Kosta Čavoški

Treći put Vojislava Koštunice

Već duže vremena Vojislav Koštunica, a potom i ostali čelnici ove nesrećne i razbijene države učestalo ističu da za Kosovo i Metohiju imaju kompromisno i spasonosno rešenje: “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Kako u našoj javnosti još niko nije podvrgao ozbiljnijoj kritici tu neobičnu krilaticu, predmet ovog rada biće analiza njenog dubljeg, istorijskog smisla i svrhe.

Značenje izraza “autonomija Kosova”

Kada je reč o autonomiji Kosova i Metohije, treba najpre razmotriti značenje i smisao tog izraza u ključnim međunarodnim aktima u kojima se nalaže uspostavljanje te autonomije. To su rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu broj 1244 i takozvani Privremeni sporazum o miru i samoupravi na Kosovu iz Rambujea od 23. februara 1999. godine.
U pomenutoj rezoluciji Saveta bezbednosti kosmetska autonomija se pominje dva puta. Najpre se ističe “suštinska autonomija i značajna samouprava Kosova” (substantial autonomy and meaningful self-administration for Kosovo), a potom se, u očekivanju konačnog rešenja, pominje uspostavljanje “suštinske autonomije i samouprave Kosova (substantial autonomy and self-government in Kosovo), uzimajući potpuno u obzir Aneks 2 i Sporazum iz Rambujea”. Tačka 5. Aneksa 2 ne sadrži, međutim, ništa novo pošto se u njoj veli da pod privremenom upravom na Kosovu narod Kosova treba da uživa “suštinsku autonomiju unutar SRJ (substantial autonomy njithin the FRY), kako to bude odlučio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija”. Drugim rečima, ovom rezolucijom se kao konačno rešenje predviđa “suštinska (substantial) autonomija unutar SRJ, a ne Srbije, što bi moglo značiti da se već tada podrazumevala trialistička struktura tadašnje federacije, koju bi činili Srbija, Crna Gora i Kosmet. Uz to valja dodati da se budućnost Kosmeta nije zamišljala u okviru Srbije.

Pošto rezolucija Saveta bezbednosti broj 1244 upućuje na takozvani privremeni sporazum iz Rambujea, posebnu pažnju zaslužuju njegove odredbe koje zapravo i nisu ugovorne odredbe, budući da ga jugoslovenska strana nikada nije prihvatila, pa je baš zbog toga Atlanski pakt i napao našu zemlju. Već u članu I, stavu 4. polaznog okvira ovog navodnog sporazuma se veli da će “građani na Kosovu imati pravo na demokratsku samoupravu (self-government) putem zakonodavnih, izvršnih, sudskih i drugih ustanova uspostavljenih u skladu sa ovim Sporazumom.” A da će ova “samouprava” (self-government) imati državni, a ne oblasni karakter videlo se već po tome što je bio predviđen Ustav Kosova, koji će uvažavati teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije (Srbija se iznova ne pominje).

Bliže određenje ovako zamišljene kosmetske samouprave nalazimo u predloženom Ustavu Kosova. Prema članu I stavu 1. ovog Ustava, “Kosovo će upravljati sobom demokratski putem zakonodavnih, izvršnih, sudskih i drugih organa i ustanova koji su u ovom Ustavu ponaosob navedeni”. To ipak ne bi bila potpuna nezavisnost, pošto bi, shodno stavu 3. člana 1. Savezna Republika Jugoslavija imala nadležnost u sledećim oblastima:
(a) teritorijalni integritet,
(b) održavanje zajedničkog tržišta unutar Savezne Republike Jugoslavije, čija će se vlast vršiti na način koji ne diskriminiše Kosovo,
(v) monetarna politika,
(g) odbrana,
(d) spoljna politika,
(đ) carinske službe,
(e) savezno oporezivanje,
(ž) savezni izbori i
(z) druge oblasti koje su ponaosob navedene u ovom Sporazumu. Ali, čak i u ovim oblastima koje su izričito dodeljene SRJ, Kosovo bi moglo vršiti i svoju nadležnost. Tako se i članom I stavom 6. tačkom (c) predviđa da će “Kosovo imati nadležnost da održava spoljne odnose u oblastima svoje odgovornosti koje su ekvivalentne ovlašćenju koje član 7. Ustava Savezne Republike Jugoslavije daje republikama, što znači da bi u spoljnim odnosima Kosmet imao nadležnost koju ima Srbija, odnosno Crna Gora u okviru SRJ.

