Ema Broks, Guardian

Noam Čomski, radikalni radikal, "najveći svetski javni intelektualac"

Srebrenica pod znakom navoda

Uprkos njegovom verovanju da većina novinara pripada onima koji nesvesno podržavaju zapadni imperijalizam, Noam Čomski, radikalni radikal, pristaje da me primi u svom uredu u Bostonu. On tu radi kao profesor lingvistike, neka vrsta alter ega Klarka Kenta njegovom aktivisti Supermenu. Nosi stari džemper, veliku belu trenerku i jaknu nekog dedice sa džepovima dovoljno velikim da u njih može stati i termos boca. Na stolu je polupotrošeno pakovanje rolnica sa suvim grožđem. Efekat jednog sata provedenog s Čomskim takav je da se, dok ovo pišem, pitam: da li je pogrešno pomenuti rolnice kada u El Salvadoru ima toliko mnogo nedokazane patnje?

Ovde sam očigledno zato što je magazin Prospekt izabrao Čomskog (76) za najvećeg svetskog javnog intelektualca, ali njega to uopšte ne interesuje. On veruje da postoji pogrešna koncepcija o tome šta znači biti pametan. To nije pitanje inteligencije, kao s brojem 5 na listi (Kristofer Hičens), ili zrnom pesništva na broju 4 (Vaclav Havel), ili s onim što se vezuje za pojave na televiziji, kao što je broj 37, Majkl Ignatief, pin ap momak pametnih devojaka, koga Čomski naziva apologetom establišmenta i rasturačem "smeća". Kao kontrast tome, Čomski jedva čujno i s potcenjivanjem govori o svojim, najvećim delom neuspešnim, televizijskim nastupanjima. Biti pametan, veruje on, jeste težak i nimalo seksualan rad na primeni činjenica i "korišćenju inteligencije da se odluči šta je pravo".

Ovo je, naravno, ono što je Čomski radio tokom poslednjih 35 godina i njegovi zaključci ostaju kontroverzni: praktično svaki američki predsednik nakon Drugog svetskog rata bio je kriv zbog ratnih zločina; u opštem kontekstu kambodžanske istorije, Crveni Kmeri nisu bili toliko loši kao što svi misle; tokom bosanskog rata "masakr" u Srebrenici bio je verovatno prenaglašen. (Čomski koristi znake navoda da podvuče stvari s kojima se ne slaže, bar kada se radi o štampanim stvarima; prema tome, Srebrenica nije bila masakr).

Mada ga kritičari smatraju gotovo nespornim revizionistom, Čomski danas, s porastom prezira prema Bušovoj vladi, više nego ikad pripada mejnstrimu; knjiga koju je izdao nakon napada na kule bliznakinje, nazvana "9 - 11" prodata je u 300.000 primeraka. Imajući u vidu da je sve donedavno radio puno radno vreme na Masačusetskom institutu za tehnologiju (MIT), ostaju sumnje o tome kako je uspeo da postane ekspert za, naizgled, svaki sukob nakon Drugog svetskog rata; njegovi kritičari tvrde da on rupe u svom znanju ispunjava ideologijom.Čomski kaže da je u pitanju samo lenjost njegovih kolega i da, pored toga, "najbolji naučnici nisu oni koji znaju najviše podataka, već oni koji znaju šta traže".

Ipak, od svih intelektualaca na listi Prospekta, Čomski je taj koga najčešće optužuju da intelektualnu debatu gura u kaljugu i da, po rečima pisca Pola Bermana, pravi "uobičajenu mećavu opskurnih izvora". Pitam ga da li ima fotografsko pamćenje, i Čomski se smeši. "Potpuno suprotno. Ne mogu da zapamtim imena, ne sećam se lica. Nemam nikakav poseban talenat koji nema bilo ko drugi."

Redovnu dnevnu dozu vesti uzima iz regularne američke štampe i povremeno čita i specijalističke žurnale. Zamišljam da je ljubitelj interneta, imajući u vidu njegovo loše mišljenje o mejnstrim medijima (najkraće rečeno, oni su kompromitovani "sistematskom pristrasnošću kada se radi o strukturalnim ekonomskim uzrocima, a ne nekom zaverom pojedinaca").

Zato sam iznenađena kada kaže da na internet ide samo onda kada "traži dokumente ili istorijske podatke. To je ogromno gubljenje vremena. Jedna od dobrih stvari u vezi s internetom jeste da možete pokupiti sve što volite, ali to takođe znači da možete pokupiti i bilo koju vrstu gluposti. Kada bi obaveštajne agencije znale šta rade, one bi stimulisale teorije o zaveri samo da ljudima ogade politički život, i da ih drže podalje od postavljanja ozbiljnijih pitanja..."

