Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - granice multikulturalizma

   

 

Timoti Garton Eš

Islam u Evropi (I)

Prikaz knjiga: Ian Buruma, Murder in Amsterdam: The Death of Theo Van Gogh and the Limits of Tolerance , Penguin, London, 2006, i Ayaan Hirsi Ali, The Caged Virgin: An Emancipation Proclamation for Women and Islam , Free Press, 2006.

1.

Početkom godine posetio sam čuvenu crkvu Sen Deni, smeštenu na obodu Pariza. Divio sam se veličanstvenim grobovima i nadgrobnim spomenicima francuskih kraljeva i kraljica, među kojima je bio grob Šarla Martela ("Čekića") koji je 732. godine kod Poatjea porazio nadiruću muslimansku vojsku i time, kako se veruje, zaustavio islamizaciju Evrope. (1) Po izlasku iz crkve prošetao sam stotinak metara preko Trga Viktora Igoa do glavne trgovačke ulice zakrčene lokalnim prodavcima arapskog i afričkog porekla i mnoštvom žena s maramama. Uhvatio sam sebe u razmišljanju – pa na kraju su muslimani ipak dobili bitku kod Poatjea! Pobedili su ne snagom vojske, već mirnim useljavanjem i natalitetom.

U neposrednoj blizini crkve, u mirnim dvorišnim kancelarijama Tohid asocijacije, nalazim se s Abdelazizom Eldžauharijem, sinom berberskih marokanskih doseljenika i elokvetnim muslimanskim političkim aktivistom. On, s mnogo strasti, na savršenom francuskom govori o bedi sirotinjskih projekata javne izgradnje oko Pariza – koji su, upravo u vreme dok smo razgovarali, opet uništavani tokom protesta – i hroničnoj socijalnoj diskriminaciji imigranta i njihovih potomaka. Takozvani francuski "republikanski model", tvrdi on besno, u praksi znači sledeće: "ja govorim francuski, zovem se Žan Daniel i imam plave oči i plavu kosu". Ako se zovete Abdelaziz, imate tamniju kožu, ako ste musliman od glave do pete, francuska država ne čini ono što propagira. "Kakva égalité postoji za nas?", pita on. "Kakva liberté ? Kakva fraternité ?" A onda, rečima koje nikad neću zaboraviti, upućuje ličnu poruku Nikoli Sarkoziju, tvrdolinijaškom ministru unutrašnjih poslova i vodećem desničarskom kandidatu za Širakovog naslednika na mestu predsednika Francuske. "Moi ", rekao je Abdelaziz Eldžauhari snažnim glasom, "Moi, je suis la France! "

Mogao je da doda i – l'Europe. Jer duboko otuđenje mnogih muslimana – posebno druge i treće generacije doseljeničkih porodica, mladih muškaraca i žena koji su rođeni u Evropi – predstavlja jedan od najurgentnijih problema s kojima se naš kontinent danas suočava. Ukoliko se stvari budu i nadalje odvijale ovako loše, to otuđenje, kao i resantiman poglavito belih, hrišćanskih i posthrišćanskih Evropljana, koji se njime hrani i istovremeno ga i pothranjuje, mogli bi da pokidaju građansko tkivo i najčvršćih evropskih demokratija. To otuđenje je već bilo katalizator rasta populističkih antiimigrantskih partija i vrlo direktno je doprinelo terorističkim napadima na SAD 11. septembra 2001. godine (otmičari kao što je Mohamed Ata su se radikalizovali tokom boravka u Evropi), bombaškom napadu u Madridu 11. marta 2004, ubistvu holandskog reditelja Tea Van Goga 2. novembra 2004, londonskom bombaškom napadu 7. jula 2005. i planiranom pokušaju dizanja u vazduh nekoliko putničkih aviona na letovima iz Britanije u SAD, što su britanske vlasti otkrile i sprečile 10. avgusta 2006. godine.

Problemi Evrope s muslimanima predmet su histeričih pojednostavljenja, posebno u SAD, gde izgleda da sve više jačaju stereotipi o beskičmenjačkoj, antiamerički i antisemitski raspoloženoj "Evrabiji" koja sve više robuje arapsko-islamskoj dominaciji. (2) Kao stanovnik Evrabije, moram da insistiram na nekoliko elementarnih distinkcija. Za početak, da li govorimo o islamu, muslimanima, Arapima, imigrantima, ljudima tamnije kože ili teroristima? To je sedam različitih stvari.

