Milorad Vukašinović i Saša Gajić:

CRNA GORA NA RASKRŠĆU  

Nema nikakve sumnje   da će 2005. godina   biti godina velikih iskušenja za one političke snage i pokret e koji u Srbiji i Crnoj Gori teže očuvanju postojećeg političko-pravnog okvira   državne zajednice. Ovaj   period će predstavljati vreme odlučujuće igre živaca, u kojoj će crnogorska politička vrhuška pokušati da svojim nepopustljivim insistiranjem na razdruživanju (koji neodoljivo podseća na dobro poznate predloge slovenačko-hrvatske koalicije sa početka devedesetih   godina) izdejstvuje, pre svega od sagovornika u Srbiji , ali i zvaničnika EU, saglasnost za   definitivno ukidanje državne zajednice. Sasvim izvesno da u pomenutoj ''velikoj igri živaca'' politička garnitura u Podgorici ima trenutnu blagu inicijativu u pravcu ostvarenja ovog cilja, zahvaljujući pre svega ishitrenim (ili nedobronamernim) izjavama dela političkog establišmenta u Beogradu (Tadić, Labus), nedovoljne svesti u Srbiji o sopstvenim jasnim interesima u prilog održanja zajedničke države, ali i nedostatku jasnog koncepta političkih snaga koje u samoj Crnoj Gori teže očuvanju zajedništva sa Srbijom.

Konfuziju unionističkih snaga povećava i difuzno raspoloženje javog mnjenja u Srbiji koje je, kao posledica višegodišnje dosovske medijske kampanje, u svom   dobrom delu postalo ravnodušno prema sudbini državne zajednice i one polovine biračkog tela Crne Gore koja želi opstanak zajedničke države. Čak i kod patriotski orijentisanih građana Srbije, često je prisutan stav da se ne treba uplitati u unutar-crnogorske podele i sukobe, te da se treba pomiriti sa onim rešenjem koje tamo bude preovladalo, ma koliko ono bilo u suprotosti (ili skladu) sa njihovim emocijama, kulturno-istorijskim, ekonomskim i drugim   opredeljenjima.

Ono što   apatično javno mnjenje u Srbiji još ne shvata je da opstanak državne zajednice    nije samo i prvenstveno nacionalno, već u velikoj meri i   demokratsko pitanje.

Očuvanje SCG – demokratski imperativ

Vlast Mila Đukanovića jedan je od najmračnijih režima koje poznaje savremena Evropa. To je poslednji autoritarni režim u jugoistočnoj Evropi koji se nije promenio od pada komunizma, i koji ima pun i neporeciv kontinuitet sa jednopartijskom policijskom državom i njenim metodama vlasti. Iako je   na površini maskiran kao pluralistički i tržišni, ovaj represivni režim je duboko upleten u čitav niz kriminalnih delatnosti i kršenja ljudskih prava, u dijapazonu od šverca cigareta, narkotika i prodaje ukradenih kola, sve do seks trafikinga. Svojom povezanošću sa međunarodnim kriminalom, istovremeno podržavan od snaga koje su imale direktne veze sa međunarodnim teroristima, Đukanovićev režim je ne samo crna rupa jugoistočne Evrope, već predstavlja i direktnu pretnju regionalnoj bezbednosti. Pored toga što njegove kriminalne aktivnosti neposredno ekonomski štete Evropskoj Zajednici, represivna i konfliktna priroda ovog režima još više obesmišljava pozitivne integrativne procese u regionu. Njegove separatističke težnje mogu izazvati lančanu reakciju i ponovo potpaliti nedavno prigušene međunacionalne sukobe na Balkanu, anulirati ionako skromne dosadašnje pozitivne rezultate međunarodne zajednice, i strateški (a još više po pitanju ugleda) oslabiti pozicije multinacionalnih snaga na Bliskom istoku.

