Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - granice multikulturalizma

   

 

Amartja Sen

Upotreba i zloupotreba multikulturalizma

Ljute papričice i sloboda

I

U savremenom svetu multikulturalizam je na velikoj ceni. On je česta referenca, naročito u zapadnom svetu i u Americi, kad se donose odluke u sferi društva, kulture i politike. Nije ni čudo, pošto su kontakti i interakcije koje zahvataju čitavu planetu, a naročito velikim migracijama, doveli u dodir i smestili jedne pored drugih raznolike običaje različitih kultura. Zahtev "voli svog suseda" verovatno je formulisan u vreme kada su susedi živeli manje-više na isti način ("nastavićemo ovaj razgovor sledeće subote kada orguljaš bude pravio pauzu"), ali sada taj isti dramatičan zahtev stavlja ljude pred zadatak da se zainteresuju za veoma različite načine života onih koji obitavaju u njihovoj blizini. To nije jednostavno, kao što je dobro ilustrovala zbrka povodom nedavno objavljene danske karikature sa prorokom Muhamedom, i gnev koji je to izazvalo. Ali savremeni svet je globalizovan i nije nam dopušten luksuz da ignorišemo teška pitanja koja multikulturalizam nameće.

Jedna od glavnih tema multikulturalizma tiče se toga kako posmatramo ljudska bića. Da li ih treba kategorizovati prema nasleđenim tradicijama, a naročito nasleđenoj religiji, zatim preko zajednice u kojoj su se slučajno rodili – odnosno, treba li tom identitetu, koji oni nisu sami izabrali, automatski dati prioritet nad vezama koje se tiču političkih opredeljenja, klase kojoj pripadaju, pola, jezika, književnosti, drugih vrsta društvenih odnosa u kojima se nalazi i štošta drugo? Ili, možda, ljude treba razumeti kao bića koja su sa drugim ljudima srodna u mnogo čemu i povezana mnogo čime, ali koja treba da te svoje srodnosti i veze sama rangiraju (preuzimajući na sebe odgovornost koja prati promišljen izbor)? Takođe, da li pravičnost multikulturalizma treba da ocenjujemo prevashodno prema tome u kojoj meri se ljudi iz različitih kulturnih sredina "ostavljaju na miru", ili prema tome koliko ih društvo, pružajući šanse za obrazovanje i učestvovanje u civilnom društvu, pozitivno podstiče da donose promišljene odluke? To su osnovna pitanja koja se ne mogu izbeći ukoliko želimo da iznesemo neku fer procenu multikulturalizma.

Kad se diskutuje o teoriji i praksi multikulturalizma, korisno je posebno obratiti pažnju na događaje u Britaniji. Ta zemlja je bila u prvim redovima kada je reč o promociji inkluzivnog multikulturalizma, i na tom putu je iskusila uspehe i teškoće koji su relevantni i za druge evropske zemlje i za SAD. U Londonu i Liverpulu 1981. godine došlo je do rasnih nereda (doduše, ne tako velikih kao u Francuskoj u jesen 2005. godine), nakon čega su povećani napori u pravcu integracije. Tokom poslednjih četvrt veka stvari su bile prilično stabilne i mirne. Procesima integracije dosta je pomoglo to što svi došljaci iz zemalja Komonvelta, iz kojih inače i potiče većina Britanaca koji nisu belci, odmah dobijaju biračko pravo, čak i ako nemaju britansko državljanstvo. Mnogo je pomogao i nediskriminativan odnos u pogledu školovanja, zdravstvene zaštite i socijalne brige. Ipak, nedavno se u Britaniji jedna grupa doseljenika otuđila i jula 2005. godine, u samoubilačkim bombaškim napadima u Londonu, poginuo je veliki broj ljudi; taj terorizam je bio "domaće proizvodnje" – teroristi su bili mladi muslimani iz doseljeničkih porodica, rođeni, školovani i obrazovani u Britaniji.

Iz tog razloga rasprave o britanskoj politici multikulturalizma mnogo su obuhvatnije i izazivaju mnogo više zanimanja i strasti nego što bi se očekivalo s obzirom na prividna ograničenja ove teme. Šest nedelja posle julskih terorističkih napada u Londonu, Le Monde je objavio kritički intoniran tekst "Kriza britanskog multikulturnog modela", pa se debati odmah pridružio Džejms E. Goldston, direktor jedne druge liberalne ustanove, Inicijative za pravdu otvorenog društva u Americi, koji je pomenuti tekst ocenio kao "preterivanje" i rekao: "Nemojte koristiti vrlo realnu pretnju terorizmom kako biste opravdali odbacivanje svega što je za 25 godina u Britaniji postignuto na polju rasnih odnosa". U ovoj stvari postoji jedna važna opšta tema koju čemo ovde razmotriti i izneti neke procene.