Tamo gde živim – Oksford, Evrabija – dolazim svakog dana u kontakt s britanskim muslimanima. Oni su poreklom iz Pakistana, Indije ili Bangladeša. Miroljubiviji, preduzimljiviji i više odani zakonu od mnogih po rođenju Engleza koje znam. Kao što autori jedne izvrsne novije studije o islamu u Francuskoj pokazuju, većina francuskih muslimana je prilično dobro integrisana u francusko društvo. (3) Najveći deo diskriminacije na koju se Abdelaziz Eldžauhari žali, a koja u različitim formama i stepenima postoji u većini evropskih zemalja, jednako pogađa i imigrante nemuslimanskog porekla. To je, da tako kažem, nediskriminativna diskriminacija protiv ljudi s tamnijom kožom i drugačijim jezikom i akcentom – običan, staromodni rasizam i ksenofobija, a ne sklop specifičnih modernih predrasuda koji se danas naziva islamofobija.

Širom čitavog evropskog kontinenta javlja se mnoštvo različitih i međusobno povezanih pitanja koja se tiču islama. Ruska Federacija ima više od 14 miliona ljudi – najmanje 10 odsto njenog stanovništva koje se velikom brzinom smanjuje – za koje se pouzdano može reći da su muslimani, ali najveći deo Evropljana njih ne posmatra kao deo evropskog problema. (4) S druge strane, Turska, u kojoj gotovo 70 miliona muslimana živi u sekularnoj državi, tema je žustre rasprave u Evropi. Rasprava se vodi oko pitanja da li ta velika, većinski muslimanska zemlja, koja se ne smatra delom Evrope ako se uzmu tradicionalne kulturne, istorijske i geografske definicije, treba da postane deo EU. Na Balkanu postoje vekovima stare zajednice evropskih muslimana kojih ima više od sedam miliona, i one obuhvataju Albaniju, većinski muslimansku zemlju, zatim Kosovo, drugi entitet koji će, pre ili kasnije, postati država s muslimanskom većinom, i Bosnu, krhku državu s relativnom muslimanskom većinom, a tu su i značajne manjine u Makedoniji, Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori.

Ovi balkanski muslimani su stari Evropljani, a ne doseljenici. Međutim, kao i Turci, oni čine i deo muslimanskih imigrantskih manjina u zapadnoevropskim zemljama poput Nemačke, Francuske ili Holandije. U nekoliko narednih decenija veći deo balkanskih muslimana će verovatno postati građani EU, bilo zato što će njihove matične zemlje u međuvremenu ući u EU, bilo zato što će steći državljanstvo zapadnoevropskih zemalja. Sramno mlaki odgovor zapadne Evrope na srpski, i nešto manji hrvatski progon bosanskih muslimana devedesetih godina doprineo je širenju osećanja kako su muslimani u Evropi žrtve. Manje se pamti da su ti zapadni Evropljani (i Amerikanci) vojno intervenisali na Kosovu da bi sprečili pokušaj Srba hrišćana da izvrše genocid na Albancima muslimanima.

Kad se uopšteno govori o "problemu muslimana u Evropi", najčešće se misli na 15 miliona muslimana iz doseljeničkih porodica u članicama EU na zapadu, severu i jugu Evrope, kao i u Švajcarskoj i Norveškoj. (U novopridošlim članicama iz srednje i istočne Evropi veoma je mali broj muslimana.) I mada je teško ustanoviti tačne brojeve budući da je Republika Francuska u teoriji slepa za boju kože, religiju i etničko poreklo, te se ne bavi pravljenjem realistične statistike, verovatno je da u toj zemlji živi oko pet miliona muslimana – što čini više od 8 odsto ukupnog stanovništva. U Nemačkoj živi verovatno oko četiri miliona muslimana, uglavnom Turaka, a u Holandiji ih je oko milion, znači više od pet odsto ukupnog stanovništva.

