Ljiljana Smajlović

Nepodnošljiva lakoća davanjal

Izveštaj Međunarodne komisije za Balkan u Beogradu je dočekan na nož. Na takav prijem nije zimus naišla ni Međunarodna krizna grupa (koju Srbi od svih međunarodnih organizacija koje se bave Balkanom valjda najviše “vole da mrze”) kada je izašla sa svojim izveštajem koji je na skandalozan način agitovao u korist brze nezavisnosti Kosova. U izveštaju Međunarodne krizne grupe tvrdilo se da je Beograd u martu 2004. pored žalosti osećao i “satisfakciju”, te da mnogi u srpskoj vlasti smatraju da im je najbolja taktika da “izazivaju nasilje” kako bi potkopali kredibilitet međunarodnih garancija Albancima da će Kosovo ostati u jednom komadu i kako bi tako Albance doveli u iskušenje da “unilateralno postupaju”. Grupa je čak tvrdila da njena “istraživanja” pokazuju da se srpska vojska i policija, napakovane Miloševićevim “hardlajnerima”, spremaju da albansko nasilje iskoriste kao izgovor da zauzmu srpske opštine na severu Kosova i “možda” intervenišu u korist proglašenja secesije Srba ukoliko međunarodna zajednica podrži nezavisnost Kosova.

Ove zlonamerne budalaštine izazvale su u Beogradu manje uzbuđenja od daleko trezvenijeg dokumenta koji nezavisnost Kosova odlaže za nekih desetak ili više godina, koji predviđa neke ustupke Srbima na Kosovu (posebna samouprava za Mitrovicu, itd.) i Srbima u Srbiji (ubrzano pridruživanje Evropskoj uniji) i bar ima tu pristojnost da priznaje da je “položaj srpske manjine na Kosovu (zarobljenici u enklavama, bez slobode kretanja i bez nade) najozbiljnija optužba na račun spremnosti i sposobnosti Evrope da brani svoje proklamovane vrednosti”.

Dva su razloga za razlike u načinu na koji su ovi papiri dočekani. Jedan se zove Goran Svilanović, a drugi je neizrečena ali pomalo jezovita slutnja da je ovaj drugi papir potencijalno opasniji jer ima veće šanse da postane zvanična evropska politika na Balkanu. Ta slutnja se zasniva na činjenici da će ovog leta Ujedinjene nacije da procenjuju jesu li standardi na Kosovu dostignuti u dovoljnoj meri da bi počeli razgovori o budućem statusu Pokrajine. Ako je verovati Ričardu Holbruku (koji jeste oduševljeni pristalica brze nezavisnosti Kosova ali je i čovek sa dobrim i pouzdanim vezama u američkoj administraciji i u UN), specijalni predstavnik UN “oceniće” (i Holbruk je ovu reč sa dozom ironije u Vašington postu stavio pod navodnike, smatrajući da je ta “ocena” zapravo već doneta) da je taj uslov postignut. U kuloarima UN se može čuti da će taj specijalni predstavnik po svoj prilici biti Norvežanin Kaj Ejde (ili možda, što je nešto manje verovatno, Švajcarac Gerhard Študman). Dalji redosled koraka je sledeći: Kofi Anan imenovaće “izaslanika za status”, koji će voditi “šatl” (shuttle) pregovore između Beograda i Prištine. Jedan od najvažnijih listova na svetu, veoma dobro obavešteni londonski Ekonomist ovih dana piše da će taj čovek biti “bivši političar koji dobro poznaje Balkan, možda bivši italijanski premijer Đulijano Amato koji je predsedavao Međunarodnom komisijom za Balkan”. Ni od pre bombardovanja nije bilo tajna da zapadne prestonice nemaju nameru da ikada vrate Kosovo pod upravu Beograda. Uostalom, i Međunarodna komisija za Balkan koja je prethodila Amatovoj, pod predsedništvom bivšeg belgijskog premijera Lea Tindemansa, predložila je nezavisnost za Kosovo kao deo paketa za Balkan još 1996. godine, dakle mnogo pre izbijanja oružanih sukoba na Kosovu.