Tvrdim da prava tema nije pitanje da li je "multikulturalizam otišao predaleko" (kako je Goldston sumirao jedan pravac kritike), već koja je poželjna forma multikulturalizma. Da li je multikulturalizam samo tolerisanje različitih kultura? Da li je važno ko je taj ko odabire kulturne prakse – tj. da li su one deci nametnute u ime "kulture zajednice" ili ih slobodno biraju osobe koje imaju šansu da se obrazuju i razmišljaju o mogućnostima? Na koji način se pripadnicima različitih zajednica u školama i u čitavom društvu olakšava put do znanja o različitim verama i ne-verama u svetu, put ka razumevanju načina na koji se može rezonovati o izborima koje su ljudi primorani da prave, makar implicitno?

II

Britaniju su poštovali i divili joj se zbog načina na koji je umela da stvori prostor za različite kulture. Ona je prevalila izuzetan put. Sećam se – i to mi, priznajem, izaziva nekakvu setu – kako je moja prva stanodavka u Kembridžu, kad sam kao student stigao 1953. godine, brinula da li će mi se skinuti boja kada se budem tuširao (morao sam je uveravati da je moja nijansa zadovoljavajuće trajna i izdržljiva) i pamtim kako mi je pomno objasnila da je pismo jedan specifičan izum zapadne civilizacije ("Sve je to delo Biblije"). Za nekog ko je iskusio – uz povremene prekide, ali zato u dugim periodima – kakva je bila evolucija britanskog kulturnog diverziteta, prosto neverovatno deluje kontrast između današnje Britanije i Britanije pre pola veka.

Ohrabrivanje kulturnog diverziteta svakako je umnogome poboljšalo život ljudi. Pomoglo je Britaniji da postane vrlo živo mesto. Ona je ljudima različitog porekla dala mnogo toga – od različite hrane, literature, muzike, plesa, umetnosti – u čemu mogu uživati i čemu se mogu radovati ljudi bez obzira na to odakle potiču. Dakle, zahvaljujući prihvatanju kulturnih razlika – a uz to i pomenutom biračkom pravu i u velikoj meri nediskriminativnim javnim i socijalnim službama – ljudi različitog porekla mogli su da se u Britaniji osećaju kod kuće. Ipak, treba podsetiti da prihvatanje različitih modela života i drugačijih kulturnih prioriteta nije uvek išlo glatko. Tu i tamo čuli su se oštri zahtevi da se doseljenici odreknu tradicionalnog stila života i prihvate dominantne modele društva u koje su došli. Ti zahtevi su ponekad bili dopunjeni i zapanjujuće preciznim analizama datih kultura i neočekivanim detaljima vezanim za svakodnevno ponašanje; dobra ilustracija je čuveni "kriket test" koji je predložio konzervativni političar lord Tebit. Ako doseljenik u kriket meču između zemlje svog porekla (recimo Pakistana) i Engleske navija za Englesku, onda to znači da je dobro integrisan.

Taj Tebitov test krasi, mora se priznati, jasnoća i on doseljeniku nudi fantastično jednostavnu proceduru za ocenjivanje stepena integrisanosti u britansko društvo: "Navijajte za englesku ekipu u kriketu i sve je u redu!" Inače, nije nimalo lako pokazati da li je neko zaista integrisan. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što više nije lako utvrditi šta je zapravo dominantni životni stil koji bi doseljenik trebalo da prihvati. Na primer, kari (mešavina ljutih začina za sos koji se stavlja na meso i povrće) danas se toliko koristi u britanskoj kuhinji da figurira kao "autentično britansko jelo", kako kaže Britanski odbor za turizam. Na prošlogodišnjim ispitima za opštu srednjoškolsku diplomu koji polažu šesnaestogodišnjaci u okviru teme "Slobodno vreme i turizam" bila su i ova dva pitanja: "Navedi neku vrstu hrane, izuzev indijske, koja se može kupiti u restoranima iz koji se hrana nosi kući" i "Opiši kako se naručuje hrana iz indijskog restorana". U izveštaju o tom ispitu 2005, Daily Telegraph se nije žalio ni na kakvu kulturnu pristrasnost na tim ispitima koji su isti u čitavoj zemlji, već je imao primedbu na to da su pitanja toliko "laka" da bi odgovor morao da zna svako, bez ikakvih priprema.

Sećam se, takođe, kako je nedavno u jednim londonskim novinama opisana jedna prava Engleskinja: "Ona je bila engleska kao maslačak i pileći tika masala". Sve bi to, da nema ljubazne pomoći lorda Tebita u određivanju šta je sigurni znak britanskog identiteta, moglo veoma da zbuni doseljenika iz južne Azije. Iza frivolnosti pomenutih diskusija krije se važna činjenica da kulturni kontakti danas vode do takve hibridizacije načina ponašanja širom sveta da je izuzetno teško pronaći ijednu lokalnu kulturu koja je zaista starosedelačka i čiji je kvalitet bezvremenost. No, zahvaljujući Tebitu, zadatak utvrđivanja "britanskosti" postao je na prijatan način algoritmičan i divno jednostavan (lak gotovo kao odgovaranje na pomenuta ispitna pitanja). 