Ovaj režim je bacio narod Crne Gore u bedu i nezaposlenost (preko jedna trećina radno sposobnog stanovništva je nezaposlena, dok se većina društvenog dohodka ostvaruje u nelegalnim tokovima novca), i nije u stanju niti želi da reši nagomilane ekonomske probleme. On sada gura svojim insistiranjem na razdruživanju, i onako politički napetu situaciju, u pravcu   novih sukoba koji se mogu tragično završiti, a sve u cilju ne bili njegovi čelnici izbegli na neko vreme krivičnu odgovornost pred   pravosudnim organima EU za svoje ilegalne aktivnosti.

Dok se u prethodnom periodu režimu u Podgorici od strane međunarodne zajednice gledalo kroz prste za njegove kriminalne delatnosti (koje su dosegle regionalne razmere), a sve zbog rušenja Miloševićevog režima i drugih, širih geopolitičkih razloga, njegov opstanak više nije potrebno toleristati, pogotovo nakon krupih promena u međunarodnim odnosima nakon 11. septembra i rata protiv terorizma. Zbog toga i Srbija i EU, i druge važne članice međunarodne zajednice moraju, vođeni demokratskim idealima, učiniti sve da narod Crne Gore vidi leđa komunističko - mafijaškoj kliki od koje svi, osim par velikih kompanija koje profitiraju na ilegalnim transakcijama podgoričkog režima, imaju više štete nego koristi. Za građane Crne Gore pad režima je pitanje opstanka. Za iskrene demokratske činioce van Crne Gore ovo je pre svega demokratska obaveza, dužnost da se odbrane ljudska prava i sačuva regionalna stabilnost. Za Srbiju je to i demokratsko, ali i pitanje nacionalnog interesa.

Šta mora da menja opozicija u svom nastupu

Represivna Đukanovićeva vladavina svoju dugovečnost duguje, pored nedemokratskih metoda i medijskog monopola, i nedostatcima i slabostima političkih snaga i pokreta koji u Crnoj Gori   predstavljaju opoziciju aktuelnom režimu i zalažu se za opstanak državne zajednice.                                                                                                         

Osnovna slabost opozicionih stranaka u Crnoj Gori,   pogotovo onih tzv. prosrpske orijentacije, leži u nepostojanju zajedničke strategije u političkim aktivnostima protiv vladajućeg režima. Ova činjenica   je naročito došla do izražaja posle odluke pojedinih stranaka, pre svih Socijalističke narodne partije i Srpske narodne stranke, da se posle bojkota rada parlamenta zbog optužbi protiv premijera Đukanovića pred italijanskim i nemačkim organima pravosuđa, vrate u skupštinske klupe. Ostale relevantne stranke, u prvom redu Narodna stranka, Demokratska srpska stranka i Liberalni savez, ostale su i dalje izvan parlamenta, što je u javnosti još više ojačalo ionako prisutan utisak o korumpiranosti opozicije i nespremnosti njenih lidera na ujedinjenje protiv vladajućeg establišmenta . Utisak o nedostatku stvarne alternative vladajućem režimu, svakako pojačavaju i stalni raskoli unutar opozicionih stranaka često uzrokovanih liderskom sujetom, koji su pojačali osećaj nedostatka političke alternative   i apatiju opoziciono orijentisanih birača.

Pojednostavljeno rečeno, politička moć vladajuće koalicije DPS-SDP u u Crnoj Gori više je posledica slabosti opozicije, a manje je rezultat realne popularnosti i uticaja aktuelne vlasti. Dobar primer koji potvrđuje navedenu tezu je i rezultat poslednjeg popisa stanovništva u Crnoj Gori, koji na jedan paradoksalan način pokazuje kakav je realan odnos snaga u ovoj republici. Naime, i pored bespoštedne separatističke propagande vladajuće koalicije DPS-SDP, broj stanovnika koji se izjašnjavaju kao Crnogorci među građanima je nešto preko 40 odsto. Za vladajuću koaliciju posebno su poražavajući podaci prema kojima preko 65 odsto stanovništva se izjasnilo da govori srpskim jezikom i da pripada Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što je pokazatelj da je tzv. „dukljanska“ ideologija doživela krupan neuspeh u uslovima pune medijske dominacije. Da su mediji u Crnog Gori slobodniji, taj bi neuspeh bio totalan.