Glavni razlog za šok srpske javnosti je ipak učešće bivšeg šefa YU diplomatije Gorana Svilanovića u celoj stvari. Pojam izdajnika kao da je dobio novo značenje u sredini u kojoj se ta reč ionako previše rabi. Svilanović je valjda prvi srpski političar koji se usudio naglas reći da je Kosovo za Srbiju izgubljeno i da se Srbija sa time mora pomiriti, i to tako što će i sama učestvovati u procesu osamostaljenja Pokrajine ne bi li za sebe i za Srbe na Kosovu bar nešto dobila. Nešto što će joj možda izmaći ako međunarodna zajednica, odnosno zapadne zemlje koje ovu akciju vode, reši da mora da nametne rešenje (“imposed solution”) umesto da do željenog cilja dođe pregovorima (“negotiated solution”). Svilanović za NIN kaže da vani postoji snažna percepcija da srpski političari nemaju hrabrosti da pred očima srpske javnosti uđu u pregovore, i da zapravo vape za tim da im se rešenje nametne kako bi građanima predstavili da je zla sudbina oduzela Kosovo, a da oni za to ne snose nikakvu odgovornost. To je za Srbe pogubna percepcija jer retroaktivno opravdava i bombardovanje (teza koja se i u Srbiji često čuje – da je Milošević “želeo” da bude bombardovan jer nije mogao da dozvoli da bez bombi NATO uđe na Kosovo) i sve druge nepravde nanete srpskim nacionalnim interesima od strane međunarodnih aktera naše krize. Ričard Holbruk u svojoj knjizi o ratu u Bosni na jednom mestu kaže da Srbi nisu “razumni” (rational) ljudi sa kojima se može ići u raspravu. Nova potvrda te teze izašla je prošle nedelje u Los Anđeles tajmsu koji citira beogradskog analitičara Đorđa Vukadinovića da “Srbi ni da uhvate zlatnu ribicu ne bi znali šta od nje da traže za Kosovo” i da je, sa stanovišta “nacionalnog dostojanstva”, Kosovo bolje izgubiti silom nego ga u pregovaračkom procesu dati milom.

Što se Albanaca tiče, njima se veoma žuri bez obzira na to što se svi posmatrači uglavnom slažu da vreme na Kosovu radi za njih, a ne za Srbe. Svi izveštaji o Kosovu ponavljaju kao mantru formulaciju o albanskoj “frustraciji” zbog sporosti međunarodne zajednice u priznavanju nezavisnosti Kosova. U Beogradu je nedavno boravio tvorac Međunarodne krizne grupe, Morton Abramovic, kom albanski interesi izrazito leže na srcu: nekima od svojih beogradskih sagovornika je rekao da nije siguran da rukovodstvu kosovskih Albanaca odgovara učešće u pregovorima jer “ako pregovaraju, nešto moraju da daju. A ako ne, pašće im samo u krilo posle nekog vremena”.

Svilanović ne veruje da će Srbima bilo šta samo od sebe “pasti u krilo” i daje prednost rešenju do kog se dolazi pregovorima. On za NIN kaže da je rešenje Međunarodne komisije za Balkan dobra polazna osnova za početak poštene i otvorene javne rasprave o budućnosti Kosova u Srbiji. Kaže i to da misli da su lični napadi na njega “veoma nekorektni” i da je loše za zemlju što se “ozbiljne teme izbegavaju”, a sve se svodi na političke diskvalifikacije jer se tako “ogromna energija troši u prazno”. Nije spreman da brani svaku reč u izveštaju, koji za jedan od svojih ključnih nalaza proglašava da se postojanje Bosne i Hercegovine kao države više ne dovodi ozbiljno u pitanje. Međunarodna zajednica ima košmarni strah da će nezavisnost Kosova automatski izazvati dezintegraciju Bosne: taj strah nije osnovan, zaključuje Amatova komisija. To je možda tačno, ali po svoj prilici nije tačna sledeća tvrdnja: “Većina Srba u Srbiji i gotovo polovina Srba u Bosni smatra da odvajanje Republike Srpske od Bosne nije ni poželjno ni izgledno.” Kao dokaz za tu tvrdnju izveštaj sadrži tabelu koja ne dokazuje ono što autori tvrde da dokazuje. Iz tabele proizlazi jedino to da građani Srbije veruju da nisu velike šanse da se Republika Srpska pripoji Srbiji, ali i da to i ne priželjkuju. (Članovi Komisije u uvodu zahvaljuju Srđanu Bogosavljeviću na njegovoj ekspertizi, ali on nije slobodan da javno saopštava rezultate svojih istraživanja za klijente.) Svilanović kaže da je u Komisiji uvek dovodio u pitanje ne samo tu tabelu, već uopšte oslanjanje na istraživanja, koja ipak uvek reflektuju samo jedan dati politički trenutak. On još primećuje da “nema apsolutno nikakvih šansi da se raspadne Bosna i Hercegovina jer bi to bio najveći mogući poraz Zapada koji je uložio ogroman vojni, politički i finansijski kapital u njen opstanak”.