Tebit je čak nedavno izjavio da je upotreba njegovog testa mogla biti od pomoći u sprečavanju terorističkih napada koje su izvršili ratoborni Britanci pakistanskog porekla: "Da je neko slušao moje komentare, bila bi manja verovatnoća da se dogodi nešto poput onih napada". Teško je oteti se utisku da to samouvereno predviđanje možda potcenjuje lakoću s kojom svaki potencijalni terorista – s obukom Al kaide ili bez nje – može da prođe test navijanja za englesku ekipu u kriketu a da ne promeni svoje ponašanje na bilo koji način.

Ne znam koliko samog Tebita zanima kriket. Ali, ako volite tu igru, onda znate da navijanje za jednu ili drugu stranu zavisi od većeg broja promenljivih faktora: od lojalnosti svojoj naciji ili identiteta određenog prema prebivalištu, naravno, ali i od kvaliteta igre i ukupne situacije u prvenstvu. Želja da se meč završi baš ovako ili onako često je stvar sticaja okolnosti, zbog čega nije lako istrajno i neprekidno stajati samo iza jednog tima (engleskog ili bilo kog drugog). Iako sam Indus po poreklu i nacionalnosti, moram priznati da sam povremeno navijao za pakistanski tim, ne samo protiv Engleske već i protiv Indije. Tokom turneje Pakistanaca po Indiji 2005. godine, kada je Pakistan izgubio prva dva jednodnevna meča u seriji od šest, u trećem meču navijao sam za Pakistan zato što sam želeo da čitava serija ostane uzbudljiva. Pakistan se na kraju pokazao mnogo bolje nego što sam se nadao i pobedio je u četiri preostala meča, te tako glatko pobedio Indiju sa četiri prema dva (što je samo još jedan slučaj pakistanskog "ekstremizma" na koji se Indijci toliko žale!).

Ozbiljniji problem tiče se očigledne činjenice da ono na šta ciljaju testovi poput Tebitovog sa kriketom govori o stvarima koje su potpuno nebitne u pogledu dužnosti vezanih za britansko državljanstvo ili dozvolu boravka – recimo za učestvovanje u britanskoj politici, uključivanje u društveni život ili odluke da se ne prave bombe. Takođe, sve to nema nikakve veze s onim što je neophodno da bi život u jednoj zemlji odlikovala kohezija.

To je postimperijalnoj Britaniji vrlo brzo postalo jasno, i bez obzira na diverzije kao što je Tebitov kriket test, inkluzivna priroda britanskih političkih i socijalnih tradicija je obezbedila da multietnička Britanija prihvati različite kulturne modalitete. Naravno, postoje mnogi starosedeoci koji i dalje smatraju da je ovaj istorijski trend velika greška, i to su često oni koji su vrlo nezadovoljni time što je Britanija uopšte multietnička zemlja. (U mom poslednjem susretu s jednim takvim protivnikom mulietničnosti, koji se odigrao na autobuskoj stanici, rečeno mi je sledeće: "Ja tačno vidim šta se krije u svima vama!", ali, na moje razočaranje, nisam uspeo da saznam o čemu je tačno reč). Ipak, glavnina britanskog javnog mnjenja je, bar donedavno, vrlo snažno prihvatala toleranciju – pa čak i slavila – kulturne različitosti. Sve to, zajedno s inkluzivnom prirodom glasačkog prava i nediskriminatornih javnih usluga, doprinelo je međurasnom skladu kakav u poslednje vreme nije postojao u Francuskoj. Ipak, neka od centralnih pitanja multikulturalizma su ostala nerazrešena i ja želim da se sada pozabavim njima.

III

Jedna važna tema tiče se razlike između multikulturalizma i nečega što bi se moglo nazvati "pluralni monokulturalizam". Da li je uspešan slučaj multikulturizma ako u nekoj sredini postoje različite kulture koje mogu jedne pored drugih da prolaze "kao brodovi u noći"? Pošto je Britanija, kada je u pitanju identitet, sada raspeta između interakcije s jedne, i izolacije s druge strane, ovo pitanje je od centralne važnosti (pa čak i u kontekstu terorizma i nasilja).

Pogledajte kulinarstvo – i indijska i britanska kuhinja sasvim ubedljivo mogu tvrditi da su multikulturne. U Indiji nije bilo čilija (ljutih papričica) sve dok ga Portugalci nisu doneli iz Amerike, ali on se danas koristi u ogromnom broju indijskih jela i dominira u najviše vrsta karija. Mnogo ga ima u ljutoj varijanti jela vindalu, koji u sebi nosi, što i ime nagoveštava, doseljeničko sećanje na kombinovanje vina s krompirima. Tanduri (posebne glinene posude za pripremu jela) kuhinja je usavršena u Indiji, ali je zapravo stigla iz zapadne Azije. Kari u prahu, s druge strane, pravi je engleski izum za koji se u Indiji nije znalo pre lorda Klajva, a prvi put je napravljen, pretpostavljam, u britanskoj vojnoj kantini. Pored toga, u ponudi otmenih indijskih restorana u Londonu danas vidimo i nove stilove u pripremi indijske hrane.

