Đorđe Jončić:

Unutrašnja ili spoljna politika?

Komentar odluke Sjedinjenih Država da uskrate pomoć Srbiji

U srpskoj mitologiji davno je dat odgovor na pitanje kome se carstvu privoleti, nebeskom ili zemaljskom. U današnjoj Srbiji, međutim, nema odgovora na pitanje da li prioritet treba dati unutrašnjoj ili spoljnoj politici. Uopšte se ne radi o tome da li je Srbin bolji ili gori od Amerikanca, niti o tome da se ustanovi ko je više, a ko je manje kriv (na šta se srpski političari stalno iznova vraćaju), već je posredi potreba da se, dakle, odluči kojoj politici treba dati prioritet, spoljnoj ili unutrašnjoj. I sve dok se ne donese odluka u korist spoljne politike, u Srbiji neće biti pomaka nabolje.

I pored najnovijih sankcija Sjedinjenih Američkih Država zbog neizručivanja optuženih Hagu i činjenice da predstoji odluka o tome da li će Srbija dobiti zeleno svetlo za pristupanje Evropskoj uniji, nema nikakvih naznaka da će izručenja Hagu uslediti. Pošto je premijer Koštunica odbacio zahteve vezane za Hag i okvalifikovao ih kao „zahteve političke prirode“, hitno se nameću mnogobrojna pitanja:   da li je vlada odlučila da uđe u sukob sa međunarodnom zajednicom; da li je Koštunica svestan toga da je ono što je doskora moglo da se učini brzo i bezbolno sada skoro nemoguće; da li je politika koju vodi Koštunica ponavljanje Miloševićevog stila i običaja da samo isteruje svoje i to tako dugo dok se sukob ne zaoštri? Do kada će se Koštunica ponašati „autistično“ i uporno ponavljati svoju floskulu o „uspešnoj dvosmernoj saradnji“?

Šta je sa srpskim interesima? U ovom trenutku teško je pretpostaviti zašto bi međunarodna zajednica uopšte forsirala srpske interese pri izradi Studije izvodljivosti, pri očuvanju zajednice SCG, pri ekonomskoj i finansijskoj stabilizaciji Srbije i pri konačnom rešenju statusa Kosova i Metohije. Zbog stabilnosti u regionu? Stabilnost u regionu međunarodna zajednica nije uvažavala ni u vreme postojanja SFRJ. Stabilnost se, kao što je poznato, uvažava ako je na liniji aktuelne politike međunarodnih činilaca.

Problem između sveta i Srbije definiše se u Srbiji na dva načina: vlada stavlja akcenat na svoje poglede, a zagovornici drugog načina, čiji je inicijator i predvodnik bio nedavno ubijeni Zoran Đinđić, akcenat stavljaju na saradnju sa svetom. Vladina politika, koja se danas praktikuje, ne samo da ne rešava goruća pitanja Srbije već ih, naprotiv, zaoštrava. Izgleda da vladi nije jasno da se srpski problemi ne mogu rešiti samo srpskom vladinom politikom, već naprotiv, samo saradnjom sa međunarodnom zajednicom i u okviru parametara koje je ona odredila. Osim toga, izgleda da vladi nije jasno da Samo Spoljnapolitika Srbina (i druge) Spasava. Osnovna razlika između sadašnje Kostuničine i nekadašnje Đinđićeve vlade ogleda se u tome što sadašnja vlada gleda na probleme Srbije i na svet na metafizički (i pomalo autističan) način, a nekadašnja je na njih gledala na jedan potpuno pragmatičan način, na jedan spoljnopolitički način, uzimajući pri tom u obzir položaj Srbije u međunarodnoj zajednici. Upravo je taj pristup međunarodnoj politici bio osnovni uzrok razlaza Koštunice i Đinđića 2001. godine i kraja koalicije koja je pobedila Miloševića. Taj razlaz je istovremeno i uzrok jednog neobičnog procesa: istovremeno kada se otpočelo sa podizanjem ugleda Srbije, počelo se i sa njegovim ponovnim srozavanjem, istovremeno kada je Srbija počela da izlazi iz izolacije, počeli su da se stvaraju uslovi za novu izolaciju. Taj razlaz je takođe uzrok sadašnjih teškoća Srbije.

Ove sankcije SAD treba shvatiti kao najozbiljnije upozorenje i poslednji korak pred uvođenje daljih, težih sankcija, upozoravaju zastupnici pragmatičnog gledišta, ujedno ističući da značaj ovog najnovijeg poteza SAD ne treba minimizirati i da će privredna i finansijska stabilnost Srbije biti dodatno oslabljena, te da Koštunicu SAD već sada smatraju „kočničarem“ demokratskog procesa u Srbiji i „konzervatorom“ dela Miloševićeve „autistične“ politike. Dalje sledi: zaoštreni politički odnosi sa SAD doveli su u pitanje ne samo finansijsku pomoć Srbiji već i njen status, tačnije stav međunarodne zajednice prema državnoj zajednici SCG, prema Kosovu i Metohiji i prema Studiji izvodljivosti.

