Dragan Bujošević (odgovor Đorđu Vukadinoviću)

Oblik vode

Fascinantno: na jednu moju rečenicu od 51 reči, odnosno 312 slovnih mesta (karaktera) Đorđe Vukadinović odgovara sa 1 781 rečju, odnosno 11 506 slovnih mesta. Neću dovoditi u nepriliku glavnog urednika NIN-a i koristiti pravo da moj odgovor, sledeći uspostavljenu proporciju, ima 424 320 slovnih mesta, ionako je već sam sebi napravio veliki posao: od sada će morati svakome čitaocu da objasni zašto se njegova reakcija pojavljuje u pismima (“Odjeci”) a ne u drugom delu novina, zašto ne može da ima 1 781 reč, nego znatno manje, zašto uz tekst nema i svoju sliku.

A sada Vukadinović.

Uopšte nisam mislio na tebe, Đorđe, kada sam u tekstu “Pada vlada?” napisao rečenicu “Sada, kada DS tvrdi da je vladina većina i nezakonito i neustavno ukrala tri mandata, pošteni analitičari ne pišu o urušavanju institucija već prognoziraju kada će se demokrate Borisa Tadića vratiti u Skupštinu, a pošteni mediji se pitaju da li je moralno da poslanici koji ne sede na sednicama dobijaju platu.” Ne zato što mislim da si nepošten, već zato što nisam primetio da si u ovom slučaju umesto da pišeš/govoriš o krađi, pisao/govorio o bojkotu Skupštine Tadićevih demokrata. Dakle, nisi menjao važno za manje važno, ali, svojim odgovorom “Mandati i analitičari” sam si se svrstao u taj krug.

Svoj odgovor počinješ stavljajući reči pošteni analitičar pod znake navoda. Pošto kasnije sam pišeš “pošteni analitičari ali bez navodnika” izgleda, podvlačim, čini mi se ne tvrdim, da si time hteo da kažeš da veruješ da sam bio ciničan i da sam hteo da kažem nešto suprotno od toga. Nema cinizma, nema znaka navoda. Ali ako u raspravu ulaziš videći znake navoda tamo gde ih nema, onda falsifikuješ moj tekst kako bi ga prilagodio nameravanoj polemici.

Inače, krug poštenih analitičara nije tako uzan kako ga opisuješ, neopravdano iz njega isključujući celu ekipu ljudi iz Centra za liberalno-demokratske studije, pa Dušana Pavlovića, pa Vojina Dimitrijevića, pa Desimira Tošića. Neki od njih kao gospodin Tošić, nikako ne vole da budu svrstani u analitičare, što ne znači da nisu govorili protiv one krađe mandata, kao što su to činili i Mile Isakov, Nebojša Čović, Dragoljub Mićunović – lideri DOS-a, koji je jednoglasno glasao za oduzimanje mandata. I ne mislim da su ti ljudi, kako ti pišeš, “trubili o mandatima”. I dalje verujem u ono što sam napisao da su pošteni analitičari i pošteni mediji s pravom ukazivali da taj postupak destabilizuje institucije i politički život.

Zagledao sam se u svoje oko, kako mi sada savetuješ sa anđeoskih visina, i onda kada sam te znao samo po tekstovima u kojima si, između ostalog, predviđao uspeh socijalista, radikala pa i SPO-a na izborima u septembru 2000. godina, a DOS-u namenio propast. Zagledan u svoje oko, kao zamenik glavnog urednika NIN-a, dao sam da o oduzimanju mandata piše čovek za koga se nikako ne može reći da je u neprijateljskim odnosima sa DSS-om. Taj tekst je imao nadnaslov “Hladni rat u DOS-u”, a u podnaslovu je pisalo: “Odluka o oduzimanju mandata nedisciplinovanim poslanicima je možda izgledala kao odličan taktički potez reformista, ali je brzo počeo da se pretvara u teški strateški poraz.” U okviru teksta bio je i antrfile sa naslovom “Slobina škola” i on se završavao rečenicama: “Osobe koje tvrde da će neredovni poslanici DSS-a biti isključeni po Miloševićevom receptu, ipak, nisu u pravu. Sadašnji haški abonent je više držao do procedure.”

U drugom tekstu pod naslovom “Skupštinski inženjering”, drugog autora, kome se takođe ne može pripisati da je neprijateljski raspoložen prema DSS-u, pošto su navedena razmišljanja i jednih i drugih pravnika i jednih i drugih političara kao izlaz iz nastale situacije savetovani su – novi izbori. Taj savet se našao već u podnaslovu teksta. Moram sada da te podsetim da su ti tekstovi objavljivani onda kada odluka Ustavnog suda Srbije nije bila na vidiku, i pre odluke Saveznog ustavnog suda.