Demokratska stranka Srbije iskoristila je Svilanovića da nanese političku štetu Demokratskoj stranci, čiji je Svilanović poslanik. Radikali pak traže odgovornost svog glavnog protivnika, državne vlasti u Srbiji. Ali svi srpski političari pažljivo prate šta će se dalje dešavati sa Svilanovićem, kome se verovatno čini da mu je namenjena sudbina petla koji je prvi kukuriknuo (“kola se lome na meni”, veli za NIN). Upitan da li oseća moralnu odgovornost zbog toga što je kao ministar branio srpsko pravo na Kosovu, a kao službenik međunarodne organizacije po isteku mandata javno ohrabrio albansko pravo na nezavisnost i otcepljenje dela matične teritorije, Svilanović uvodi u igru novu temu: sadržaj papira koji je Kontakt grupa za Kosovo prošle nedelje donela u Beograd i prezentovala rukovodstvu zemlje. Svilanović kaže da je to što je ovde iza zatvorenih vrata saopštila Kontakt grupa vrlo slično onom što je rekla njegova komisija. Posebno citira tačku 13. papira Kontakt grupe, u kojoj piše: Kada status bude ustanovljen, Kosovo neće biti podeljeno, niti će biti deo neke druge države ili državne zajednice. Prema bivšem šefu YU diplomatije, ovo se odnosi na državnu zajednicu Srbija i Crna Gora što, po njegovom mišljenju, znači da je Kontakt grupa jasno dala do znanja vlastima u Srbiji da Kosovo više neće biti u istoj državi sa Beogradom. “Ja tvrdim da je ovo zakucano”, dodaje, i veli: “Zar nije mnogo veći moralni problem otćutati šta je rekla Kontakt grupa?”

U Vladi Srbije, osokoljenoj Studijom o izvodljivosti i punoj svog novog, evropskog samopouzdanja, veruju da je Srbija već sada jači partner u bilo kakvim pregovorima nego što je juče bila. Evropa je obaveznija prema zemlji koja ima Studiju o izvodljivosti, a kad počnu pregovori o Kosovu imaćemo i sporazum o pridruživanju. Raspoloženje je otprilike da se o statusu može ozbiljno razgovarati tek kad budu ispunjena bar dva standarda: kad Srbi na Kosovu budu imali slobodu kretanja, i kad Srba sa Kosova bude više na Kosovu nego u Srbiji.

U stranci Zorana Đinđića, koji je takođe smatrao da vreme ne radi za Srbe na Kosovu i da problem treba rešavati pre a ne posle, kažu da im je žao što se u ovom kontekstu ne spominje plan Zorana Đinđića za Kosovo, a naročito onaj njegov deo koji se odnosi na Republiku Srpsku. Slobodan Gavrilović za NIN veli da se Đinđić eksplicitno pozivao na Dejton i premisu da ne može biti promene granica, i dodaje: “Ne kažem da treba mi da pripojimo Republiku Srpsku. Ali mora biti neki princip. Ako se kreće Republika Srpska prema članstvu u Evropskoj uniji, onda neka se kreće i Kosovo.” Nešto slično kaže i Čeda Antić iz G17: “Ja se potpuno slažem s tim da albanski narod ima pravo da se opredeli, ali onda to pravo ima i srpski narod. Za Srbiju bi bilo rešenje da Kosovo i Metohija bude podeljeno na dva entiteta, a da onda tokom vremena jedan entitet dobije nezavisnost, a drugi da se pripoji Srbiji.”

Na Goranu Svilanoviću se politička kola lome, možda ne samo zbog Kosova, već zato što je postao neka vrsta međunarodnog službenika, što pripada jednom novom društvenom staležu za koji nikom još nije jasno kome i čemu zapravo duguje lojalnost. Vaclav Klaus je nedavno posprdno govorio o “evrokratiji” i nepodnošljivoj lakoći postojanja ljudi koji “doručkuju u Veneciji, ručaju u Dablinu i večeraju u Stokholmu”. Klaus je, dabome, najpoznatiji evroskeptik u Evropi, ali fenomen je stariji od “evrokratije”. Većina ljudi makar i podsvesno veruje da su službe po paktovima za stabilnost i međunarodnim komisijama neka vrsta korupcije, slabljenja država iz kojih potiču ti funkcioneri. Knjiga Milana St. Protića (sa anegdotom o tome da je Svilanović još pre oktobra 2000. tražio način da se “oslobodimo Kosova”) ne bi dobila ni blizu toliko publiciteta da nije slučaja Svilanović. Koordinator Pakta za stabilnost Erhard Busek je pre dve godine na predavanju u Vašingtonu pričao kako srpski političari javno proklinju ideju nezavisnosti Kosova, a tajno pitaju: kako da ga se otarasimo? Građani se pitaju: je li tako mislio uvek, ili ga je korumpirala međunarodna zajednica? Neko se ovih dana setio kako Elizabeta Prva nije dozvoljavala da njeni podanici primaju strana odlikovanja: “To je kao da ovce žigošu dva gospodara”, rekla je jezikom onog vremena. Ako postoji čitav niz međunarodnih institucija, a njima, vrlo grubo govoreći, dominiraju velike sile, a među njima i oko njih se kreću mali političari iz malih zemalja, rađa se sumnja, može se zamisliti da su ti političari pomalo vodili politiku koja odgovara tim silama. Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se, reći će realpolitičar, a lako se da zamisliti da ove organizacije privlače pristaše realpolitike među političarima kao što pčele privlači med.  

NIN, br. 2834