Darko Velimirović

Kad je teško – ode Neško

Proteravši Čovićevu SDP iz vlasti, Koštunica je uspeo, delimično i na veoma kratak rok, da zapuši rupe i „ućutka“ nesporazume u vladajućoj koaliciji. No, na Koštuničinu nesreću, aktuelna vlada bez SDP-a nije ništa bolja nego dok je SDP bio u njoj. Uzme li se u obzir da jedini ministar iz SDP-a nije napustio položaj u vladi (birajući između lojalnosti prema vladi i prema svojoj stranci – Lalović je odabrao vladu) vidi se da je personalni sastav vlade ostao isti. Dakle, Koštuničina ideja nije bila da se, iz ovog ili onog (ideološkog, političkog, pragmatskog...) razloga, oslobodi balasta ministra s više nego tankim učinkom u poslu, već da se „oslobodi“ (zajedno s navedenim ministrom) SDP-a. Iz navedenog se lako da uočiti da je proterivanje SDP-a samo posledica personalnog sukoba koji je, uz manje ili veće prisustvo javnosti, na relaciji Čović – Koštunica, vođen od formiranja vlade. Srpska javnost još uvek pamti Čovićeve intervjue i krajnje neafirmativne izjave vezane za Koštunicu. Proterivanjem SDP-a iz vlade i načinom na koji je to obavljeno videlo se da mu Koštunica nije ostao dužan.

Naravno, slučaj proterivanja SDP-a iz vladajuće koalicije može se čitati i kroz jednu gotovo simboličku ravan. Objašnjenje i obrazloženje koje je tom prilikom stiglo iz DSS-a i ostalih stranaka vladajuće koalicije, bilo je vrlo decidirano i ostavlja vrlo malo mesta za neko šire tumačenje. Konstatovano je da jedna stranka (u ovom slučaju SDP) ne može u isto vreme delovati opoziciono i biti u vladi. Drugi argument u prilog isterivanju SDP-a iz vlade, odnosio se na činjenicu da „vlada više neće trpeti ničije ucene“. Kad pažljivije sagledamo navedena razjašnjenja pružena od strane vladajuće koalicije videćemo da ni jedan ni drugi argument nemaju neko čvršće političko utemeljenje. U savremenoj parlamentarnoj praksi poznat je niz slučajeva da jedna stranka iz vlade ne podržava njene pojedine odluke i nije saglasna s njima – dakle, deluje opoziciono. Domaćoj javnosti svakako je poznat slučaj DSS-a koji je uzeo učešće u Đinđićevoj vladi, a nije podržavao većinu odluka te iste vlade. DSS iz tog perioda je živi primer i neoboriv dokaz da jedna stranka može delovati opoziciono, a biti u vladi. No, što je nekad važilo za Koštunicu danas očigledno ne važi za Čovića. Drugi argument za proterivanje SDP-a iz vlade vezan je za konstataciju da „vlada više neće trpeti ničije ucene“. Ovaj argument podrazumeva da je vlada već pritiskana ucenama manjih partnera iz vladajuće koalicije i onih koji je podržavaju (poput SPS-a). Pojavne oblike tih ucena mogli smo da gledamo i u aferi „Testera“ vezanoj za Marka Miloševića. No, radi iskrenosti, mora se konstatovati da SDP nije prednjačio u ucenjivanju vlade, setimo li se samo Labusovih izjava tipa: “Ako vlada ne uradi to i to, G17 iz nje izlazi“. Dakle, mora se konstatovati da ono što danas važi za Labusa takođe ne važi za Čovića.

Napokon dolazimo do one već pomenute simboličke ravni proterivanja SDP-a iz vladajuće koalicije. Slučaj SDP-a, po svemu sudeći, predstavlja samo „političko strašilo“ koje ima za cilj da odvrati Koštuničine (potencijalno destruktivno raspoložene) političke partnere od rušenja samog Koštunice. Odbacivanje onih koalicionih partnera koji u ovom trenutku nemaju mogućnosti da pređu cenzus, a to su svi u vladajučoj koaliciji sem DSS-a, jeste potpisivanje naloga za njihovu ekstradiciju sa političke scene u Srbiji.   Zato je Koštuničina politička poruka partnerima u vladi jasna: Ili ste samnom ili ima da vas nema! Naravno da je ovo simboličko lupanje šakom od sto nesvojstveno za Koštunicu kakvog ga je javnost u Srbiji do sada poznavala, ali ne bi smeli da se zavaramo. Tu nije reč o politički žustrom, odlučnom i isključivom Koštunici, već o Koštunici koji je apetitima manjih partnera u sopstvenoj vladi bio već duže vremena prikovan uz politički zid, prinuđenom da se pre svega bavi opstankom svoje stranke i svoje vlade čiji rejtinzi nezaustavljivo i uporno govore o mogućoj i očekivanoj političkoj propasti.