Tome nasuprot, ako dva stila, ili dve tradicije postoje jedna pored druge i nikada se ne susreću, onda to moramo smatrati za pluralni monokulturalizam. Glasna odbrana multikulturalizma, kakvu čujemo ovih dana, vrlo često nije ništa drugo do zahtev za pluralnim monokulturalizmom. Ukoliko devojka iz konzervativne doseljeničke porodice želi da ode na sastanak s engleskim dečakom, onda se takva inicijativa mora označiti kao multikulturalna. Ali pokušaj njenih zaštitnika da je u tome spreče (što se vrlo često događa) teško da je multikulturalni potez pošto se iza njega krije želja da se dve kulture drže na odstojanju. Međutim, čini se da roditeljsku zabranu, koja doprinosi pluralnom monokulturalizmu, najglasnije i najartikulisanije brane navodni multikulturalisti koji svoje argumente zasnivaju na značaju poštovanja tradicionalnih kultura – kao da kulturna sloboda devojke nema nikakvog značaja i kao da različite kulture, na neki način, moraju ostati razdvojene pregradom.

To što ste se rodili u određenom socijalnom okruženju samo po sebi nema veze s posedovanjem kulturne slobode – pošto tu nema vašeg slobodnog izbora. Međutim, odluka da se čvrsto ostane unutar tradicionalnog modaliteta jeste stvar slobode ukoliko je izboru prethodilo razmatranje mogućih alternativa. Isto tako, odluka da se – u manjoj ili većoj meri – napusti standardni obrazac ponašanja, doneta nakon razmišljanja i vaganja, spada u stvar slobode. Kulturna sloboda često može da bude u sukobu s kulturnim konzervativizmom, i ukoliko se multikulturalizam brani u ime kulturne slobode, onda on teško da može čvrsto i neupitno podržati ostajanje unutar nasleđene kulturne tradicije.

Drugo pitanje tiče se činjenice da pored toga što su vera i etnička pripadnost važan element identiteta (naročito ako je slobodan da napravi izbor između slavljenja i odbacivanja nasleđene ili pripisane tradicije), postoje druge srodnosti i povezanosti koje se isto tako mogu smatrati važnim. Osim ukoliko se ne definiše na veoma čudan način, multikulturalizam ne može da bude višeg reda od prava osobe da učestvuje u civilnom društvu ili nacionalnoj politici ili da se ponaša nekonformistički. Koliko god multikulturalizam bio važan, on ne može automatski voditi tome da se tradicionalna kultura stavi ispred svega ostalog.

Narodi se ne mogu posmatrati isključivo iz ugla verske pripadnosti – kao da je svet neka globalna federacija različitih religija. Iz istog razloga multietnička Britanija ne može biti kolekcija etničkih zajednica. Ipak, "federalističko" gledanje na stvari danas ima dosta pristalica u Britaniji. I što je još čudnije, iako stavljanje ljudi u čvrsto omeđene fioke datih "zajednica" ima u sebi nečeg tiranskog, takvo stanovište se često tumači kao stanovište koje je na strani individualne slobode. Postoji čak i često pominjana "vizija buduće multietničke Britanije" koja bi bila "labavija federacija kultura" koje se drže zajedno samo zahvaljujući interesu, simpatijama i zajedničkom doživljaju sveta.

No, mora li odnos pojedinca prema Britaniji biti posredovan kulturom porodice u kojoj je rođen? Čovek može odlučiti da se poveže sa više takvih unapred definisanih kulturnih modela ili – što je jednako razumljivo – ni sa jednim od njih. Takođe, možda će neko misliti da je njegov etnički ili kulturni identitet manje važan od, recimo, političkih ubeđenja, poslovne karijere ili ukusa u književnosti. Sve zavisi od pojedinca, bez obzira na to kakvo je njegovo mesto u toj neobično koncipiranoj "federaciji kultura". Postojao bi ozbiljan problem s moralnim i socijalnim zahtevima multikulturalizma ukoliko bismo pretpostavili da on insistira na tome da se identitet jedne osobe definiše preko zajednice ili religije, previđajući sve druge veze koje ona ima i automatski dajući prioritet nasleđenoj religiji ili tradiciji u odnosu na razmišljanje i izbor. A ipak, poslednjih godina, u nekim zvaničnim političkim programima takav pristup multikulturalizmu dobio je glavnu ulogu. 