Najveći deo njih živi u gradovima, i najvećma u određenim delovima gradova, kao što je područje oko Sen Denija, u kome se nalaze neki od najozloglašenijih prigradskih "projekata javnog stanovanja". Procenjuje se da je svaki četvrti stanovnik Marseja musliman. U fascinantnoj knjizi Ubistvo u Amsterdamu Jan Buruma navodi zvaničnu statistiku po kojoj je 1999. godine 45 odsto stanovništva Amsterdama bilo stranog porekla, a pretpostavlja će da će do 2015. taj broj porasti na 52 posto, od kojih će većina biti muslimani. A muslimanski doseljenici generalno imaju višu stopu nataliteta od "starosedelačkog" evropskog stanovništva. Prema jednoj proceni, muslimani čine više od 15 odsto francuskog stanovništva između 16 i 25 godina. (5)

S daljom imigracijom, visokim relativnim stopama rađanja i izgledima širenja EU na Balkan, pa možda i Tursku, biće sve više muslimana među građanima EU. U nekim gradskim područjima Engleske, Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Holandije oni će činiti između 20 i 90 odsto stanovništva. Većina njih će biti mladi, a daleko najveći broj će biti siromašni, loše obrazovani, nedovoljno zaposleni, otuđeni – ne osećajući da su kod kuće ni na mestu gde žive, ni u zemljama odakle su im roditelji došli – i izloženi iskušenjima droge, kriminala i političkog i religioznog ekstremizma.

Ako mi – u nedostatku boljeg izraza – tradicionalni Evropljani, uspemo da preokrenemo postojeći trend i ljudima poput Abdelaziza i njegove dece obezbedimo da se osećaju kod kuće kao novi muslimanski Evropljani, onda bi oni mogli postati izvor kulturnog bogaćenja i ekonomskog dinamizma i mogli bi biti od pomoći da se Evropi skine kamen s vrata njene brzo stareće populacije. Ako ne uspemo, suočićemo se sa još mnogim eksplozijama.

2.

Jan Buruma – pola Holanđanin, pola Britanac, a u potpunosti kosmopolita – došao je na sjajnu ideju da se vrati u svoju rodnu Holandiju i istraži uzroke i posledice ubistva Tea van Goga, režisera i provokativnog kritičara muslimanske kulture, koga je 2. novembra 2004. godine ubio Mohamed Bujeri, dvadesetšestogodišnji Holanđanin marokanskog porekla. Dovezavši se biciklom, Bujeri je nasred ulice ispalio nekoliko hitaca u Van Goga, a onda izvadio nož i prerezao mu grlo – "kao da je presekao automobilsku gumu", kako kaže jedan od svedoka. Drugim nožem je za Van Gogove grudi pričvrstio dugačku, neodređenu poruku u kojoj poziva na sveti rat protiv svih nevernika i priziva smrt velikom broju ljudi koje on prezire, počevši od holandske političarke rodom iz Somalije, Ajan Hirši Ali, kojoj je ta poruka i namenjena. Van Gog i gospođa Ali su zajedno snimili kratak film Potčinjavanje (Submission) u kome se represija nad ženama u nekim muslimanskim porodicama prikazuje tako što se citati iz Kurana projektuju na polugola tela mladih žena dok one pričaju kako su bile zlostavljane. Bujerova poruka završava se rečima:

Zasigurno znam da ćeš ti, o Ameriko, propasti

Zasigurno znam da ćeš ti, o Evropo, propasti

Zasigurno znam da ćeš ti, o Holandijo, propasti

Zasigurno znam da ćeš ti, o Hirši Ali, propasti

Zasigurno znam da ćeš ti, o neverni fundamentalisto, propasti

Knjiga Ubistvo u Amsterdamu je živopisna i oštroumna kombinacija eseja i reportaže u kojoj Buruma postavlja sledeće pitanje: šta se dogodilo s tolerantnom, civilizovanom zemljom koju pamtim iz detinjstva? (Buruma je Holandiju napustio 1975. kad je imao 23 godine.) U šta se to pretvorila zemlja jednog Spinoze i Johana Hojcinge, koji je u eseju iz 1934. godine tvrdio da će, ukoliko Holanđanin postane ekstremista, prihvatiti samo umereni ekstremizam? Ubistvo Van Goga je, piše Buruma, "bio kraj slatkog sna o toleranciji i svetlosti u najprogresivnijoj enklavici u Evropi". Ipak, čini se da deo odgovora na postavljeno pitanje leži u tome što se realnost uvek razlikovala od mita o holandskoj toleranciji – treba pogledati, na primer, odnos prema Jevrejima za vreme rata i u poratno doba. Buruma citira upečatljivu tvrdnju Fritsa Bolkenštajna, vodećeg holandskog političara i bivšeg evropskog komesara: "Nikada ne treba potceniti količinu mržnje koju Holanđani gaje prema marokanskim i turskim doseljenicima". Treba obratiti pažnju na to da on ne kaže "muslimanima", već govori o doseljenicima s određenih mesta.