Ono što je, međutim, već tada posebno zabrinjavalo, bila je činjenica da po ovom Sporazumu Srbija nije trebalo da ima bilo kakvu delotvornu nadležnost nad Kosmetom. Doduše, članom I stavom 4. ovog Ustava bilo je utvrđeno da će “Srbija imati nadležnost nad Kosovom, kako je to ponaosob utvrđeno ovim Sporazumom, uključujući i republičke izbore.” Ali se to uglavnom svodilo na učešće predstavnika Kosova i Metohije u organima vlasti Srbije, a nikako ne recipročna i druga prava Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Tako je članom IX pomenutog Ustava bilo predviđeno da će “građani Kosova imati pravo da učestvuju u izborima za (a) najmanje deset predstavnika u Veću građana Savezne skupštine i (b) najmanje 20 predstavnika u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a da će (a) bar jedan građanin Kosova služiti u Saveznoj vladi i bar jedan građanin Kosova u Vladi Republike Srbije i (b) da će bar jedan sudija biti u Saveznom ustavnom sudu, jedan sudija u Saveznom sudu i tri sudije u Vrhovnom sudu Srbije”. Pri tom ni savezni ni republički sudovi ne bi imali nikakvu instancionu nadležnost nad kosmetskim sudovima, čiji bi Vrhovni, baš kao i Ustavni sud, bili sudovi poslednjeg priziva. Slično je bilo predviđeno i za saveznu i republičku policiju u krivičnim stvarima. Tako su takozvani republički i savezni policijski oficiri za vezu jedino mogli da, u okviru Kosovske komisije za krivično pravosuđe, a po konsultovanju lokalnih policajaca, prate sudelovanje u jurisdikciji nad slučajevima u kojima se između kosovskih, republičkih i saveznih vlasti preklapa jurisdikcija.

Ako je, dakle, po nezaključenom “Sporazumu” iz Rambujea Kosmet trebalo da bude potpuno autonoman u odnosu na SRJ i u zakonodavnoj i u izvršnoj i u sudskoj vlasti, odmah se postavlja pitanje u čemu bi se ogledalo uvažavanje suverenosti i teritorijalnog integriteta Savezne Republike Jugoslavije. Odgovor je razočaravajući: u simboličnom prisustvu 125 jugoslovenskih policajaca i carinika. Bilo je, naime, predviđeno da na graničnim prelazima bude najviše 75 saveznih policajaca i do 50 saveznih carinika, s tim što je šef Misije za primenu ovog navodnog sporazuma bio vlastan da smanji i ovako malen broj jugoslovenskih policajaca i carinika.

Najopasnije odredbe ovog nezaključenog “Sporazuma” iz Rambujea bile su odredbe o konačnom autoritetu za njegovo tumačenje. Iako je u ugovornom pravu uobičajeno da sve strane ugovornice tumače zaključeni ugovor, a u slučaju spora nadležan sud ili unapred ugovorena arbitraža, ovde je pravo konačnog tumačenja dato dvojici stranaca. Najpre je šef Misije za primenu proglašen “konačnim autoritetom” za tumačenje poglavlja o policiji i građanskoj pravnoj sigurnosti, a njegove odluke obavezujućim za sve strane ugovornice i lica. A potom je komandant KFOR-a proglašen konačnim autoritetom na terenu za tumačenje poglavlja o primeni II, pa su i njegove odluke bile obavezujuće za sve strane i lica. Istim autoritetom konačnog tumačenja raspolagao je i šef Misije za primenu u pogledu graničara Vojske Jugoslavije i policijskih jedinica Srbije. To je upravo bio uzor po kojem je postupljeno prilikom zaključenja Vojnotehničkog sporazuma o Kosovu 9. juna 1999. godine u Kumanovu. Članom 5. ovog Sporazuma bilo je utvrđeno da će ovlašćenje konačnog tumačenja ovog sporazuma i aspekata bezbednosti mirovnog sporazuma imati komandant KFOR-a i da su njegove odluke obavezujuće za sve strane i lica.