Državna politika aktivne promocije novih "verskih škola", sveže napravljenih za decu muslimana, hindusa i sika (pored već postojećih hrišćanskih škola), ilustracija je tog pristupa i problematična je ne samo u pogledu obrazovanja, nego i zbog toga što ohrabruje i fragmentarno gledanje na izazove pred kojima se nalaze oni koji žive u Britaniji koja još nije rascepkana. Mnoge od tih novih obrazovnih institucija napravljene su upravo u trenutku kada je stavljanje vere na prvo mesto postalo glavni izvor nasilja u svetu (dopunjujući istoriju takvog nasilja u samoj Britaniji, uključujući i podelu na katolike i protestante u Severnoj Irskoj, koji čak i nisu razdvojeni odvajanjem škola). Premijer Toni Bler je nesumnjivo u pravu kada kaže da "u tim školama postoji izraženo osećanje za etos i vrednosti". Ali cilj obrazovanja nije samo da se deca, i to veoma mala deca, urone u stari, nasleđeni etos. Važno je i da im se pomogne da razviju sposobnost razmišljanja pri donošenju odluka koje ih čekaju kad odrastu. Jedan bitan cilj ne može biti da se parira "starim" Britancima i njihovim staroverskim školama, već da se na najbolji način poveća sposobnost dece da žive "promišljenim" životom kada budu odrasli u jednoj integrisanoj zemlji.

IV

Ključno pitanje je na vrlo jasan način još odavno postavio indijski car Akbar u svojim beleškama o razumu i veri iz devedesetih godina 16. veka. Akbar je rođen kao musliman i umro je kao musliman, ali je tvrdio da vera ne sme imati primat u odnosu na razum pošto je razum taj koji opravdava – ili ukoliko je neophodno – odbacuje nasleđenu veru. Odgovarajući na napade tradicionalista koji su iznosili argumente u korist vere zasnovane na intuiciji, Akbar je svom prijatelju i poručniku od poverenja Abulu Fazlu, sjajnom naučniku i poznavaocu mnogih religija, rekao: "Upotreba razuma i odbacivanje tradicionalizma toliko su sjajni izumi da nije ni potrebno tražiti argumente u njihovu korist. Da je tradicionalizam ispravan, onda bi proroci trebalo da samo slede svoje pretke (a ne da dolaze s novim porukama)." Razum mora zauzimati nadređenu poziciju, misli Akbar, pošto čak i kada želimo da pobijemo razum, moramo za to dati razumne razloge.

Uveren da se mora ozbiljno pozabaviti različitim religijama u Indiji, Akbar je više puta organizovao razgovore u kojima su učestvovali ne samo predstavnici najbrojnijih hindusa i muslimanskih zajednica u šesnaestovekovnoj Indiji, već i hrišćani, Jevreji, Parsi, đainisti, pa čak i sledbenici "čarvake" – škole ateističkog mišljenja koja je u Indiji bila u procvatu više od dve hiljade godina, počev od šestog veka pre nove ere. Ne zauzimajući prema religiji stav "sve ili ništa", Akbar je voleo da razmišlja o pojedinačnim elementima svake od tih religija s mnogo lica. Raspravljajući s đainistima, recimo, pokazivao je skepsu u vezi s njihovim ritualima, ali mu je njihov argument u vezi s vegetarijanstvom bio uverljiv, te je na kraju potpuno prestao da jede meso. Iako je to iritiralo one koji su želeli da religiju zasnuju na čistoj veri a ne razmišljanju, on se držao onoga što je zvao "putem razuma", rahi aql, i neprekidno je zahtevao otvoren dijalog i slobodan izbor. Akbar je takođe tvrdio da su njegova lična liberalna islamska verovanja rezultat razmišljanja i izbora, a ne slepe vere i onoga što je nazvao "močvarnim tlom tradicije".

Postavlja se još jedno, za Britaniju naročito važno pitanje: kako bi zajednice koje nisu doseljeničke trebalo da se odnose prema zahtevu za multikulturalnim obrazovanjem? Da li multikulturalno obrazovanje treba da bude takvo da se svakoj pojedinačnoj zajednici prepusti da slavi događaje iz sopstvene istorije ne vodeći računa o potrebi "starih Britanaca" da postanu svesniji o globalnim međuodnosima koji se kriju u izvorima i razvoju svetske civilizacije? Ukoliko se koreni takozvane zapadne nauke i kulture hrane, recimo, kineskim izumima, indijskom i arapskom matematikom i grčko-rimskim nasleđem koje je sačuvano u zapadnoj Aziji (recimo, arapskim prevodima zaboravljenih grčkih klasika koji su posle mnogo vekova prevedeni na latinski), ne bi li onda trebalo malo potpunije sagledati prošlost u kojoj ima mnogo više preplitanja nego što bi se moglo zaključiti na osnovu školskog programa multientičke Britanije?