Buruma posećuje zelena predgrađa svog detinjstva (stalno se ponavljaju reči "zeleno" i "puno lišća"), razgovara s intelektualcima i onima koje ironično zove Prijateljima Tea, sluša njihove izveštaje o tome kako se raspao holandski model multikulturalizma koji je imao odvojene "stubove" za svaku kulturu. Dozvoljeno je da previše doseljenika dođe za isuviše kratko vreme, oni se nisu dovoljno integrisali u holandsko društvo, ni lingvistički, ni kulturno, ni socijalno. Roditelji su dovedeni u Holandiju da rade kao Gastarbeiter -i, gostujući radnici, ali većina njihove dece ne može da pronađe zaposlenje.

Što se tiče odnosa Holanđana prema islamu, Buruma kaže da su ljudi poput Pima Fortejna, populističkog političara koji je neprijateljski raspoložen prema pridošlicama, bili ljuti zbog toga što su muslimani ponovo uveli veru u javni diskurs koji su oni sami, "s puno muke, oslobodili stega vlastitih religija" (misli se na katoličanstvo i protestantizam). Odnos muslimana prema homoseksualizmu – Fortejn je homoseksualac – i ženama ne treba ni pominjati. Upitan za svoje neprijateljstvo prema islamu, Fortejn je rekao: "Neću da me primoraju da ponovo prolazim kroz emancipaciju žena i homoseksualaca". Kao i Van Gog, i Fortejn je ubijen "u holandskom stilu", ubio ga je čovek koji je došao na biciklu, mada se nije radilo o muslimanu. Van Goga je Fortejn fascinirao; u stvari, piše Buruma, Bujeri je ubio Van Goga u vreme dok je ovaj radio na "hičkokovskom trileru" o ubistvu Fortejna.

Nama Evropljanima koji nismo muslimani, odnosno nama zapadnjacima, razumljiviji deo ove priče predstavljaju reakcije ljudi poput Fortejna i Van Goga. Ali, ono što zaista treba da razumemo, to je druga strana – iskustvo muslimanskih doseljenika i njihovih potomaka. Da li je ubica Muhamed Bujeri usamljeni ludak ili simptom neke raširene bolesti? Odgovor nas neće učiniti spokojnim. Bujeri dolazi iz grupe ljudi koje nazivam "ljudi između" – onih koji se ne osećaju kod kuće ni u evropskim zemljama u kojima žive, niti u zemljama iz kojih su došli njihovi roditelji. Oni naseljavaju "gradove-antene" koji su s domovinom svojih roditelja povezani putem satelitskih antena koje prenose marokanske i turske televizijske kanale, internetom i mobilnim telefonima. Za razliku od većine muslimanskih doseljenika u Americi, mnogi od njih i fizički odlaze "kući" svakog leta, idu u Maroko, Alžir, Tursku i druge zemlje u bliskom susedstvu Evrope, ponekad se tamo zadržavaju i više meseci. U svojim evropskim domovina, ta druga generacija obično upotrebljava lokalni jezik – holandski, francuski, engleski – kada razgovara s braćom i sestrama, a kada razgovara s roditeljima, onda koristi berberski, arapski ili turski. Što se tiče upotrebe jezika, odnos je "pedeset – pedeset", kako je Burumi rekao jedan berbersko-marokanski Holanđanin. Buruma ga je pitao za čiju fudbalsku reprezentaciju navija. Za marokansku! A čiji bi pasoš više voleo da ima? Holandski!

