Djordje Vukadinović

MANJINSKA VLADA – GODINA PRVA

Vlada iz nužde

Neposredno po inauguraciji Koštuničine vlade mogli su se čuti komentari da bi njen najveći uspeh mogao biti to što je uopšte formirana. I to nije bila samo ironično formulisana skepsa u pogledu realnih mogućnosti Koštuničinog, kako se činilo, s koca i konopca skrpljenog kabineta, već i priznanje da je sklapanje ovakve koalicije iziskivalo zahtevnu kombinaciju političke veštine i političke vizije u meri koju ranije kod Koštunice nisu prepoznavali čak ni oni – malobrojni – blagonakloni posmatrači srpskih političkih neprilika.

Ova vlada rezultat je neobičnog ukrštaja jednog političkog ideala, gole skupštinske matematike, spoljnog diktata i domaćih političkih animoziteta. Ona je najbliža – mada, po mnogo čemu i karikaturalna - aproksimacija one koncentracione vlade koju je DSS predlagao neposredno nakon decembarskih izbora, i najmanji, koliko-toliko funkcionalan zajednički sadržilac srpske političke realnosti. Njome su, sve kroz iglene uši, ispoštovani ultimativni saveti Zapada ("samo ne radikali"), volja birača (odlazak kompromitovane DOS-ovske vlasti), predizborna obećanja DSS-a ("ni sa ovima, ni sa onima"), kao i, nipošto na poslednjem mestu, Koštuničine lične političke ambicije.

Nesigurni, zbunjeni i poniženi

Posle početne zatečenosti Koštuničinim džokerom u vidu podrške SPS-a, politički protivnici iz odlazećeg D(O)S-a, praćeni uigranim horom svojih nevladinih organizacija i nezavisnih elektronskih medija (a posle 5. oktobra svi su postali "nezavisni"), priredili su tek formiranom kabinetu   toplog zeca koji je po mnogo čemu podsećao na ono što su svojevremeno Miloševićeva i Đinđićeva vlada priređivale svojoj opoziciji. Optužbe za "propast reformi", "povratak Miloševića", "izneveravanje volje građana" i "izdaju demokratskog bloka" pljuštale su sa svih strana, a novopečena vlast na njih kao da nije ni htela ni umela da reaguje. Štaviše, članovi vladajuće koalicije (pre svega G17 Plus i SPO, ali i neki funkcioneri DSS-a) kao da su i sami interiorizovali ove kritike, nevešto se i neubedljivo pravdajući kako je, eto, bolja i ovakva (što će reći – loša) vlada, nego novi izbori, ili, ne-daj-bože, radikali.

Umesto da svoju vladu predstave kao pobedu političke normalnosti, nacionalne sloge i državne stabilnosti naspram političkog avanturizma i neodgovornosti svojih prethodnika, koalicioni partneri su se neprestano mazohistički zaklinjali u vernost reformama i demokratskom bloku, i neiskreno se vajkali što DS, navodno, ne želi da uđe u vlast i tako "izbegava da preuzme svoj deo odgovornosti". Tako su na samom startu svojim protivnicima prepustili političku inicijativu i još im pride pružili mogućnost da svoju izopštenost iz vlasti predstave kao vrhunsku principijelnost ("Ne želimo u vladu koju podržava SPS"), pri čemu, razume se, nikoga, pa ni svoje dezorijentisane pristalice, nisu uspeli da ubede u to da zaista izgaraju – kao što i nisu - da kolač "odgovornosti" podele sa DS-om.

Ukratko, vlada je, ne samo u percepciji protivnika, već po malo i u sopstvenim očima delovala kao skupina slučajnih partnera koje je objedinila samo gola postizborna računica, a na okupu održava još ogoljeniji vlastodržački interes. Disonantni tonovi koji su povremeno prerastali u prave svađe između pojedinih ministarstava taj su utisak samo još pojačavali, tim pre što su u igri najčešće bili sukobi oko novca i uticaja, a ne neka načelna politička pitanja.