Politika pod geslom „Problemi će se rešiti“ i „Dajte nam još malo vremena“ najvećim delom je u nesaglasnosti sa postojećom međunarodnom, pa prema tome i srpskom realnošću. Vlada je mnogo obećavala, a malo uradila. Srbija je dovedena u nepriliku insistiranjem na politici da se sve može uraditi polako i to onda kada dođe pravo vreme. Međutim, samo poluautisti, verovatno, „znaju“ kada ce doći pravo vreme pošto oni nekako nemaju osećaj za realno vreme. A zaoštreni politički odnosi sa SAD neće se moći vratiti u normalu ako ne bude bilo osećaja za realnost.

Ne sme se zaboraviti ni ogromna odgovornost Đinđićevih naslednika koji su 2003. odbili da urade nešto što su tada i mogli i morali: da uhapse iste ili skoro iste optuženike za koje je Haški tribunal i danas zainteresovan.

Unutrašnji faktori nestanka SFRJ jesu: spoljna politika, politički sistem, lične osobine glavnog aktera, vođe Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, srpsko odbijanje slovenačkog predloga o asimetričnoj federaciji i hrvatskog i slovenačkog predloga o konfederaciji, opozicione grupe u Beogradu, srpski intelektualci, srpski birači, mediji, prošlost, ratovi i Jugoslovenska narodna armija.

Uloga ličnih osobina u politici Srbije mogla je, pored ostalog, da se vidi na Miloševićevom primeru. O tome su jasno govorili i Ivan Stambolić i Borisav Jović, ali i nekadašnji američki ambasador u Beogradu. Ovaj poslednji, Cimerman,   govorio je da su postojala dva Miloševića: “fini gospodin” i “nemogući političar”. Čini se da se i sada politika srpske vlade može objasniti ličnim osobinama glavnog aktera. Iz njegovih ličnih osobina kao da je proizašao i njegov odnos prema međunarodnoj zajednici. Takve lične osobine mogu da prolongiraju zategnute odnose sa svetom. I sada se čovek pita: čemu vodi jednostrano zalaganje za tzv. institucije ako je spoljna politika čelnog čoveka neadekvatna i nefunkcionalna?

Uvođenje “delimičnih sankcija” SAD predstavlja posledicu stava da “sve može polako i ne mora odmah”. Šef vlade, čini se, radije prihvata pogoršanje odnosa sa SAD nego hapšenje generala. Izgleda da više nema nikakve sumnje da je on doneo odluku da ne sarađuje sa Haškim tribunalom. Nažalost, tu se ništa ne može. Oni od kojih, očigledno, sve zavisi i na koje svi iz sveta upiru prstom ne pokazuju nikakvu volju da promene svoj način ponašanja. Naprotiv, i dalje stižu ista obećanja kao i ranije. Ni odluka SAD tu ništa nije promenila. SAD su očekivale da će se ostvariti ono što je vlada obećavala, i pošto su uvidele da se ništa nije dogodilo, odlučile su da povuku potez koji bi mogao da poveća pritisak na vladu. SAD će, to se vidi, i ubuduće insistirati na punoj saradnji sa Haškim tribunalom. Takva politika spada među američke prioritete, a ovaj korak, moguće je, predstavlja uvod u mnogo značajnije mere koje bi mogle da uslede, kao što je uskraćivanje podrške SAD u pitanjima važnim za Srbiju.

“Birače je on , političar, vodio i vodio, i pored toga što je njih bivalo sve manje i manje. Na kraju, kada ih je ostalo jedva jedna trećina, birači ga upitaše: Jesi li ti u putu vid izgubio? Ne, ja sam se rodio slep, odgovorio je on .” Ova reinterpretacija Domanovića mogla bi da se odnosi na Slobodana Miloševića, ali je, izgleda, aktuelna i danas, u vreme kada Srbijom vlada jedan novi on . Uspeh ili neuspeh srpske politike – to se lepo videlo dok je vladao Milošević, a vidi se i danas – vrlo često je zavisio i vrlo često zavisi od ličnih osobina srpskih političara i od srpske spoljne politike.