Gotovo svi mladi ljudi koje sam sreo u naseljima u okolini Pariza imaju sličnu priču o "životu između" – o idiličnim letima koje provode kod bake i deke u Alžiru i Tunisu, o dvostrukoj lojalnosti koja se kristalizuje u pitanju za koji tim navijaju ("Za Alžir!", kažu oni koji su poreklom odatle) i koja je dovela do ozbiljnih nereda na utakmici između Alžira i Francuske. Ali, kad je alžirsko-francuski fudbaler Zinedin Zidan predvodio francuski tim na svetskom prvenstvu, onda su navijali za Francusku. (6) "U Maroku sam émigré, a u Francuskoj sam immigré ", kaže Abdelaziz Aldžaouhari.

U kulturnom pogledu, to su podeljene ličnosti. Ali nisu oni dezorijentisani samo u vezi s kulturom. Buruma se susreo s psihijatrom koji se specijalizirao za mentalne probleme doseljenika. Depresiji su navodno sklone žene i prva generacija muškaraca doseljenika; druga generacija je sklona šizofreniji. Njegova istraživanja govore da je druga generacija marokanskih muškaraca izložena deset puta većem riziku od šizofrenije od Holanđana starosedelaca koji žive u sličnim ekonomskim uslovima.

Muhamed Bujeri je jedan od tih berbersko-marokanskih Holanđana druge generacije, raspet između dve strane. Pohađao je holandsku srednju školu, koja je nosila ime po slikaru Pitu Mondrijanu, govorio je holandski, pio alkohol, pušio marihuanu, bio u vezi s devojkom koja je pola Holanđanka, pola Tunižanka. Privlačile su ga devojke sa Zapada, ali se jako naljutio kada je njegova sestra našla dečka Abdua. Seks pre braka je bio u redu za njega, ali ne i za nju. Tradicionalno je od svega važnija porodična čast, a onda je neizbrisivo umrljana ukoliko ćerka ili sestra uđe u seksualne odnose pre braka. Bujeri je nožem napao Abdua i zbog toga kraće vreme proveo u zatvoru. Majka mu je umrla od raka dojke. Posle toga se okrenuo od onoga što mu je sve više delovalo kao evropska dekadencija. Pustio je bradu, počeo da nosi marokansku odeću i molitvenu kapu i potpao pod uticaj radikalnog takfiri [najpribližniji prevod ovog izraza bi bio "sektaški"; islamski protivnici tako imenuju radikalizovane grupe za koje žele da kažu da su otpadničke, prim. prev.] sveštenika iz Sirije. Na internetu je postavljao islamske pamflete i gledao video-snimke na kojima sveti ratnici s Bliskog istoka kolju strance nevernike. Kako navodi jedan holandski izvor kojeg citira Buruma, Bujerijev prijatelj Nuredin je prvu bračnu noć s nevestom proveo u stanu budućeg ubice gledajući snimke klanja nevernika.

Bujeri je veče 1. novembra 2004. godine proveo mirno s prijateljima. Šetali su slušajući preko slušalica molitve iz Kurana. Bujeri je primetio kako je lepo noćno nebo. Sledećeg jutra ustao je u pola šest, pomolio se Alahu i otišao biciklom da ubije Van Goga. Navodno mu je bio plan da i sâm izgubi život u pucnjavi s policijom.

Bujerijeva priča neverovatno nalikuje pričama nekih od bombaša iz Londona i Madrida, kao i pričama pripadnika hamburške ćelije Al kaide koji su odigrali najvažniju ulogu u napadima na Njujork 11. septembra 2001. Isto je prvobitno prihvatanje, a potom besno odbacivanje moderne evropske sekularne kulture u holandskoj, nemačkoj, španskoj ili britanskoj varijanti koje imaju iste izazove seksualnih sloboda, droga, pića i golicave zabave. Isti je bol zbog raspetosti između dve domovine od kojih nijedna nije pravi dom, isti je uticaj radikalnog imama i islamističkog materijala na internetu, audio-traka ili video-kaseta i DVD-a. Isti je, takođe, osećaj da su muslimani žrtve svuda na svetu, dodatno pojačan stravičnim pričama iz Bosne, Čečenije, Palestine, Avganistana i Iraka. Zatim, podudara se istovetnost mišljenja u okviru male grupe prijatelja, jačanje odlučnosti, mirno ubeđenje s kojim, čini se, mnogi od tih mladih ljudi pristupaju mučeništvu. Takve ubice-samoubice evidentno nisu predstavnici velike većine muslimana koja mirno živi u Evropi, ali oni su, nema sumnje, ekstremni i izuzetni simptomi mnogo šire alijenacije koja je zahvatila decu muslimanskih doseljenika u Evropi. Bolest njihove duše i srca otkriva, kada se iskaže u ekstremnom obliku, patologiju koja muči "ljude koji su između".