Uz to treba dodati da je i rezolucija Saveta bezbednosti broj 1244 predviđala povratak dogovorenog broja jugoslovenskog i srpskog osoblja po zaposedanju Kosova i Metohije od strane trupa Atlanskog pakta. To osoblje trebalo je da održava veze s međunarodnom civilnom misijom i vojnim snagama, obeležava i čisti minska polja i bude na svetim srpskim mestima i graničnim prelazima. Njegovo prisustvo bilo bi ograničeno na mali, dogovoreni broj (stotine, ne hiljade).
Ako bismo pokušali da svedemo sve ove odredbe u pomenutim međunarodnim aktima, mogli bismo reći da one predviđaju suštinsku (substantial) autonomiju Kosmeta, uz uvažavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Savezne Republike Jugoslavije. Takođe se u određenim oblastima predviđala nadležnost Savezne Republike Jugoslavije nad Kosmetom, kao i manje/više simboličko prisustvo jugoslovenskog i srpskog osoblja na graničnim prelazima i svetim srpskim mestima od nekoliko stotina do hiljadu pripadnika.

Zloslutna predviđanja Vojislava Koštunice

Sva ova strašna zbivanja, počev od prihvatanja misije OEBS-a na Kosmetu, preko navodnih pregovora u Rambujeu, agresije Atlanskog pakta na našu zemlju i unapred postavljenog stvaranja druge albanske države na Balkanu, pod vidom uspostavljanja suštinske autonomije, do proterivanja i poslednjeg jugoslovenskog i srpskog državnog simbola sa Kosmeta, odigrala su se pod vladom Slobodana Miloševića. Stoga su danas veoma zanimljiva tadašnja zapažanja o tim zbivanjima onih pojedinaca koji danas imaju ključnu ulogu u rešavanju praktično nerešivog kosmetskog pitanja. Među njima najveću pažnju zaslužuje Vojislav Koštunica, sadašnji predsednik Vlade Republike Srbije.

U svom, sada bi se već moglo reći proročkom napisu, objavljenom u Književnim novinama broj 1005/1006 od 1. i 15. februara 2000. godine pod naslovom “Šta Srbi moraju, a šta ne smeju da prihvate”, Vojislav Koštunica je, ne samo valjano procenio tadašnje učinke Miloševićeve vlade, nego je nagovestio i ono što će drugi posle Miloševića činiti, uključujući i sebe samog na položaju premijera. Već tada je Koštunica predvideo da će posle promene režima u Srbiji biti potrebni novi ustupci “bilo da je reč o novim teritorijalnim ustupcima, otpisivanju Kosova, bilo da je reč o unutrašnjem preuređenju države, njenoj (kon)federaciji, zapravo drobljenju. Smatra se da ono što svojim činjenjem ili nečinjenjem nije postigao Milošević, treba da nastave oni koji bi došli posle njega. To znači da i na ovom delu bivše Jugoslavije i Balkana omoguće što veće zapadno, zapravo američko prisustvo i uticaj.” Tako je Koštunica već tada znao da će se od onih koji posle Miloševića budu na vlasti, očekivati predaja Kosova i Metohije i drobljenje, to jest (kon)federalizovanje Srbije. Na ovo drugo već je pristao predlažući u ime svoje stranke novi Ustav Srbije kojim bi se, pod vidom regionalizacije, Srbija federalizovala i umnogome približila konfederalizaciji, kao što je već ukinuo Saveznu Republiku Jugoslaviju i umesto nje uspostavio labavu i krhku konfederaciju, oročenu na tri godine.

