SRBIJA PET GODINA POSLE MILOŠEVIĆA

Boris Tadić

5. oktobar - Aktuelna poruka slobode

Danas malo ko u Srbiji ima pravog razloga da bude zadovoljan. Sve što je opterećivalo zemlju pod vlašću Slobodana Miloševića opet je tu: korupcija ogromnih razmera, visoka nezaposlenost, inflacija najveća u Evropi, stotine hiljada ljudi na ivici egzistencije, prosečna primanja među najnižim u regionu. Vlada premijera Koštunice više se bavi uveravanjem naroda da stvari nisu tako crne kao što izgledaju nego što ima jasnu viziju kako da se problemi reše. Premijer i ministri kao da se više brinu hoće li i za šest meseci biti na svojim mestima nego kako da se zaustavi inflacija, poveća izvoz i smanji nezaposlenost, reformiše Vojska i reše osnovni problemi bezbednosti naše zemlje.

Energija i optimizam naroda koji su srušili Miloševićev režim bili su praćeni velikim, u nekim stvarima sigurno i nerealnim očekivanjima. Ali krajem 2000. i početkom 2001. s pravom se moglo verovati, ako ne da će preko noći nestati sve posledice Miloševićevih „olovnih godina”, a ono bar da će za 10-12 godina naša zemlja u punom smislu biti deo Evrope i članica Evropske Unije. U predsedničkoj kampanji 2002. godine Miroljub Labus je čak pominjao 2007. kao moguću godinu ulaska u Evropu. Umesto svega toga, SCG tek ovih dana počinje pregovore o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, dakle, na samom je početku umesto da bude negde oko sredine evropskog puta. A i ti pregovori će, zbog nezavršene saradnje sa Haškim sudom, biti sporiji i za nas teži nego što su bili za druge zemlje u regionu, poput Bugarske ili Rumunije.

Nije moja namera da se bavim analizom propuštenih prilika i ulazim u otkrivanje dubljih uzroka za sadašnje stanje u društvu. To je posao sociologa i istoričara, a ne političara. Na političarima je, ako su za to sposobni, da potraže rešenje, pridobiju za njega podršku i sprovedu ga u delo. Možda je Srbija danas u situaciji, i na ekonomskom i na političkom planu, da traži samo najmanje rđavo rešenje. Posle svih propuštenih šansi, danas nije lako ostvarljivo ni ono što je, s drukčijom politikom, moglo biti nadohvat ruke: privredni oporavak i monetarna disciplina, tranzicione reforme, vladavina prava i politička stabilnost, ulazak u Evropu, integracija u vojne i bezbednosne strukture razvijenog sveta.

Vladajuća koalicija u Srbiji na papiru prihvata ove ciljeve i neprestano nas uverava da s uspehom radi na njihovom sprovođenju. Bilo bi dobro da je tako, jer to i jesu ciljevi bez čijeg ostvarenja ni Srbija kao država, ni njeni građani kao pojedinci neće imati sigurnu budućnost. Ali, reči su jedno, a stvarnost drugo. Ideološki heterogena, slaba u parlamentu, već dugo bez ozbiljnije podrške u narodu, vladajuća koalicija – osim kada je na to primora pritisak iz inostranstva – najveći deo svoje energije ne posvećuje stvarnim problemima društva. Republičku vladu i njenu skupštinsku većinu mnogo više zanima kako se po svaku cenu održati na vlasti i u tom teškom a nezahvalnom poslu kao da se više ne biraju nikakva sredstva.

Podrška Miloševićevih socijalista u parlamentu danas se ne kupuje samo zakonodavnim ustupcima. Vladajuća koalicija se pre nekog vremena potrudila da pokaže da su i u današnjoj Srbiji Mirjana Marković i Marko Milošević iznad zakona. Jedan od njenih lidera je čak objasnio da je, „kao hrišćanin”, tražio od oštećenog lica da povuče iskaz protiv Marka Miloševića. Poternica protiv Mirjane Marković je ukinuta na obećanje njenog advokata da će se ona pojaviti pred istražnim organima, što se, naravno, nije dogodilo. Ako je vlada premijera Koštunice u početku nekako i održavala privid da je skupštinski savez sa strankom Slobodana Miloševića spojiv sa prihvatanjem vladavine prava, žalosna epizoda sa nekadašnjom „prvom porodicom” razbila je tu iluziju.

Bilo je dobronamernih ljudi koji su verovali da je to, ipak, bio izolovan slučaj i da na osnovu njega ne bi trebalo izvlačiti zaključak da je Koštuničina vlada izgubila osnovnu demokratsku orijentaciju. Nažalost, nisu bili u pravu. Dva događaja poslednjih dana izmenila su političku sliku Srbije, s posledicama koje se još u celini ne mogu sagledati. Vladajuća koalicija je najpre pokazala, u slučaju dvojice bošnjačkih poslanika iz Sandžaka, da ne preza od potpuno otvorene krađe mandata u republičkoj skupštini. Time je srušila poslednju mogućnost konstruktivne saradnje između parlamentarne većine i parlamentarne manjine. Nerazumni ljudi u vladajućoj koaliciji tome se možda i raduju, jer misle da će stalnom trgovinom sa SRS-om (koja ih je prošle nedelje podržala u krađi dva mandata) obezbediti parlamentarnu većinu do kraja ovog skupštinskog saziva. U tome se grdno varaju.

Političko nasilje ove vrste je neodrživo u Srbiji i svako ko mu je pribegao od uvođenja višestranačkog sistema na kraju je to skupo platio. Pogotovu je to tačno za one koji su političko nasilje ove vrste kombinovali s direktnim progonom političkih neistomišljenika. Osiono hapšenje Vladana Batića i njegovo zadržavanje u pritvoru 48 sati, mada ni za jedno ni za drugo nije bilo nikakvog razloga, pokazuje da su lideri vladajuće koalicije verovatno prešli poslednju crtu koja ih je još delila od njihovih parlamentarnih saveznika iz SPS-a.

U strankama vladajuće koalicije možda veruju da će teška situacija na Kosmetu i nerešeni odnosi sa Crnom Gorom učiniti da građani ravnodušno posmatraju političko nasilje nad opozicijom i progon neistomišljenika. Ali, kao što to nije bilo tačno devedesetih prošlog veka, od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000, tako to nije tačno ni danas. Kao predsednik Srbije, kao prvi čovek Demokratske stranke i kao građanin, želim da svima u ovoj zemlji kažem da ću se takvoj politici suprotstaviti svim političkim sredstvima koja mi stoje na raspolaganju. S političkim nasiljem ove vrste nema i ne sme biti kompromisa. Uvek sam verovao da je ta poruka slobode osnovna poruka 5. oktobra. Danas je ona tim dragocenija što je, nažalost, ponovo aktuelna.

(Ovaj autorski tekst predsednika Srbije objavljen je u Politici od 5. oktobra 2005.)