Sama pojava SDP-a na srpskoj političkoj sceni dovoljno je fascinantna i skandalozna da zaslužuje mnogo više pažnje nego što su joj do sada posvetili politički analitičari. Stranka je osnovana i finansirana, u prvo vreme, od strane Bogoljuba Karića, i u trenutku kad je osnovana trebalo je da predstavlja njegov politički javni servis (slično PSS-u danas), međutim, pritisnut od Miloševića, Karić SDP udaljuje od sebe prepuštajući ga onom političkom sektoru koji se nekad zvao demokratska opozicija. Pod predsedavajućom palicom Slobodana Orlića, SDP, u zamenu za garatnovane mandate od strane G17 Plus, ruši Živkovićevu vladu. Zatim na čelo stranke dolazi Nebojša Čović utopivši svoju DA u SDP. Teško da bi se našao neko ko bi sa sigurnošću smeo da stavi novac i da se kladi da u budućem parlamentu, koji bude sazvan nakon raspisivanja narednih izbora, nećemo gledati poslanike SDP-a.  

Naravno, SDP eventualna poslanička mesta neće zaslužiti postignutim izbornim rezultatom, jer to nije bio slučaj ni do sada, već političkom trgovinom. Među srpskim novinarima već „cure“ priče da „teku“ pregovori o budućoj predizbornoj koaliciji srpskog biznismena sklonog telekomunikacionoj tehnologiji i biznismena Čovića sklonog poslovima u preradi lima. Naravno, Čovićeva stranka ima što navedeni biznismen nema – članstvo u Socijalističkoj internacionali, politički edukovani kadar i Čovićevu političku lucidnost. Prvonavedeni biznismen može da ponudi mesta u parlamentu usred poraslog rejtinga. Čovića i pomenutog vezuje ne samo to što obojica na prvo mesto stavljaju biznis - pa tek posle politiku, već i ideologija. Obojica se navodno zalažu za prava potlačenih radnika i imaju sklonost ka socijalnoj demagogiji. U slučaju da se dogovor sklopi biće to tandem koji će u budućnosti zadati glavobolju ne samo DSS-u i DS-u već će i Radikali biti prilično uzdrmani. Svaka buduća vlada bila bi žestoko drmana, jer bi tolika koncentracija socijalne demagogije na jednom mestu totalno zakočila svaki eventualni budući reformski potez neke naredne vlade. Mislim da će Srbija u budućnosti biti srećnija zemlja ukoliko do dila između ove dvojice ne dođe, ali ako dođe Srbija će dobiti još jedan ozbiljan politički blok, čije političko delovanje neće biti ništa manje pogubno nego delovanje Radikala u njihovim „slavnim“ epsko-ratobornim danima. Dođe li do dila između ove dvojice ispostaviće se da je proterivanje SDP-a iz aktuelne vladajuće koalicije bila Koštuničina fatalna greška. Političko iskustvo govori da je Čović mnogo benigniji kad je na vlasti nego kad se bori za nju.

Dokazujući SDP-u i Čoviću da je „lako zamenjiv“ Koštunica se latio novih političkih partnera. U pitanju su poslanici s liste čiji je ideolog Sulejman Ugljanin – Suljo, a koji su izrazili i želju i volju da glasaju za vladine predloge. Gde su sada oni politilčki analitičari koji su Tadićevu odluku da na svoju listu stavi „Sandžaklije“ kritikovali da danas pričaju o neprincipijelnosti koalicija? Naravno da ne želim da budem maliciozan i da seirim nad činjenicom da Ugljajnin podržava Koštunicu, već želim da istaknem tu činjenicu kao pozitivan primer integracije nacionalnih manjina u politički sistem ove države. Ako se išta pozitivno izrodilo iz proterivanja SDP-a, to je činjenica da je Ugljanin spreman da podrži neku vlast iz tako mu mrskog Beograda. To je svakako napredak, jer pomenuti, čak, jedno vreme nije želeo da daje izjave za beogradske medije, pa su oni koji su se, na ovaj ili onaj način, bavili politikom bili prinuđeni da se dovijaju i Ugljaninove stavove o političkim dešavanjima u Srbiji čitaju preko sarajevske štampe.

Iako je nominalan broj poslanika koji podržavaju vladu u Skupštini Srbije ostao isti i bez SDP-a, proterivanje SDP-a će, po svemu sudeći, ostaviti značajan trag na srpskoj političkoj sceni. Takođe je moguće da, usred eventualnog novog ili „podgrejanog“ starog sukoba unutar koalicije, Koštunica ostane bez još nekog od sadašnjih partnera u vlasti. Ako SDP „dobro prođe“ u opoziciji, to može biti samo podstrek ostatku nezadovoljnika da napuste svetonazore vlade, što bi još više oslabilo njenu poziciju i osiguralo njen skori debakl.