Potencijal među građanima C. Gore koji teže opstanku zajedničke države sa Srbijom nesumnjivo postoji . Međutim, potrebno ga je iskoristiti. Zbog toga je za opozicione političke snage i pokrete u Crnoj Gori veoma značajno da promene dosadašnju strategiju političkog delovanja kako bi prevazišle tzv. sindrom gubitnika i nametnule sopstveni koncept opstanka državne zajednice, ali i krupne pomake u ukupnoj demokratizaciji crnogorskog društva.

Uslov bez koga nema promene vlasti u Crnoj Gori je jedinstvo opozicionih snaga   i posledično tome, potpuna   polarizacija crnogorske političke scene na dva tabora, onaj koji je za smenu i onaj koji staje u odbranu aktuelnog režima. Udruživanje velike većine opozicionih stranaka (SNP, SDS, NS, SNS, NSS, SRS i 64 nevladine organizacije) u Pokret za evropsku državnu zajednicu SCG osnovan u hotelu „Maestral“ i reakcija u vidu režimske koalicije za nezavisnu Crnu Goru (koju čine DPS, SDP, GP, HGI i LP) govori u prilog nastupajućoj bipolarizaciji političke scene u Crnoj Gori. Pri tome je od izuzetne važnosti trud da se suzbiju liderske sujete i podele među opozicionim prvacima (kakve su već počele unutar SNP kao najjače opozicione partije između Bulatovića i Žižića) jer su one zadnja slamka spasa Đukanovićevom režimu, koji će pokušati da ih svim silama produbi i iskoristi.

Nezgodne teme za podgoričke vlasti

Suštinsko pitanje predstojeće referendumske kampanje sa stanovišta prosrpskih političkih stranaka u Crnoj Gori treba da bude ne „za“ ili „protiv“ referenduma, već šta posle referenduma. Tu su prosrpske političke snage u mnogo povoljnijoj poziciji u odnosu na vladajući režim .

Vladajuću koaliciju   u Crnoj Gori treba podsetiti da je Crna Gora od 1998. godine de fakto nezavisna i suverena država, te da je beogradski sporazum samo konvalidirao jedno praktično protivustavno stanje koje je postojalo do njegovog potpisivanja.

Šta je za ovih šest punih godine faktičke samostalnosti prosečan građanin Crne Gore imao od suverene i nezavisne Crne Gore i kakav je boljitak to njemu donelo? Jedinstvena opoziciona kampanja treba stalno da ukazuje narodu na katastrofalne rezultate ostvarene u periodu slabljenja institucija savezne države i postavlja pitanje: kako je moguće poboljšati ukupno stanje, posebno u ekonomsko-socijalnoj sferi u nekakvoj međunarodno priznatoj državi, kada su se sve dosadašnje priče i obećanja režima koji je imao punu samostalnost u vođenju ekonomske politike (sopstvenu valutu evro, nezavistan koncept privatizacije, samostalne ekonomske veze sa inostranstvom preko MMF i Svetske Banke) istopile u surovoj svakodnevici u kojoj sve veći broj ljudi živi u svakojakoj bedi i oskudici? Insistiranje na ekonomsko-socijalnim pokazateljima potrebno je intenzivirati radi urušavanja mita o režimu koji Crnu Goru vodi u evroatlantske integracije, a praktično svojom politikom proizvodi   galopirajuću bedu i udaljava ovu republiku od Evrope, istovremeno nanoseći ekonomsku i moralnu štetu toj istoj Evropi. Za unionističku opoziciju je veoma važno da u predstojećoj kampanji nametne onaj indeks tema gde režim nije u situaciji da ozbiljno parira .