Još je važnije što je januara 2000. godine Vojislav Koštunica dobro predvideo šta će značiti takozvana demokratizacija posle pada Miloševića i kakva će biti njegova uloga kao perjanice takozvane demokratizacije. “Zatim, naravno, dolazi tzv. demokratizacija” – veli Koštunica. “Ona ne podrazumeva toliko stvaranje demokratskih institucija, koliko pronalaženje poslušnih, podobnih nosilaca vlasti, onoga što se u komunizmu zvalo zdravim snagama, a u Republici Srpskoj, prodejtonskim snagama. Bosna i Hercegovina, a posebno Republika Srpska, najbolji su primer relativizovanja svih demokratskih institucija i poluga demokratije. Bilo da je reč o izborima, medijima ili radu predstavničkih tela, volja građana u Republici Srpskoj nije bitna: ono što je bitno jeste volja vlasti u Vašingtonu. Ako je demokratija u današnjim postdemokratskim društvima kontrolisana, onda je tzv. demokratija u postkomunističkim društvima, koja su pripuštena u prvi svet, kontrolisana daleko više, zapravo dirigovana spolja (sve podvukao K.Č.).” Jedino što tada Koštunica nije bio kadar da predvidi da će upravo on sam biti taj poslušni i podobni nosilac vlasti i da će se pod njegovim vođstvom u Srbiji uspostaviti takozvana demokratija koja je dirigovana spolja i u kojoj neće biti bitna volja srpskih građana nego volja vlasti u Vašingtonu.

Uz to je Koštunica i ispravno procenio šta moćni strani činioci dopuštaju da se govori, a šta zabranjuju da se kaže: “Pada u oči kako su komunistički aparatčici, od starijih do najmlađih, jedan novogovor zamenili drugim, a slično čine i pojedini predstavnici opozicije u Srbiji. Dobro se zna šta se sme, a šta se ne sme reći. Ne sme se govoriti o natovskom bombardovanju i stanju na Kosovu posle njega, a mora se govoriti o srpskoj krivici i Haškom sudu.” Samo i ovoga puta nije ni slutio da će on sam početi da koristi ovaj drugi novogovor, pa da kao Predsednik SRJ i potom premijer Srbije, ni jednom rečju neće pomenuti agresiju Atlanskog pakta na našu zemlju, a da će i milom i silom slati u Hag nesrećnike koje haški tužilac potražuje.

Umesto ovakvog podrepaškog služanja stranim interesima na štetu vlastitog naroda i države, januara 2000. godine Vojislav Koštunica je isticao da “cena ukidanja sankcija i regulisanja državnog statusa Srbije mora biti što manja. Ona se mora platiti, ali potrebno je da nanese najmanju moguću štetu našim nacionalnim i državnim interesima i da najmanje naruši nacionalno dostojanstvo.” Odmah potom Koštunica dodaje da bi to bio treći put “između današnjeg krajnje nekooperativnog stava Miloševića, koji je samo pojačan haškom optužnicom i preterano kooperativnog stava dela njegovih političkih protivnika.” Kako tada još nije znao da će moćni strani činioci i njihova “kooperativna” opozicija u zemlji baš njega izabrati za predsedničkog kandidata protiv Slobodana Miloševića, moglo se s pravom očekivati da će taj treći put biti i njegov put kada dođe na vlast.

Da je Vojislav Koštunica to upravo imao na umu, svedoči i činjenica da je odmah naveo i uslove koje valja ispuniti da bi ovaj treći put bio uspešan. Prvi i najvažniji uslov je snažno i postojano osećanje nacionalnog identiteta. Ili, kao što to samo Koštunica veli: “Da bi jedan narod opstao, mora znati šta mu je interes, mora imati jak nacionalni identitet.” Nevolja je, međutim, u tome što je deo Srba izgubio nacionalni identitet postajući Jugoslovenima, Evropljanima, antinacionalistima i mondijalistima, pa čak, zbog duhovne dezintegracije, i lokalistima (Šumadinci, Vojvođani). Otuda je u Srba poljuljana i oslabila nacionalna samosvest, a poodavno im nedostaje ono što je Slobodan Jovanović nazvao “nacionalnom samodisciplinom.” Da je nekim slučajem znao za kakvo će se državno uređenje on sam zalagati prilikom sastavljanja Nacrta ustava Srbije, najpre u oviru svoje stranke a potom Vlade kojom predsedava, verovatno bi još dodao da će slabljenje nacionalnog identiteta i duhovna dezintegracija srpskog naroda biti podstaknuti i ubrzanim federalizovanjem Srbije pod vidom takozvane regionalizacije, to jest podelom ostatka Srbije izvan autonomnih pokrajina na četiri nove pokrajine.
Naposletku, Koštunica nagoveštava da će buduće srpske političke elite koje će, pored pokojnog Zorana Đinđića, i on sam najvećma predvoditi, morati da izbegnu sve virove i podvodne stene između političke i duhovne Scile i Haridbe današnjeg sveta, između konfrontiranja sa svetom i snishodljivog odnosa prema njemu. A “ono što ne smeju da prihvate” – veli Koštunica – “odbiće samo ukoliko nisu postali iskorenjeni. Drugim rečima, ukoliko nisu prestali da budu Srbi”.