Odjednom mi postaje jasno da mišljenje Čomskog može biti isto tako lomljivo kao i nekog običnog čoveka; on ga samo saopštava snažnije i ubedljivije. Kažem mu da većina ljudi koje poznajem ne veruje u bilo šta što čitaju na internetu, i on na to kaže: "Vidite, i to je takođe opasno." Njegovi odgovori na kritike variraju od blagog prihvatanja argumenata do, tokom našeg kasnijeg razgovora o Bosni, dečije navike da svoje protivnike naziva "histericima" i "fanaticima".

Dnevno dobija najmanje četiri e-maila koji ga optužuju da je agent Mosada, agent CIA, ili član Al-Kaide. Čomski uzdiše i kaže da nikad nije tvrdio da ima monopol na istinu, i potom veselo kaže da je jedina osoba koja na to ima pravo njegova supruga Kerol.

Aktivizam Čomskog ima svoje korene u njegovom detinjstvu. Odrastao je tokom depresije 1930-ih kao sin Vilijema Čomskog i Elzi Simonofski, ruskih imigranata u Filadelfiji. Svoju porodicu on opisuje kao "Jevreje iz radničke klase", koji su najvećim delom bili nezaposleni, mada su njegovi roditelji, oboje nastavnici, bili dovoljno srećni da imaju posao. Nije bilo osećanja Amerike kao obećane zemlje: "U mojoj neposrednoj porodici nije bilo baš mnogo onih koji su dobili priliku", kaže on, mada je to bilo poboljšanje u odnosu na pogrome u Rusiji. Ipak, upravo Čomski ih kvalifikuje kao "ne veoma loše, prema savremenim standardima. U najgorem od velikih masakra, mislim da je ubijeno 49 ljudi".
Kuća u Filadelfiji bila je prepuna tetaka i rođaka. Čomski je imao tri godine kada je iz trolejbusa u prolazu gledao kako policija tuče štrajkače izvan jedne fabrike tekstila. Sa deset godina napisao je svoj prvi politički pamflet protiv porasta fašizma u Španiji. "Sve je to bilo deo atmosfere", kaže on.

Čomskijevi su bili jedna od malo jevrejskih porodica u kraju koji su naseljavali Irci i Nemci, pa su se Čomski i njegov brat često tukli na ulici; seća se da se i slavilo kada su Nemci osvojili Pariz. Njegovi roditelji se nisu izdvajali i sve dok nisu umrli, kaže on, "nikad nisu imali predstavu o tome šta se događa napolju".
Čomski je mogao da bira između dva modela. Postojala je porodica njegovog oca u Baltimoru, koja je bila "superortodoksna". "Oni su se povukli daleko u istoriju, što je bilo uobičajena tendencija u nekim imigrantskim zajednicama; ljudi se zatvore i vraćaju u preteranom vidu onom odakle potiču". Smeši se, "To je neprijateljski svet".

Postojao je i drugi model, porodica njegove majke u Njujorku, koja je živela u jednom velikom državnom stanu i preživljavala isključivo od prihoda jednog ujaka, koji je na osnovu svog invaliditeta dobio od države mali kiosk za prodaju novina. Čomski se opredelio za ovaj drugi model i njegov radikalizam izrastao je iz vremena koje je proveo, od svoje 12 godine, putujući svakog vikenda u Njujork da pomogne u radu u tom kiosku.

"Kiosk je postao neka vrsta salona", kaže Čomski. "Moj ujak nije imao nikakvo formalno obrazovanje, ali je bio izuzetno inteligentan čovek - prošao je kroz sve levičarske grupe, od komunista, preko trockista, do antilenjinista; bio je veoma mnogo angažovan i u pitanjima psihoanalize. U to vreme u Njujorku je bilo mnogo nemačkih emigranata i oni su se uveče okupljali oko kioska i pričali. Moj ujak je konačno postao prilično bogat laički analitičar na Riversajd drajvu." Čomski je prsnuo u smeh.
Bilo je to vreme, kaže Čomski, kada niko nije znao šta će se dogoditi. Raspravljali su o mogućnosti jedne socijalističke revolucije, ili o tome da se zemlja potpuno raspadne. Sve je izgledalo moguće. U poređenju s ovim vrstama rasprave, Čomski je ustanovio da su srednja škola i, kasnije, koledž, bili "mutavi i glupavi". Razmišljao je da napusti Univerzitet Pensilvanija, kada je sreo svog drugog mentora Zeliga Harisa, profesora lingvistike, koji ga je ohrabrio da nastavi svoja akademska interesovanja.