(kraj prvog dela)

Drugi deo teksta

Objavljeno u New York Review of Books, Vol. 53, no. 15, 5. oktobar 2006.

Timoti Garton Eš je profesor savremene istorije na Oksfordu i autor više knjiga koje se na esejistički način bave različitim problemima u današnjoj Evropi.

Fusnote:

1. Obično se navodi 732. godina, ali francuski istoričari smatraju da se to dogodilo ipak 733. godine, vidi J.H. Roy and J. Deviosse, La Bataille de Poitiers— Octobre 733 (Paris: Gallimard, 1966).

2. Izgleda da je pisac Bat Jeor (Bag Ye'or) popularizovala taj izraz koji je u početku bio samo naslov jednog opskurnog časopisa. U najavi na koricama njene knjige Eurabia: The Euro-Arab Axis (Fairleigh Dickinson University Press, 2005) na jasan način je sažeta njegova teza: "Ova knjiga govori o transformaciji Evrope u 'Evrabiju', kulturni i politički privezak arapsko-muslimanskog sveta. Evrabija je temeljno antihrišćanska, antizapadna, antiamerička i antisemitska". Veliki deo tvrdnji gospođe Jeor počiva na teoriji zavere koja se plete oko navodnog tajnog i presudnog uticaja jedne organizacije koja se zove Evro-arapski dijalog.

Evo jednog primera njenog nepristrasnog i izbalansiranog tona: "Da li je tajni rat Evropske unije protiv Izraela, koji se vodi posredstvom palestinskih Arapa, tajno Schadenfreude dovršenje prekinutog holokausta?". Ona Ujedinjene nacije opisuje kao "međunarodni antisemtiski tribunal koji pokušava da Izraelu nametne islamske uslove dhimmitude " (neologoizam iskovan osamdesetih godina prošlog veka, označava ponižavajući položaj inovernika, to jest hrišćana i Jevreja, u društvu koje se drži islamskog zakona, prim. prev). U Bruce Bawer, in While Europe Slept: How Radical Islam Is Destroying the West from Within (Doubleday, 2006), stalno se ponavljaju njene teze i onda se dodaje da "Evropa može da istraje u svom pasivnom držanju, da se pokorno preda postepenoj tranziciji potpunom šerijatskom zakonu i čistoj dhimmitude

3. Jonathan Laurence and Justin Vaisse, Integrating Islam: Political and Religious Challenges in Contemporary France (Brookings Institution, 2006).

4. Postoje dramatično različite procene njihovog broja i kreću se od 3 pa sve do 30 miliona. Putin je 2003. godine, kada se radilo na prijemu Rusije u Organizaciju islamske konferencije, rekao da taj broj iznosi 20 miliona. Za pouzdanu stručnu raspravu vidi Edward W. Walker in Eurasian Geography and Economics , Vol. 46, No. 4 (2005), pp. 247–271 (zahvalan sam Džonu Danlopu što mi je na to skrenuo pažnju).

5. Vidi veoma koristan članak Timothy M. Savage, "Europe and Islam: Crescent Waxing, Cultures Clashing," The Washington Quarterly, Vol. 27, No. 3 (Summer 2004), pp. 25–50.

6. Sve do poslednjih minuta finalne utakmice na Svetskom prvenstvu nadao sam se da će Zidanova sjaja i disciplinovano igranje uloge kapitena francuske reprezentacije predstavljati inspirativan uzor za milione francuskih muslimana. A onda je njegov žustar i sjajno izveden udarac glavom u grudi belog, verovatno katolika, italijanskog odbrambenog igraća Marka Materacija, sugerisao kako će pružiti drugačiju inspiraciju evropskim muslimanima. Popularna kultura je odmah čitavoj priči dala neobičan zaplet u vidu pevljive i zabavne pesme koja je na ironičan način slavila Zidanov udarac glavom (coup de boule) i postala hit u Francuskoj. Može se čuti na www.koreus.com/media/ zidane-coup-boule-mix.html.

 

 
 
Copyright by NSPM