Takođe, za pristalice očuvanja državne zajednice je veoma značajno da u kampanji svedu na razumnu meru insistiranje na crkveno-jezičkim temama, organizaciji guslarskih večeri, plemenskih i drugih skupština.... Takav vid opozicione agitacije predstavlja vetar u leđa pristalicama separacije, koji zahvaljujući medijskom monopolu nastoje sebe da promovišu kao reformatore koji razumeju aktuelne procese u Evropi, naspram pristalica državnog zajedništva koji vuku Crnu Goru u prošlost i plemenske atavizme. Pariranje ovoj vrsti dualne šeme na kojoj insistira režim, nužno je i zbog činjenice da je Crna Gora od svih prostora bivše Jugoslavije bila najduže izložena nasilnoj ateizaciji, tako da većina pravoslavnih građana pripadnost svojoj veri doživljava na jedan pre svega intuitivan način. Ovo je veoma važno i zbog činjenice da u referendumskoj kampanji za očuvanje državne zajednice prevagu mogu da odnesu oni Crnogorci koji su se nacionalno tako izjasnili na popisu, ali su istovremeno iskazali pripadnost Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i srpskom jezik u , dokazujući da srbofobija nije njihova ideologija. Tokom kampanje potrebno je da   sve unionističke snage, naročito one srpski nacionalno određene, prema ovakvim ljudima pokažu visok stepen razumevanja i podrške za njihovo stanovište.

Ovom delu crnogorskog biračkog tela potrebno je ukazati i na pogubnost razaranja državne zajednice, u onom delu koji se odnosi na interese ljudi koji bi, umesto tzv. meke, dobili pravu granicu prema Srbiji, a što bi dovelo u pitanje njihove privilegije po pitanju   školovanja, lečenja i drugih pogodnosti koje danas ostvaruju u Srbiji.

Opozicione stranke u Crnoj Gori moraju u narednom periodu da radikalno promene strategiju nastupa u razgovorima sa inostranim posmatračima i zvaničnicima. Umesto dosadašnje uglavnom pasivne pozicije, potrebno je aktivirati kontakte posebno sa onim subjektima međunarodne politike kojima nije interes stvaranje novih kriminogenih, desperadoskih   država u Evropi i na Balkanu, a to su u prvom redu italijanske i nemačke diplomate u okviru EU, koji su dobro upoznate sa unutrašnjim prilikama u republici i kriminogenim karakterom Đukanovićevog režima. Diplomatama   drugih država članica EU treba izložiti argumente o nezavisnosti Crne Gore kao faktoru stalne regionalne nestabilnosti, koja bi mogla da ugrozi i dugoročne evropske procese i razvojne strategije. Veoma je značajno potencijalnim sagovornicima istaći opasnost od radikalnog islamizma koji već iskazuje otvorene pretenzije i prema delovima teritorije Crne Gore, kroz politiku šiptarskih stranaka koje se pripremaju da i u Crnoj Gori primene makedonski scenario stvaranja velike Albanije, a kroz platformu o specijalnom statusu onih područija u republici gde žive Šiptari.

Za opozicione političke stranke veoma je važno da u kampanji uporno insistiraju na kriminalnoj prirodi vladajućeg režima. Odluka kasacionog suda u Italiji, predstavlja ključni dokaz da je i Evropa svesna te činjenice. Zbog toga   na unutrašnjem planu treba insistirati i objašnjavati narodu da je jedan od motiva   koji se krije iza projekta nezavisne Crne Gore sticanje krivično pravnog imuniteta za Đukanovića. Težište kampanje treba preusmeriti sa priče o unutrašnjoj kriminalizaciji društva, koja je u Crnoj Gori opšte poznata ali koja nije dala dovoljno efekta, na priču o potpunoj izolaciji Crne Gore, koja bi usledila ukoliko bi na čelu Crne Gore opstao Đukanović.      