Čomski je odrastao u domaćinstvu u kome je jezik bio važan. Njegovi roditelji govorili su jidiš, a njegov otac napisao je disertaciju na hebrejskom iz 14. veka, koju je mladi Čomski pročitao s interesovanjem. I tako je nastavio da studira lingvistiku, i mnogo godina kasnije formulisao revolucionarnu teoriju, onu o "univerzalnoj gramatici", ideju da je sposobnost mozga za jezike više urođena nego što je funkcija bihejviorizma.

Izgledalo mi je da je Čomski bio arogantan mladi čovek koji je mislio s nekim pravom, da je znao više od svojih učitelja. Čomski se ljutnuo na reč arogantan i kaže: "Ne. Verovao sam da nisam u pravu i uzimao zdravo za gotovo da je standardni prilaz (lingvistici) tačan."

Histerični fanatizam zapadne kulture oko Bosne

Iako je Čomski nastavio da studira na Harvardu, on ipak sebe, u nečem što predstavlja redak ustupak romantici nepripadanja, naziva "samoukom".

Samo par godina, sredinom 1950-ih, bio je digao ruke od aktivizma. Sreo je i oženio Kerol Šac, koleginicu s lingvistike. S troje male dece, Čomski je mogao da bira hoće li se potpuno posvetiti aktivizmu, ili će ga se manuti. Protesti protiv rata u Vijetnamu počeli su da se javljaju i, ako bi se opredelio za prvu opciju, postojala je stvarna opasnost da bude osuđen na zatvorsku kaznu, pa se Kerol ponovo zaposlila na koledžu u slučaju da bude morala da postane jedini hranilac porodice. Ali Čomski nije bio, kako kaže, vrsta osobe koja bi mogla da učestvuje na povremenim demonstracijama i da se nada da će se svet popraviti sam od sebe.
"Da, moja je žena pokušala da me odvrati od toga, kao što to radi i sada. Ali ona zna da mogu biti tvrdoglav i da ću nastaviti s tim sve dok sam u stanju da se krećem ili mrdam."

Ovih dana Kerol prati svog muža prilikom većine njegovih javnih nastupanja. Od njega traže da svoje ime veže za sve vrste izgubljenih slučajeva i ona pokušava da interveniše kako bi držala pod kontrolom njegov plan rada. Kako to neki vide, jedan takav loše procenjeni izbor slučaja bila je optužba časopisa Živi marksizam (Living Marxism, LM) da su snimci zatočeničkog logora koji su držali Srbi, što ih je tokom rata u Bosni koristio ITN, bili lažni. Posle tužbe ITN, magazin je morao da zatvori vrata, ali su se kontroverze obnovile 2003. kada je novinarka Dajen Džonston u švedskom časopisu Ordfront objavila slične tvrdnje, u vezi s pitanjem zvaničnog broja žrtava masakra u Srebrenici. (Rekla je da su brojevi bili preterani.) Posle povike koja je usledila, Čomski je svoje ime stavio ispod pisma u kojem je hvaljen "izuzetni rad" Džonstonove. Da li žali što ga je potpisao?

"Ne", kaže indignirano. "On jeste izuzetan. Jedino žalim što to nisam učinio dovoljno snažno. On može biti pogrešan; ali to jeste veoma promišljen i izuzetan rad."
Kako, pitam, novinarstvo može biti pogrešno, a ipak izuzetno?
"Vidite", kaže Čomski, "u zapadnoj kulturi je postojao histerični fanatizam oko Bosne, koji je bio veoma nalik na strastveno versko ubeđenje. Bilo je to kao staromodni staljinizam: ako odstupite od partijske linije i za milimetar-dva, onda ste izdajnik i uništeni ste. To je potpuno iracionalno. A Dajen Džonston je, sviđalo se to vama ili ne, uradila ozbiljan, pošten posao. Što se tiče slučaja Živog marksizma, sramno je da jedna velika korporacija potpuno uništi jedan mali list zato što je mislio da je nešto o čemu su izveštavali bilo lažno."
Oni nisu "mislili" da je to bilo lažno; na sudu je dokazano da je to bilo tačno.