Kada britanski i američki matematičari danas upotrebljavaju neki algoritam da bi rešili neki kompjuterski problem, oni implicitno odaju poštu muslimanskom matematičaru el-Karizmiju iz devetog veka, iz čijeg je imena i izvedena reč "algoritam" i iz čije ključne matematičke knjige potiče termin "algebra". Bez obzira na to što muslimanske verske škole ne veličaju takva nereligiozna dela muslimanskih intelektualaca, ne bi li trebalo da svi britanski učenici – "stari Britanci", baš kao i novi – pročitaju nešto o takvim doprinosima modernoj civilizaciji? Obrazovno proširivanje vidika je važno ne samo u Britaniji, već svuda u svetu, uključujući i SAD i Evropu. Svetska istorija ne bi trebalo da do dece stigne, kako obično biva, u obliku parohijalnih sećanja, povremeno začinjenih kapsulama istorije religije – da ni ne pominjem satirične karikature koje mogu da čitaju van škole. Prioriteti zaista multikulturalnog obrazovanja veoma bi se razlikovali od intelektualnog segmentiranja koje karakteriše pluralno monokulturno društva.

Verske škole vezane su za problematično davanje prioriteta veri koja ne izvire iz rezonovanja, ali tu postoji i drugo važno pitanje i ono se tiče nadređene uloge religije u kategorizaciji ljudi. Merila i postupci ljudi zavise od svih odnosa i veza u kojima se nalaze, a ne samo od vere. Bangladeš se od Pakistana odvojio zbog jezika i književnosti, kao i nekih političkih prioriteta, a ne zbog vere koja je bila ista u oba dela Pakistana. Ako se ignoriše sve osim vere, onda se brišu važne teme koje pokreću ljude da potvrde identitet koji umnogome prelazi granice vere.

Bangladeška zajednica, velika kakva je u Britaniji, u religijskom proračunu stopila se u veliku masu iste vere, bez ikakvog daljeg priznavanja kulture i prioriteta. To može radovati islamske sveštenike i verske vođe, ali svakako predstavlja bagatelisanje bujne kulture te zemlje i skraćenje bogate različitosti koja krasi identitet Bangladešana. Tako se, istovremeno, potpuno ignoriše istorija nastanka samog Bangladeša. Trenutno u Bangladešu traje politička borba između sekularista i onih koji ih kritikuju (među kojima su i verski fundamentalisti) i nije sasvim jasno zašto bi zvanična britanska politika bila više u skladu sa stanovištem ovih drugih nego onih prvih.

Mora se, međutim, priznati da to nije nešto što se javilo tek sa britanskim vladama u poslednje vreme. Već mnogo godina zvanična britanska politika je takva da se stiče utisak da postoji sklonost da se britanski građani i državljani koji su poreklom s indijskog potkontinenta posmatraju prevashodno preko zajednica kojima pripadaju, a sada se – pošto je u čitavom svetu porastao značaj religije (i fundamentalizma) – zajednice definišu radije preko vere nego tako što bi se u obzir uzela šire definisana kultura. Problem nije ograničen na školovanje, niti na muslimane. Ti spada i tendencija da se verske vođe hindusa ili sika posmatraju kao portparoli britanskih građana hindusa ili sika. Umesto da britanski građani različitog porekla budu ohrabreni da međusobno komuniciraju u civilnom društvu i da učestvuju u britanskoj politici, oni se pozivaju da deluju "kroz svoju vlastitu zajednicu".

Ograničeni horizonti ovako skučenog pogleda na stvari direktno utiču na život različitih zajednica, a naročito sputavaju doseljenike i njihove porodice. Pored toga, način na koji građani i stanovnici jedne zemlje sebe vide može uticati i na život drugih, što se i pokazalo kada je prošlog leta došlo do nasilja. Ako ništa drugo, oni koji su vaspitani i obrazovani u sektaškom (ali ne nužno i nasilnom) duhu mnogo su prijemčiviji za sektaški ekstremizam. Britanska vlada želi da verske vođe prestanu da propovedaju mržnju, i to je u redu, ali problem je mnogo širi. On se tiče toga da li građani koji dolaze iz doseljeničkih sredina treba sebe da najpre vide kao članove posebnih zajednica i određenih verskih etničkih zajednica, i tek posredstvom njih, kao Britance u navodnoj federaciji mnoštva takvih zajednica. Nije teško uvideti kako taj "frakcijski" pogled na naciju, bez obzira na koju se naciju odnosi, otvara prostor za propovedanje i gajenje sektaškog nasilja.

Toni Bler je imao dobre razloge da poželi da "napravi iskorak" i debatuje o terorizmu i miru "unutar muslimanske zajednice", i da, kako je rekao, "uđe u unutrašnjost ove zajednice". Bler želi da bude pravičan i fer, i to teško da se može osporiti. Ali, ipak, budućnost multietničke Britanije mora biti u priznavanju, podršci i pomoći različitim formama na koje građani s različitim političkim shvatanjima, jezičkim nasleđima i društvenim prioritetima (kao i različitim verama i različitom etničkom pripadnošću) mogu da međusobno komuniciraju u različitim ulogama, uključujući i ulogu građana. U životu svih građana civilno društvo ima veoma važnu ulogu. Participacija britanskih doseljenika – muslimana, kao i drugih – ne treba da se smešta, kao što se sada sve češće dešava, u koš "odnosa među zajednicama" i ne treba misliti da su posrednici u toj participaciji verske vođe (uključujući "umerene" sveštenike i "blage" imame i druge priznate glasnogovornike religioznih zajednica).