Sam sebi prorok

Ako bismo sada pokušali da potonje političke poteze Vojislava Koštunice, a naročito njegove najnovije predloge za rešenje gorućeg kosmetskog pitanja, analiziramo u svetlosti ovih njegovih skoro proročkih reči iz januara 2000. godine, doći ćemo, na žalost, do zapanjujućih zaključaka. Već smo rekli da ključni međunarodni akti predviđaju suštinsku autonomiju Kosmeta, uz uvažavanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Savezne Republike Jugoslavije, da je u određenim oblastima bila predviđena nadležnost SRJ nad Kosmetom i da je izričito pomenuto prisustvo jugoslovenskog i srpskog osoblja na graničnim prelazima i svetim srpskim mestima.

Povodom takozvanih kaučuk normi u nacrtima ustava za Kosmet, koje je 1998. godine sastavljao američki ambasador Kristofer Hil, Koštunica navodi njegovu izjavu u jesen 1998. godine, da američki plan za Kosmet “mora biti tako napisan da različite strane jedan isti paragraf mogu različito da tumače, a da to ne remeti sporazum”. Upravo takvo svojstvo ima najnovija formula Vojislava Koštunice za rešenje kosmetskog pitanja. To je krilatica “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Ona je tako sročena da u isti mah, poput Hilovih nacrta ustava, može biti prihvatljiva dvema oprečnim stranama: Srbima i Arbanasima, domaćoj javnosti i moćnim stranim činiocima.

Kada se neupućeni građani Srbije suoče sa sintagmom “više od autonomije”, oni ovako rasuđuju: pošto je Vojvodina autonomija, to je nešto više od vojvođanske autonomije. Za Arbanase sintagma “više od autonomije” ima bitno drugačije značenje. Pošto oni Ustav Srbije od 1992. godine, baš kao i njihovi inostrani pokrovitelji, doživljavaju kao ukidanje autonomije koju su do tada imali, za njih je autonomija ono što već sada imaju, dakle, poredak koji je prekinuo i poslednju simboličku vezu sa Srbijom. Otuda oni sintagmu “više od autonomije”, što im nudi Koštunica, razumeju kao državnu nezavisnost. Konačno, moćni strani činioci, kada im to odgovara, ne uzimaju autonomiju u uobičajenom ustavnopravnom značenju pod koje se mogu podvesti Baskija i Katalonija u Španiji, nego u doslovnom smislu samozakonodavstva, što je svojstvo političke zajednice koja je sama sebi zakonodavac. A to je u biti državna nezavisnost. Tako ispada da za Arbanase i njihove pokrovitelje Koštuničina krilatica znači: “više od nezavisnosti, manje od nezavisnosti”.

Sve bi, naravno, bilo jasnije da je Vojislav Koštunica hteo da bliže odredi smisao i domašaj svoje krilatice. Naročito je bilo važno da odredi obim autonomije, to jest onoga što će on označavati sintagmom “više od autonomije”. To je mogao učiniti izričitim navođenjem nadležnosti koje bi Srbija i državna zajednica Srbije i Crne Gore vršile nad autonomnim Kosmetom što, uostalom, utvrđuje i navodni Ustav Kosova u takozvanom Sporazumu u Rambujeu. Zarad bližeg određenja prirode i obima pomenute autonomije Koštunica je takođe morao da utvrdi koji će to organi Srbije i državne zajednice Srbije i Crne Gore i u kom sastavu biti raspoređeni na kosmetskoj teritoriji. Naposletku, morao je navesti u kojoj materiji kosmetski organi, a naročito sudovi, donose konačne odluke, a u kojim oblastima organi Srbije i državne zajednice imaju instancionu nadležnost da rešavaju po prizivu kosmetskih građana i pravnih lica. Da je to učinio bilo bi jasnije šta pod sintagmom “više od autonomije” stvarno podrazumeva.