Pošto, u mom tekstu podvlačiš da su mandati oduzeti “zakonito ali neustavno”, pozabaviću se i tim detaljem. U to vreme važio je zakon po kome su mandati pripadali partiji, odnosno koaliciji i oni su – partija ili koalicija, odlučivali o oduzimanju mandata.

U mom tekstu “Pada vlada?” se “neustavno” uzima kao neprikosnovena činjenica. Međutim, može se i o tome reći neka reč. Za ceo slučaj nadležnim se tada proglasio Savezni ustavni sud, čiji je predsednik Momčilo Grubač bio u stranci Dragoljuba Mićunovića, koji je javno napadao oduzimanje mandata. Lako ću se složiti sa tobom da je skandalozno bilo što je DOS rekao da tu odluku neće poštovati. Inače, mnogi su tada osporavali nadležnost Saveznog suda da rešava ovaj problem, pa i budući predsednik Ustavnog suda Srbije Slobodan Vučetić, čija je uloga u celom slučaju zanimljiva. Tačnije, zanimljiva su dva njegova razgovora o oduzimanju mandata sa Zoranom Đinđićem, jedan u Vladi Srbije pre nego što je postao predsednik Suda i drugi u Đinđićevom domu, kada je već bio predsednik Suda. Zanimljivo je i da je Ustavni sud tek pošto je Zoran Đinđić ubijen, saopštio da mandati pripadaju poslanicima, a ne strankama i koalicijama.

Vreme donošenja odluke Ustavnog suda Srbije svedoči da su i oni tekstovi u NIN-u i svaka druga kritika oduzimanja mandata bili zasnovani ne na dokazima o nepoštovanju pravne države, zakona ili Ustava, nego na političkom stavu da ono ruši političku arhitekturu: i volju birača i institucije sistema. Takvo pisanje/razmišljanje za novine nije uvek dobro, ali predstavlja i pravo uredništva da preuzme tu vrstu rizika i objavi takve tekstove.

Da se vratimo ustavu i zakonu i odlukama Ustavnog suda. Da li njegova odluka da mandat pripada poslaniku važi za sve? Da li u političkom životu nastaje problem ako za jedne važi, a za druge ne važi? Da li sam ja u prednosti ako mogu da nekažnjeno kradem, dok će za to bilo ko drugi da bude kažnjen? Kakav je to poredak i kakva je to Skupština u kojoj mandat Đokovića ne pripada Đokoviću nego je vlasništvo DSS-a, a mandati Veroljuba Stevanovića i ostalih ne pripadaju SPO-u nego su vlasništvo Stevanovića i ostalih, kao što i mandati odbeglih radikala pripadaju njima a ne njihovoj stranci. Dovoljan je samo Đokovićev mandat za jednostavan zaključak, dragi moj Vukadinoviću: njegovim oduzimanjem narušen je i pravni poredak, urušena je i institucija Ustavnog suda i Skupštine. A za to su se potrudili i Skupština (Đoković nije bio na sednici Administrativnog odbora), ali i Ustavni sud koji je bio nadležan kada je DOS oduzimao mandate DSS-u, ali nije nadležan kada DSS oduzima mandat DS-u.

Stvarno je skandal kada napišeš “Skandal sa njihovim (Omeragić, Džudžević, moje pojašnjenje) lakomislenim imenovanjem za pomoćnike ministra i potonjim ekspresnim ostavkama, svakako je pravna i politička brljotina za koju bi, da je savesti i pameti, neko u vladajućoj administraciji morao da odgovara. Ali to svakako nije nikakav antidemokratski i antiparlamentarni udar.” Vlada Srbije je prekršila zakon u kome piše da zamenici ministara ne mogu da budu poslanici. Ako Vlada Srbije sme da krši zakone i preinačuje sastav Skupštine, zar to nije rušenje i demokratije i institucija? Jeste i te kako, i to je azbuka. Kada DOS ne kršeći zakon oduzima mandate, tebi je to i pre odluke

Ustavnog suda antidemokratski i antiparlamentarni udar, a kada Vlada Vojislava Koštunice krši i zakon i odluku Ustavnog suda, tebi je to brljotina. Samo brljotina? Skandalozno. (Uzgred, tvrdim da je vlada prekršila zakon jer sam konsultovao nekoliko pravnika). Kada sam pisao tekst “Pada vlada?”, nisam imao vremena da to učinim. Zato sam i napisao “Sada, kada DS tvrdi...” Ti si to nazvao “hinjeno kvazineutralno ograđivanje”. Ja ove tvoje reči nazivam nepristojnošću i bezobrazlukom. Nepristojno je, Vukadinoviću, polemisati sa nekim tako što ćeš mu prišiti i etikete i namere. Kada smo jednom razgovarali na Radio Beogradu, pokušao si isto tako da me spakuješ u neku konzervu i nalepiš etiketu. Upozorio sam te tada da razgovor nema svrhe ako jedan drugome zalepimo etikete, nećemo videti argumente od etiketa. Elem, lepljenje etiketa i namera je nepristojnost, a bezobrazluk je što istu priču ponavljaš.