Postoji stvarna potreba da se ponovo razmisli o načinu na koji razumemo multikulturalizam, s ciljem da se izbegne pojmovna zbrka vezana za pitanje društvenog identiteta, kao i da se odupre smišljenom iskorišćavanju raskola koga takva zbrka omogućava, pa čak, u izvesnoj meri, i ohrabruje. Posebno treba izbeći (ako je prethodna analiza tačna) brkanje multikulturalizma koji prati kulturnu slobodu na jednoj strani, s pluralnim multikulturalizmom koji ide sa verski zasnovanim separatizmom na drugoj strani. Država ne može biti kolekcija zasebnih segmenata, sa građanima kojima se unapred dodeljuju mesta u nekom od tih segmenata.

V

Postoji neobična sličnost između problema s kojima se Britanija suočava danas i onih s kojima se suočila Britanska Indija, a za koje je Mahatma Gandi mislio da su direktan proizvod britanske kolonijalne uprave. Gandi je posebno bio kritičan prema oficijelnom gledištu po kome je Indija zapravo kolekcija različitih religioznih zajednica. Kada je došao u London da učestvuje na okruglom stolu konferencije o Indiji 1931. godine, smestili su ga u poseban ugao za razne sekte nazvan "Federalni strukturni komitet". Gandi je bio uvređen činjenicom da je izabran pre svega kao glasnogovornik hindusa, posebno "kastinskih hindusa", dok su ostatak stanovništva predstavljali delegati koje su britanske vlasti izabrale iz "drugih zajednica".

Gandi je tvrdio da on, bez obzira na to što je hindus, vodi odlučno sekularan politički pokret koji nije vezan ni za jednu određenu zajednicu. Njegove pristalice su dolazile iz svih verskih grupacija u Indiji. Bilo mu je jasno da se ljudi mogu deliti po verskoj pripadnosti, ali je ukazivao na činjenicu da su podjednako relevantni i drugi načini razvrstavanja stanovništva. Gandi je poslao snažnu poruku britanskoj vlasti da treba da uoči pluralnost identiteta Indijaca. U stvari, on je rekao da ne želi da govori samo u ime hindusa, već u ime "nemih, namučenih, izgladnelih miliona" koji čine "preko 85 odsto stanovništva Indije". Zatim je dodao da bi, uz izvestan napor, mogao da govori i u ime ostalih "prinčeva... zemljišne aristokratije, obrazovanih klasa".

Polna razlika je, kako Gandi naglašava, još jedna osnova za važnu distinkciju koju je britanska kategorizacija ignorisala ne dajući posebno mesto razmatranju problema indijskih žena. Britanskom premijeru je rekao: "Što se tiče žena, potpuno ste odustali od toga da za njih imate posebnog predstavnika", i naglasio da "one, međutim, čine polovinu indijskog stanovništva". Sarojini Naidu, koja je došla sa Gandijem na ovu konferenciju, bila je jedini ženski delegat. Gandi je ukazao na činjenicu da je ona bila izabrani predsednik Kongresne stranke, ubedljivo najveće političke partije u Indiji (to je bilo 1925, dakle tačno 50 godina pre nego što je jedna žena bila izabrana da predsedava nekoj britanskoj stranci). Sarojini Naidu bi mogla, na osnovu britanske "reprezentacionističke" logike, da govori u ime polovine indijskog stanovništva, odnosno u ime indijskih žena; a jedan drugi delegat Abdul Kaijum naglasio je da bi Naidu, koju je on zvao "indijskom Najtingel", mogla da bude, kao istaknuta pesnikinja, i predstavnik pesnika kao još jednog različitog identiteta, a ne hindu političar.

Na sastanku koji je organizovao Kraljevski institut za međunarodne odnose Gandi je tvrdio da pokušava da se odupre "vivisekciji čitave nacije". Na kraju, naravno, nije uspeo njegov pokušaj da se zemlja "održi na okupu", mada se zna da je on želeo da pregovori kojim bi se sprečila podela iz 1947. traju duže nego što je ostatak Kongresa smatrao prihvatljivim. Gandi bi se sigurno osećao povređenim zbog nasilja nad muslimanima koje su organizovali sektaški hindu lideri u njegovom rodnom Gudžaratu 2002. godine. Ali bi ga zato sigurno ohrabrilo što su široki slojevi indijskog stanovništva osudili to varvarstvo, koje je onda dovelo do teškog poraza na opštim izborima u Indiji, u maju 2004, upravo onih snaga koje su bile umešane u nasilje u Gudžaratu.