Iako je Solanin savetnik Lene izjavio da je Solana svoju planiranu posetu Beogradu odložio zbog “nepostojanja značajnije saradnje” Srbije sa Haškim tribunalom, tipičan srpski političar će se u svom komentaru radije osvrnuti na nejasnoću u prvom saopštenju Solaninog kabineta posle odlaganja posete. Pri pomenu politike međunarodne zajednice taj isti političar se neće zadržati na razmatranju te politike, već na tome da međunarodnu zajednicu ne treba zvati tako, nego takozvana međunarodna zajednica, pošto je taj pojam širi od pojma SAD i EU.

Onaj ko je u stanju da se izmeni može računati da će opstati. S Miloševićem to nije bio slučaj. Problem je u tome što zbog njega nisu opstali ni mnogi drugi koji nisu bili u prilici da donose odluke. Zar su promene koje su se u istočnoj Evropi dogodile 1989. bile nevidljive za političare na vlasti i birače u Srbiji i zar je tadašnja politika Zapada bila toliko nerazumljiva da niko u Beogradu nije mogao da je shvati? S pravom se postavlja pitanje da li današnji političari, analitičari i birači vide i shvataju sadašnju politiku međunarodne zajednice. I da li, ako je vide i shvataju, donose adekvatne odluke? I pored lošeg iskustva i, nažalost, „dobrog“ primera iz neposredne prošlosti, odgovor nikako ne može biti potvrdan. Izgleda da ni iskustvo ni primeri kod njih ne igraju nikakvu ulogu. Z bog čega je to tako?   Opet zbog ličnih osobina aktera. Njihov značaj vidljiv je i u jednom prirodnom eksperimentu. U afričkoj pustinji Kalahari živi jedna životinja, neka vrsta lisice. Kada nađe   jaje (recimo nojevo), ona odmah “zna” da neće moći da ga otvori zubima i pribegava drugom rešenju. Šapama kotrlja jaje do nekog kamena i onda ga o njega razbije. Njoj je priroda podarila takve lične osobine i sposobnosti i ona uspeva da dođe do sadržaja jajeta. U istoj pustinji živi i jedna druga slična životinja. Ni ona ne može da otvori jaje čeljustima. Pri tom ne poseduje urođeno „znanje“ kao prva životinja. I šta ona radi? Verovali ili ne, neprekidno se   vrti oko jajeta i kopa šapama. To ona, zna se, radi zato što njene sposobnosti ne idu dalje od kopanja. Ako bismo pretpostavili da je sadržaj jajeta poželjna spoljna politika, onda bismo mogli da napravimo i jednu parabolu: Zoran Đinđić je znao da dođe do sadržaja jajeta, a Voja Koštunica ne zna.

Koštuničini ljudi tvrde da je odluka SAD neprijatna, ali da nije dramatična”, te da je ono što oni propovedaju “državni interes”. Opštepoznat je jedan sasvim drugi interes političara: oni su zainteresovani za održavanje na vlasti, a politiku vide kao mogućnost da manipulišu institucijama koje im u tome pomažu. Mora se dodati da održavanje na vlasti nije njihov jedini interes: na drugom mestu jeste težnja da sprovodu svoja shvatanja politike.

Kako treba razumeti izjavu jednog ministra da će vlada ispunjavati svoje obaveze prema Hagu “kroz modalitet dobrovoljne predaje” i da će se na taj način istovremeno “obezbediti saradnja sa Hagom i bezbednost u Srbiji”? Bezbednost za koga? Za političare? Možda se misli na vreme kada je Đinđić kao premijer slao optužene u Hag i bio potom ubijen? Predstavnici većine stranaka u Odboru za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije (izuzev DSS, SRS i SPS) ocenjuju, međutim, da hapšenja generala i drugih haških optuženika ne bi ugrozila bezbednost države.

Jedan od koalicionih partnera u vladi žali se “da nas Solana ne razume i da njegovi dolasci u Beograd ionako nikad nisu doneli neko bitnije poboljšanje”. Da on pri tom kao član vlade nije nedužan i da je i on možda jedan od kočničara „bitnijeg poboljšanja“, to mu nije palo na pamet.

Koštunica je još prilikom formiranja ove vlada kazao da će „podržavati dobrovoljnu predaju“, iako je znao da će time put Srbije u Evropsku uniju biti ako ne sprečen, a ono usporen. Evropska unija je i pre formiranja njegove vlade neprekidno ponavljala da će ključni uslov za pregovore o članstvu Srbije u EU biti potpuna saradnja sa Hagom. O načinima da se, eventualno, ubrza proces stabilizacije i pridruživanja niko i ne govori. Vlada tvrdi da i nema nekih rokova. Ne misle valjda da su rokovi stvarno prošli zato što su predstavnici međunarodne zajednice rekli da su rokovi bili “juče”. Prema ispitivanjima agencije “Marten bord internešenel”, birači ne brinu zbog sankcija. Oni su protiv saradnje sa Hagom (58,5 odsto).