Ali Čomski insistira da je LM verovatno bio u pravu i da je to, u svakom slučaju, irelevantno. "To nije imalo nikakve veze s tim da li su LM ili Dajen Džonston bili u pravu ili ne." To je pitanje slobode govora, kaže on. "I ako nisu bili u pravu, u redu; ali nemojte samo vrištati da ako neko kaže da je za to, to znači i da se zalaže za stavljanje Jevreja u gasne komore."
Da li? Nije baš svako ko se ne slaže s njima "fanatik", kažem ja. Ima ozbiljnih ljudi, dostojnih poverenja.
"Ko, na primer?"
"Eto, moj kolega, Ed Vulijami."

Vulijami je za izveštavanje iz rata u Bosni za Gardijan dobio nagradu Međunarodni reporter godine u 1993. i 1994. Bio je prisutan kada je ITN snimao priču o koncentracionom logoru bosanskih Srba i podržao njihovu stranu protiv časopisa LM.
"Ed Vulijami je vrlo dobar novinar, ali se dogodilo da se našao u priči koja verovatno nije tačna."
Ali, sama Biljana Plavšić (Karadžićeva osoba broj 2) priznala je krivicu za zločine protiv čovečnosti.

"Pa, ona je to izvesno učinila. Ali, ako želite kritička dela na liniji jedne strane, kanadski general Luis Mekenzi koji je tamo bio komandant napisao je da je većina priča bila potpuni nonsens."
I tako se nastavljalo, dok se Čomski vidljivo tresao od ljutine povodom "nastupa besa" Vulijamija i kompanije zbog njegovog dovođenja pod sumnju njihovog viđenja rata. Sugerišem da ako imaju nastupe besa to jeste zato što imaju kontakte s preživelima iz Srebrenice i svedoci su uticaja potcenjivanja njihovog iskustva. Čomski potpuno eksplodira.

"To je toliko zapadnjački evropski stav. Navikli smo da držimo čizmu na vratovima ljudi da i ne primećujemo naše žrtve. Ja sam ih video: idite u Las, idite na Haiti, idite u Salvador. Videćete ljude koji zaista brutalno pate. To nam ne daje pravo da lažemo o tim patnjama." Što je, kako ja smatram, bio glavni razlog zbog kojeg je ITN i potegao tužbu.

Možete izabrati bilo koji broj drugih sukoba oko kojih ćete se potući s Čomskim. Videvši da smo ušli u zlovoljni deo intervjua, smatram da možemo i nastaviti u tom stilu i pitam ga zar ne misli da je ironično to što živi u kapitalizmu, imajući u vidu njegova gledišta o kapitalističkom sistemu. "Pa, u kakvom kapitalističkom sistemu? Koristite li kompjuter? Koristite li Internet? Letite li avionom? Sve to dolazi iz državnog sektora ekonomije. Ja svakako koristim ovaj na državi zasnovani, kvazitržišni sistem; znači li to da ne treba da pokušavam da napravim bolje društvo?"

U redu, hajde da bacimo pogled na kvazitržišni sistem koji nije zasnovan na državi. Da li poseduje portfelj s deonicama? Izgled mu je mrzovoljan. "Morali biste da pitate moju ženu o tome. Siguran sam da ona ima. Ne vidim nijedan razlog zašto ga ne bi imala. Da li bi ljudima pomoglo ako bih otišao u Montanu i živeo na planini? Samo se u umovima bogatih, privilegovanih zapadnjaka - koji su dobro obrazovani i stoga duboko iracionalni - mogla uopšte javiti ovakva ideja. Kad posećujem seljake na jugu Kolumbije, ne postavljaju mi takva pitanja."

Napominjem da ljudi ne vole da im o njihovim životima predavanja drži neko koga smatraju licemerom. "Tu nema ni delića hipokrizije." Odjednom mi se nasmešio, ponovo blagog izgleda, i mi tu završavamo.

Postskriptum

Iz hronike:

Noam Čomski, najpoznatiji svetski anarhist, i po nekima najuticajniji živi intelektualac, već 10-ak dana je u žarištu pažnje hrvatske i bosansko-hercegovačke javnosti. Povod je tekst Eme Broks u Gardijanu, u kojem je Čomski navodno izneo neke velike kontroverze. Na primer, onu da je tokom rata u Bosni masakr u Srebrenici najverovatnije preuveličan. U intervjuu za Radio 10, Noam Čomsky negira verodostojnost članka u Gardijanu: "Gotovo da nema ni retka u intervjuu koji bi bio tačan. Veliki deo su čiste laži. Onde ima nekoliko mojih rečenica koje su zapravo tačno prenesene, ali one su stavljene kao odgovori na pitanja koja ona nije pitala i izvađene su iz konteksta. Video sam dosta prilično groznog novinarstva u četrdeset godina aktivizma, ali ovo je verovatno najgore" . (www.monitor.hr)