Pored toga, Gandija bi svakako utešila činjenica koja je povezana s tvrdnjama koje je izrekao na konferenciji za okruglim stolom u Londonu 1931, da je u Indiji, sa preko 80 odsto hindu populacije, premijer danas sik (Manmohan Sing), da je predsednik države musliman (Abdul Kalam), čijoj vladajućoj Kongresnoj stranci predsedava žena hrišćanskog porekla (Sonja Gandi). Takve mešavine se mogu naći gotovo u svakoj sferi indijskog društvenog života, od književnosti i filma, do biznisa i sporta, i niko u tome ne vidi nešto posebno. Ne samo da je najbogatiji biznismen, zapravo najbogatiji čovek u Indiji (Azim Premdži) islamske vere, kao i prva prava međunarodna zvezda u ženskom tenisu (Sania Mirza) i kapiteni indijskog kriket tima (Pataudi i Azharudin), već svi oni sebe doživljavaju kao Indijce a ne indijske muslimane.

Tokom skorašnje parlamentarne debate o sudskom izveštaju o ubistvima sika (koja su se dogodila neposredno posle ubistva Indire Gandi, koje je počinio njen telohranitelj sik), indijski premijer Manmojan Sing rekao je sledeće u indijskom parlamentu: "Ne oklevam da se izvinim ne samo zajednici sika već i celoj indijskoj naciji zato što ono što se desilo 1984. godine predstavlja negaciju koncepta nacije i onoga što je posebno zagarantovano našim ustavom". Višestrukost Singovog identiteta posebno se videla kad se u ulozi indijskog premijera i šefa Kongresne stranke izvinio zajednici sika čiji je član (sa svojim plavim turbanom koga nikada ne skida), kao i celoj Indiji, čiji je građanin. Sve ovo može delovati zbunjujuće ako se ljudi posmatraju u "jednostrukoj" perspektivi po kojoj svakome pripada samo jedan identitet. Ali, ovako mnoštvo identiteta i uloga se vrlo dobro uklapa u glavnu poruku koju je Mahatma Gandi hteo da prenese na konferenciji u Londonu.

Mnogo se pisalo o činjenici da je u Indiji, u kojoj ima više muslimana nego u bilo kojoj drugoj zemlji i gde oni čine većinu (sa gotovo istim brojem muslimana – oko 145 miliona – kao i Pakistan), bilo veoma malo domaćih terorista koji su napadali u ime islama, a skoro nijedan napad nije bio povezan s Al kaidom. Tome je doprinelo više faktora, uključujući i rast integrisane indijske privrede. Ali deo zasluga se mora pripisati i prirodi indijske demokratske politike i širokom prihvatanju Gandijeve ideje da su za način na koji pojedinac razumeva samog sebe, kao i za odnose između građana različitog porekla unutar jedne zemlje, relevantni drugi identiteti pored identiteta koji počiva na verski određenoj etničkoj zajednici.

Priznajem da mi je, kao Indijcu, pomalo nezgodno da tvrdim kako je zahvaljujući vođstvu Mahatme Gandija i još ponečem (uključujući i lucidnu analizu "ideje Indije" Rabindranata Tagore, najvećeg indijskog pesnika, koji je svoje porodično poreklo opisao kao "mešavinu tri kulture – hindu, muslimanske i britanske") Indija uspela da u velikoj meri izbegne domaći terorizam povezan s islamom, tj. upravo ono što trenutno ugrožava veliki broj zapadnih zemalja, uključujući i Britaniju. Ali, kada je Gandi postavio pitanje: "Zamislite celu naciju rascepkanu i razbijenu u delove; kako bi se od toga mogla napraviti nacija?", on je imao u vidu ne samo Indiju već i jedan opštiji problem.

Gandi je postavio to pitanje zato što je bio duboko zabrinut za budućnost Indije. Ali, problem nije specifično indijski. On se tiče i drugih nacija, uključujući i onu koja je vladala Indijom do 1947. godine. Katastrofalne posledice definisanja ljudi preko vere i davanja prioriteta perspektivi zasnovanoj na pripadnosti zajednici u odnosu na sve druge identitete – a što su, kako je Gandi verovao, podržavali britanski vladari Indije – lako bi moglo da postane zao duh koji progoni i zemlju tih bivših vladara.

Na konferenciji za okruglim stolom 1931. godine Gandi nije uspeo da nametne svoje gledište . Njegove primedbe su samo uzgredno notirane, bez preciziranja ko ih je izrekao. Blago se žaleći britanskom premijeru, Gandi je rekao: "U većini tih izveštaja vi ćete naći da postoji neko izdvojeno mišljenje, i u većini slučajeva to izdvojeno mišljenje, na nesreću, pripada meni". Ipak, njegovo dalekovido zapažanje da odbijanje da se nacija vidi kao konfederacija religija i zajednica nije nešto što "pripada" samo njemu i sekularnoj Indiji koju je predvodio. To zapažanje tiče se svake zemlje na svetu koja je spremna da uoči ozbiljan problem u onome na šta je Gandi skrenuo pažnju.

I zvor The New Republic, 27. 2. 2006.

 

 
 
Copyright by NSPM