Po našem sudu, ova neprozirna neodređenost Vojislava Koštunice u pogledu prirode i obima ponuđene autonomije Kosmeta nije nimalo slučajna. Skoro je izvesno da su moćni strani činioci već odavno stavili do znanja pokojnom Zoranu Đinđiću, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Vuku Draškoviću i drugim našim uglednicima, da će Kosmet na ovaj ili onaj način uskoro biti nezavisna država. Za sada, međutim, ni jedan od njih nije imao petlju da to saopšti srpskom narodu. Još je verovatnije da su visoki zvaničnici Evropske unije nedvosmisleno poručili da će Srbija i Crna Gora biti primljene u Evropsku uniju samo ukoliko se Srbija prethodno dobrovoljno odrekne Kosmeta, a da naši čelnici nemaju hrabrosti da nam to kažu.

U ozbiljnoj realpolitici, koju prema nama vode velike sile, stvarne namere ne izvode se samo iz onoga što se saopšti ili prećuti, nego pre svega iz onoga što se čini. A to što se stvarno čini jasno nagoveštava krajnji ishod – uspostavljanje druge albanske države na Balkanu. Sigurno je primećeno da ni Vojislav Koštunica, u svojstvu predsednika SRJ, niti Zoran Đinđić, nisu tražili da se odgovarajući broj jugoslovenskih policajaca i carinika, predviđen pomenutim međunarodnim aktima, razmesti na graničnim prelazima prema Albaniji i Makedoniji i da srpska policija obezbeđuje srpske manastire i crkve i druga sveta mesta, a da ne govorimo o razmeštaju i odgovarajućeg broja vojnika. Nisu to tražili, ne zato što nisu znali da, prema pomenutim međunarodnim aktima, jugoslovenska i srpska država na to imaju pravo, nego zato što su im njihovi strani pokrovitelji savetovali da to ne čine.

U zlo doba Koštunici je neko verovatno pripomenuo da krilatica “više od autonomije, manje od nezavisnosti” mnogo više odgovara Arbanasima i njihovim zaštitnicima nego srpskom narodu i državi. Kada je to razabrao, Koštunica se oglasio novim rešenjem: “Široka autonomija sa međunarodnim garancijama”. Dok je prvi deo “široka autonomija” sigurno bolji od ranijeg predloga “više od autonomije”, drugi deo je svakako sporan, pošto su međunarodna jemstva uvek u korist onoga ko autonomiju dobija, dakle Arbanasa, a ne onoga koji je prinuđen da autonomiju da, a to je srpska država.

Posebno čudi što prilikom iznošenja ovih predloga Vojislav Koštunica nimalo nije vodio računa o strategiji pregovaranja. U međunarodnim, kao i u svim drugim pregovorima, obično se na početku nudi manje od onoga što se na kraju može prihvatiti, a ne obrnuto, kako nama izgleda da to Koštunica sada čini. To nas navodi na pomisao da ono što on sada nudi Arbanasima nije posledica njegovog vlastitog promišljanja, nego posrtanja pred stranim diktatom, pogotovo ako veruje da odškrinuta vrata za navodni ulazak Srbije u Evropsku uniju mogu da prikriju otpisivanje Kosmeta.

Biće, naravno, onih koji će reći da je Kosmet ionako izgubljen, te da će strane sile i bez našeg pristanka napraviti drugu albansku državu na Balkanu. To se, nažalost, može dogoditi, ali zašto bismo mi, kao narod i država, u tome uopšte učestvovali? Umesto toga, mi svima moramo staviti do znanja da iz neprava – agresije Atlanskog pakta 1999. godine na našu zemlju – ne može nastati pravo (ex iniuria ins non oritur), a da ćemo mi ono što je silom oteto, pre ili posle silom vratiti.

Stvarni gubitak Kosmeta mogu za zelenim stolom potpisati samo oni naši čelnici koji su, kako je to januara 2000. godine govorio Vojislav Koštunica, prestali da budu Srbi.

Tekst je prenesen iz caspisa ”Ogledalo” od 31.08.2004