Zašto prećutkuješ da DS nije reč rekao kada su Omeragić i Džudžević iz njihovog poslaničkog kluba prešli u vladinu većinu? Wima pripadaju mandati i imaju pravo da idu gde žele, baš kao i Nataša Mićić i Goran Svilanović. Ni u njihovom slučaju se, a to je jedino važno za ovu priču, DS nije pobunio što mu tanje poslanički klub. Pobunili su se i reč krađa upotrebili tek onda kada su dvojica Sandžaklija imenovani zamenicima ministra. Jer, tada su izgubili mandat – po zakonu.

Ali tebe u tvom tekstu, i da stavim još jednu ogradu, ovoga puta, zakon ne zanima. Tebe zanima politička volja, pa ankete o popularnosti, pa broj glasova ... Kršenje zakona u slučaju Džudžević-Omeragić, opravdavaš činjenicom da je u Sandžaku toliko i toliko ljudi glasalo za ...za koga? Za listu “Stranka demokratske akcije – Sulejman Ugljanin”? Za listu “Lista za Sandžak – Omeragić-Džudžević”? Ne, glasali su za listu “Demokratska stranka – Boris Tadić” . Toj listi onda pripadaju mandati koji se njima oduzimaju zato što neko u vladi ne zna da radi svoj posao. I nisu Džudžević i Omeragić dobili mandate zato što je u Sandžaku glasalo toliko i toliko ljudi, nego na osnovu ugovora u kome su se dve ugovorne strane – DS i Lista za Sandžak – dogovorile da ovoj drugoj pripadnu dva mandata. Sve i da u Sandžaku nisu dobili nijedan glas, ta bi ugovorna obaveza važila i Lista bi imala dva poslanika.

A meni su ovi zakoni i odluke Ustavnog suda potrebni jer bez njih sve ima oblik vode. Koji je oblik vode? Oblik vode je i okean, i flaša, i reka, i krčag, i ćasa, i bazen, i čaša, i vodotoranj, i epruveta, i klozetski kotlić...Zato je krađa jednog mandata krađa, kao što je krađa sto mandata – krađa. Ne govori kvantitet – jedan, sto, hiljadu, milion – da je u pitanju krađa, već to govori kvalitet izvršene radnje.

Zato je kršenje zakona, naročito kada to čini vlada, neuporedivo važnije za jedan sistem – pravni, politički, moralni...- od toga kada će se jedna stranka vratiti u parlament iz koga odlazi u znak protesta zbog vladinog nasilja.

Ima, naravno, jedan veliki problem: za koga se glasalo na izborima za Janka Jankovića ili za DSS Vojislava Koštunice, za Petra Petrovića ili za DS Borisa Tadića, za Nikolu Nikolića ili za SRS, još je svejedno Šešeljeve ili Nikolićeve? Ustavni sud tvrdi, a njegova je poslednja, da se glasalo za Janka, Petra, Nikolu, a nije za Koštunicu, Tadića, Nikolića. To što mi znamo da uglavnom nije tako, možemo da okačimo mačku o rep, dok postoji ova odluka Ustavnog suda. Zato i neću da gnjavim čitaoce raspredanjem priče da li je narušavanje izborne volje što Verko i ostali više ne slušaju Vuka. Neću ni o tome da, ako ćemo po istraživanjima javnosti, ova vlada ima manju podršku od Živkovićeve. Neću ni da gnjavim o tome da bi bez tri sporna mandata ova vlada lako postala bivša.

Ali, hoću o odluci Ustavnog suda: iz nje proizlazi da je oduzimanje i jednog jedinog mandata na nezakonit, odnosno neustavan način, prekrajanje izborne volje. U ovoj Skupštini su tri mandata sasvim sigurno zakonski sporna i nekako su sva tri u rukama vladajuće većine. I to jeste pravi problem. I jeste pravi problem da li vlada ima pravo da krši zakon. Nema pravo, ali može kada nema ko da je spreči. I za to nasilje može da bude kažnjena, ali i ne mora da bude kažnjena na nekim novim izborima.

(NIN, 03.11.05)