Na kraju, najveća nepoznanica u predstojećoj referendumskoj igri živaca je pozicija zvaničnog Vašingtona, koji je dosada iz različitih razloga i na različite načine tolerisao ili podržavao vlast Đukanovića. Odnos SAD prema Đukanoviću predstavlja nasleđe klintonovske administracije, što zbog širih strateških pogleda, što zbog inercije, pa je zbog toga za unionističke stranke, ali i srpske zvaničnike, veoma važno da pokušaju aktivnom diplomatijom da ubede sagovornike u Americi da je upravo zajednička država sa Srbijom u interesu Amerike, jer ona predstavlja pouzdanog i najačeg balkanskog saveznika i branu prodoru radikalnog islama koji i kratkoročno i dugoročno ugrožava i interese Amerike u regionu. Potrebno je i iskoristiti neku vrstu psihološkog šoka koji se dogodio u Americi posle 11. septembra, kao i iračke događaje koji su definitivno pokazali da je američki mehanizam rešavanja regionalnih problema u krizi i ukazati potencijalnim sagovornicima u Vašingtonu da je jačanje veza sa SCG u njenom najdubljem interesu.            

Poželjna pozicija Srbije

Dok bi po opoziciju u Crnoj Gori bilo nesumnjivo poželjno da   uskladi nacionalne emocije sa nacionalne promišljenoću i surovim interesima real-politike, ovakav zaključak se podjednako odnosi na i tzv. političku elitu u Srbiji. Na srpskoj političkoj sceni egzistiraju dva naizgled različita stanovišta: ili one koje odnose sa Crnom Goru pomatraju u nacionalno-istorijskom   i emotivnom ključu, ili one koji opstanak državne zajednice podvrgavaju kriterijumima ekonomskih i funkcionalnih razloga. Kako su u prilog opstanka državne zajednice i emotivni, i nacionalno-istorijski,   geostrateški i ekonomski razlozi, a pogotovo demokratske vrednosti imajući u vidu prirodu   aktuelnih podgoričkih vlasti, potrebno je da se   uravnoteže   ovi stavovi kod svih re l evantnih aktera srpske politike i javnog mnjenja, te da se zajednički da demokratski doprinos u očuvanju državne zajednice.

Političke snage u Srbiji   bi mnogo više pomogle opoziciji u Crnoj Gori tako što bi u razgovorima sa Đukanovićem pokazale više odlučnosti u ukazivanju zvaničnoj Podgorici da Srbija ne može da sedi skrštenih ruku i posmatra razaranje državne zajednice na jednom referendumu koji svakako ugrožava i njene vitalne interese, evropske interese   i demokratske procese. Zbog toga bi zvanični Beograd morao da nastavi da insistira na potpunom poštovanju Ustavne povenje, što podrazumeva pre svega održavanje neposrednih izbora za parlament državne zajednice, ali i da zauzme sasvim jasan i nedvosmislen stav o tome da najavljeni crnogorski referendum ozbiljno ugrožava pregovaračku poziciju Beograda oko Kosmeta. Vlast u Srbiji, umesto teze o tome da je referendum unutar-crnogorsko pitanje, konačno treba da sasvim otvoreno postavi i pitanje položaja 200.000. Srba u Crnoj Gori kao i Srpske Pravoslavne Crkve u slučaju eventualne nezavisnosti, tim pre što su rezultati popisa u Crnoj Gori pokazali da u ovoj republici nema većinskog naroda.

Ukoliko Srbija nastavi sa dosadašnjom politikom, sasvim je sigurno da će u ''novoj Crnoj Gori'' Srbi biti lišeni elementarnih građanskih prava. Zbog toga   zvanični Beograd mora   da shvati da se bliži poslednji čas da prevaziđe inferiornu poziciju spram Podgorice po pitanju opstnka državne zajednice i jasno definiše svoje strateške interese, čak i u slučaju ''crnogorske nezavisnosti''. U protivnom će ne samo   unionistički deo Crne Core, već i Srbija ostati talac jednog mračnog režima kome svaki istinoljubivi i demokratski orijentisan čovek mora poželeti da vidi kraj.