Dragoljub Žarković

ZEMLjOTRESA NIJE BILO

Antonića, obično, krasi trezvenost i nespremnost da iz puke igre brojki izvlači prevelike zaključke, tim pre što ovaj put brojke ne potvrđuju njegovu osnovnu tezu da se dogodio nekakav zemljotres

Čitaoci „Politike” imali su, juče, na istim ovim stranicama, priliku da pročitaju jedan nadasve emotivan tekst Slobodana Antonića, naslovljen „Zemljotres koji nije priznat”. Neće biti da je Antonić jedini seizmograf čiji je aparat zabeležio trusna pomeranja u srpskom biračkom telu, ali je jedini koji je s premnogo strasti protumačio vrludanje igle koja pokazuje jačinu potresa.

Nakon izliva antiglobalističkog raspoloženja, otvorene antievropske retorike i iskazivanja razumevanja za muke tranzicionih gubitnika, Antonić dolazi do zaključka koji iznosi pri kraju teksta, a kojim demantuje i naslov i ono što je prethodno napisao: „Čuda se retko dva puta dešavaju. Nikolić još samo čudom može biti prvi”. Sudeći po toj Antonićevoj prognozi, nikakav zemljotres se nije dogodio, niti će se dogoditi. Zar nismo navikli da su radikali uvek prvi, u prvim krugovima predsedničkih izbora, ili na parlamentarnim izborima, ali ne izbacuju rezultat koji bi im doneo vlast ili participiranje u vlasti, osim ako ovog puta Vojislav Koštunica ne odluči drugačije.

Rekao bih, dakle, da se nije dogodilo ništa novo. Radikali, predvođeni Tomislavom Nikolićem, vode u prvom krugu, a ni sam Antonić ne veruje da će radikali pobediti u finalnoj trci, pa piše: „Dobro ste ih uplašili, dragi gubitnici”, a ostaje nejasno da li se ono „dragi” odnosi na Nikolića i družinu, ili na onih oko 1.630.000 glasača, koliko ih je zaokružilo Nikolića, i za koje, odnekud, Antonić veruje da su listom gubitnici, što je pomalo uvredljivo i paternalističko viđenje tolikog broja ljudi od krvi i mesa. Jer, Antonić veruje da su oni gubitnici po definiciji, žrtve nepravednog sistema u širokom rasponu – od sumnjive privatizacije do još sumnjivije evropske politike ka Srbiji.

Antonić, u jučerašnjem tekstu, dokazuje da je ceo sistem, uključujući tu i medije, bio protiv Nikolića, što je nategnuta teza, jer je broj prigovora na korektnost izbornog postupka i ponašanje medija bio minoran.

Autor se predstavlja, a da nema jasna ovlašćenja, kao zastupnik neke gubitničke klase koju je izjednačio s glasačima Tomislava Nikolića. Pa piše: „Zamislite, taj gubitnik je nešto nezadovoljan, zamislite, nešto mu fali, zamislite, ne veruje čak ni B92, zamislite ne voli Vašington, on voli Kosovo...”. Sugeriše nam se zaključak da su svi koji su nezadovoljni i vole Kosovo glasali za Nikolića, kad gle čuda, Tadić, za razliku od 2004, u prvom krugu ostvaruje pobedu i u opštinama koje su nerazvijene i gradovima u kojima vlada besperspektivnost.

Iznenadilo me je ovakvo crno-belo slikanje izborne i svake druge stvarnosti. Antonića, obično, krasi trezvenost i nespremnost da iz puke igre brojki izvlači prevelike zaključke, tim pre što ovaj put brojke ne potvrđuju njegovu osnovnu tezu da se dogodio nekakav zemljotres. Odnos između finalista predsedničkih izbora gotovo da je isti kao u prvom krugu predsedničkih izbora iz juna 2004. godine. Naravno, broj glasova koji su sada osvojili znatno je veći, koliko zbog povećane izlaznosti birača, toliko i zbog koncentracije političke volje glasača, ali su, u suštini, obojica osvojili po oko 700.000 (Nikolić), odnosno oko 600.000 (Tadić) glasova više nego što su osvojili u prvom krugu 2004. godine.

A tada tema Kosova nije bila ovoliko sveprisutna, pa bi se reklo da na tom osetljivom polju radikali nisu ostvarili neku premoć koja bi bitno odlučila da oni pobede, u šta ni Antonić ne veruje.

Njegovo divljenje budućem gubitniku, počiva dobrim delom i na tezi da je sva srpska elita, politička, medijska, ekonomska i svaka druga bila protiv Nikolića. Ja bih rekao obrnuto. U prvom krugu Boris Tadić je bio sam protiv svih, ako izuzmemo realno skroman doprinos G 17 plus i Čankove lige. Protiv Tadića bili su njegovi glavni koalicioni partneri iz vlade, a izgleda da će biti i dalje ili će ga mrzovoljno i jalovo podržati, bio je Jovanovićev LDP, gde je javno točen šampanjac, a iza kulisa prosipan jed zbog rezultata za koji su odnekud verovali da je mogao biti impresivniji. Te stranke kao „remetilačkog” faktora u demokratskom bloku nije bilo na izborima 2004. godine. Bio je protiv Tadića splet međunarodnih okolnosti koje su kompromitovale evropsku ideju, bila je pojava „ruskog prolaza” kao alternative za gubitak evropske perspektive... Sve ono što običnom biračkom oku nije bilo toliko vidljivo i jasno na izborima iz 2004. godine.

Uostalom, Nikolić je u finalu izbora 2004. godine, pri izlaznosti od nešto preko 47 odsto, osvojio oko 1.430.000 glasova, pa to tada niko nije smatrao zemljotresom, jer obično ponderisanje izlaznosti s rezultatom, pokazuje da se on kreće i sada u tim granicama.

Zna to Antonić verovatno bolje nego ja, pa zato i predviđa da će Nikolić izgubiti. Ako ceo tekst nije, u stvari, ohrabrivanje Koštunice da skoči u Nikolićev zagrljaj, da se nađe na pravednoj strani gubitaške Srbije. Mada mi nije jasno zašto je ova bolja od one Srbije koja ima osećaj da je neki profit napravila. Za takav skok slab je izgovor koji nudi Antonić, pišući da je Šešelj ionako u zatvoru, a da od njega „ima više štete, nego koristi”. Baš me zanima šta o ovoj opasci misli Tomislav Nikolić.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”

[objavljeno: 25/01/2008]