semantičke produkcije». (37)

Sem nekoliko medija, štampanih i elektronskih, koji se svi zajedno mogu nabrojati na prste jedne ruke, politika SRS-a je prepuštena interpretaciji i deskripciji, ili bolje rečeno, na milost i nemilost, uglavnom takvim novinama poput Blica . A koliko je Blic bio, ne «milostiv», već objektivan, dalo se, iz priloženog, sasvim jasno videti.

Oni vedrije raspoloženi, u pogledu načina vođenja i medijskog praćenja nekih budućih kampanja, rekli bi – još samo ovaj put. Možda. Bez obzira što se ne može večito vladati uz pomoć straha (SPS-u je uspevalo desetak godina, pa se jednog dana i to moralo okončati), ne treba zaboraviti da je strah vrlo moćna emocija, koja dugo može sapinjati ljude. Zna to i Boris Tadić. Nije slučajno psiholog.

Fusnote:

1. http: //www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_vukovic1.htm

2. Blic, petak 11. januar 2008, str. 5.

3. Blic, ponedeljak 21. januar 2008, str. 2.

4. Ibidem, str. 2.

5. Ibidem, str. 2.

6. Ibidem, str. 4-5.

7. Ibidem, str. 4-5.

8. Ibidem, str. 4-5.

9. Blic, četvrtak 24. januar 2008, str. 1.

10. Ibidem, str. 1.

11. Ibidem, str. 1.

12. Ibidem, str. 2-3.

13. Ibidem, str. 2.

14. Ibidem, str. 2.

15. Blic, petak 25. januar 2008, str. 4.

16. Blic , petak 25. januar 2008, str. 5.

17. Ibidem, str. 5.

18. Blic, ponedeljak 28. januar 2008, str. 2.

19. Ibidem, str. 2.

20. Blic, nedelja 27. januar 2008. str. 2-3.

21. Ibidem, str. 2-3.

22. Ibidem, str. 2-3.

23. Ibidem, str. 3.

24. Ibidem, str. 3.

25. Gustav Le Bon, Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2005, str. 121

26. Ibidem, str. 122.

27. Blic, subota 26. januar 2008, str. 2.

28. Ibidem, str.2.

29. Blic, utorak 29. januar 2008, str. 2.

30. Blic, sreda 30. januar 2008, str. 2.

31. Blic, subota 26. januar 2008, str. 2.

32. Pandemonijum – prebivalište svih đavola, carstvo sotone, pakao.

33. Blic, četvrtak 31. januar 2008, str. 6.

34. Ibidem, str. 6.

35. Blic, sreda 30. januar 2008, str. 4.

36. Ibidem, str. 4.

37. http: //www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_neklesa1.htm