Sankcije, embargo, pretnja ili poruka iz Amerike – sve to ne utiče nimalo na vladu, koja jasno kaže da neće da sarađuje sa tribunalom. Njeni ministri i premijer svakodnevno to ponavljaju. Premijeru ne smeta ni to što ima glasova koji upozoravaju da njegovo ponašanje može da vodi tome da stekne imidž kakav je imao Slobodan Milošević. Neki komentatori kažu da gluposti poput one iz devedesetih ne manjka ni danas i da vladaju iracionalnost, patetični legalizam, negacija spoljne politike, tupavo samozadovoljstvo i najgori politički autizam.

Milošević je sebe smatrao najboljim u svemu, on nije uvažavao ničije mišljenje i naročito nije bio spreman da prihvata činjenice iz sfere spoljne politike. Nije li to politički autizam? Politika, suprotno tome, zahteva   zdrav razum i dar za realnost, a on to nije imao. Njegove političke predstave bile su uređene po nekakvom specifičnom, njemu svojstvenom rasporedu, koji bi mogao da posluži kao primer neuređenog autističnog stanja. On je pred rešavanje svakog problema postavljao ogromne prepreke. Te prepreke su bile u njemu samom, u njegovoj ličnosti, on je bio prepreka.

Ako se na početku ne može predvideti kakav će ishod imati jedno političko opredeljenje u nekoj konkretnoj situaciji, ne znači da se posle izvesnog vremena ne može oceniti njegova valjanost, pošto različiti činioci stvarnosti mogu da deluju u različitim pravcima i na taj način dovedu u pitanje dotično opredeljenje.

Najgore od svega je to što se nije shvatalo i što se ne shvata da su uzroci i dejstva u komplikovanoj jugoslovenskoj i srpskoj stvarnosti bili i ostali nerazmrsivo isprepleteni sa međunarodnom situacijom.

Političko delovanje treba da bude definisano stvarnošću, a ne ličnim osobinama političkog aktera, kao što je bio slučaj sa Miloševićem, a sada, kako izgleda, i sa Koštunicom. Ovu t vrdnju zasnivam na tome što je političko opredeljenje pomenutih aktera ograničeno samo na oblast sopstvene političke svesti, uz imperativ da se samo po toj svesti postupa. Uzmimo za primer instrumentalizovanje institucija zarad lične političke koristi. One su bile instrument pomoću kojeg je bilo moguće da se dođe do vlasti. Institucije su, svakako, dobra stvar, ali samo dok ne postanu univerzalna mera za sve. One nisu mogućnost, nego sredstvo da se ostvari politika. Institucije na početku mogu i da dovedu do poboljšanja politike, ali je duboko pogrešno upotrebljavati ih uz pojednostavljeno gledanje na sve, gledanje koje ne uzima politiku kao dinamičan proces, već je ograničeno primenom koncepta koji ne vodi računa o principu uzroka i posledica u stvarnosti. Takva jednostranost ostavlja po strani pitanje povezanosti unutrašnje i spoljne politike. Oni koji veruju u jednu jedinu doktrinu kao što je ova koja se odnosi na vladavinu institucija jesu tradicionalisti koji se zalažu samo za jedno, a to je da svi slede isključivo njihova politička shvatanja. Izgleda da je to zbog toga što oni osećaju prinudu jedne institucionalizovane obaveze. Pođemo li od takve pretpostavke, dolazimo do toga da je političko držanje posledica određene prinude da se jedino u tom pravcu deluje. Suština je, treba to stalno isticati, u ovome: lične osobine određuju držanje političara i rad institucija, iako političari mogu svoje delovanje da objašnjavaju kao delovanje instutucija. Da to nije tako, vidi se kada na čelo institucije dođe novi političar i počne da sprovodi sasvim drugu politiku od svog prethodnika. Institucije su razlog za delovanje u određenom pravcu, ali samo postojanje institucije nije garancija da je političari neće zloupotrebljavati.

Interes da realizuju određene sopstvene predstave pokretačka je snaga političara. Taj interes ih tera da se drže određenih pravila, koja mogu da budu različita od onog što institucije i pravne norme propisuju. Stvarnost je sastavljena od mnogobrojnih međusobno zavisnih faktora i bilo bi normalno kad bi se shvatilo da tu jednostranosti nema mesta. Međutim, kao što smo, nažalost, imali prilike da vidimo, i ne mora biti normalno da se nešto shvati, ako na vlast dođe političar sa jednostranim ličnim osobinama. Svaki politički sadržaj, pa i onaj koji je po sebi dobar, limitiran je osobinama političara. Upravo je taj faktor u politici faktor vrednosti broj jedan.