Dizanje iz pepela

U takvoj atmosferi, raspisuju se predsednički izbori na kojima je   demokrata Boris Tadić zabeležio ubedljivu pobedu, nesrećni kandidat vladajuće koalicije spektakularan poraz, a vlada se, jedva stotinak dana po formiranju, našla u stanju kliničke smrti – razjedinjena i politički ponižena, bez podrške javnosti, bez strategije, bez moći i bez vidljivih rezultata - činilo se da broji poslednje dane. No, upravo od tog trenutka najdubljeg sunovrata datira i lagani oporavak Koštuničinog prerano otpisanog kabineta. Naime, i Demokrate i Radikali (o Kariću da i ne govorimo) bili su previše zaneseni svojim izbornim uspehom i međusobnim nadgornjavanjem u očekivanju konačnog obračuna, tako da su posle višemesečne kampanje malo olabavili pritisak i vlada je došla do daha. Zajednička nevolja i perspektiva skorog gubitka vlasti pre nego što su na nju čestito i zaseli donekle su homogenizovali koalicione redove, javnost se pomalo navikla na njih, a i oni na to da su vlast.  

Tako je srpski politički rulet Koštunici na kraju vratio ono što mu je svojevremeno oduzeo. Nepravedno razvlašćen kada je bio na vrhuncu popularnosti, domogao se stvarne moći onda kada se ta popularnost spustila na najniže grane. A njegova vlada, što je opet kuriozitet svetskih razmera, posle godinu dana i dva uzastopna izborna poraza deluje stabilnije i jače nego u momentu kada je formirana. Naime, pošto više nije doživljavana kao ozbiljan protivnik, vlada je na svim stranama tretirana kao relativno podnošljivo, prelazno i privremeno rešenje, neka vrsta predgrupe u očekivanju "velikog finala" između DS-a i Radikala. No, to je upravo pozicija koja Koštunici i DSS-u najviše odgovara i u kojoj se najbolje snalaze. Naime, uz sve kritike i zamerke koje imaju na ra č un Vlade, i DS-u i SRS-u je Koštunica ipak bliža politi č ka opcija nego oni (SRS, odnosno DS) sa kojima bi trebalo da ga ruše "Srednji" položaj na srpskoj političkoj sceni, koliko god   nepopularan u užarenoj atmosferi predizborne kampanje, bogato se isplaćuje čim utihnu strasti i slegne se izborna prašina, što Koštunicu dovodi u gotovo idealnu situaciju da veštim balansiranjem izme đu "demokratske" i "radikalske" Srbije svojoj vladi i svojoj političkoj opciji praktič no neograni č eno i "neprirodno" produžava životni vek.

Ovaj balans, međutim, nije uvek lako naći, pogotovo kada ste zaokupljeni svakodnevnim vršenjem vlasti i borbom oko raspodele dividendi koje ta vlast donosi. A i stoga što će i reformisane Tadićeve demokrate i reformisani Nikolićevi radikali ubuduće maksimalno nastojati da suze manevarski prostor Koštunici i njegovom   "trećem putu". Naročito kada shvate da ukoliko mu dopuste da se razmahne, njihovog velikog derbija možda neće ni biti. Zapravo, Koštuničina osnovna politička misija, pa onda i ideja vlade kojoj stoji na čelu, jeste zatrpavanje političkih rovova i obesmišljavanje takvih ljutih "derbija", do kojih je prečesto dolazilo u srpskoj istoriji. I upravo je ta n jena "ideja" – koje akteri, dakako, ne moraju uvek biti ni svesni –daleko sjajnija od njenog ni malo impresivnog personalnog sastava, i daleko veća od njenih, opet nipošto zanemarljivih rezultata.        

Bilans, začudo, pozitivan

Delom iz unutarstranačkih razloga, a delom zbog uvida da im se Koštunica nekako izmigoljio iz ruku, i DS i SRS sada naglo zaoštravaju kurs prema vladi, ali to uopšte nije jednostavno, niti plodonosno i uverljivo kao kada se napadaju međusobno. Daleko od toga da pleni svojim imidžom i ostvarenjima, vlada, zapravo, nasuprot rasprostranjenom uverenju, u protekloj godini nije imala nekih dramatičnih gafova ni na domaćem ni na međunarodnom planu. Proboj je konačno načinjen čak i u onoj najosetljivijoj tačci – saradnji sa Haškim tribunalom. Kritičari će reći da je u tom pogledu bilo mnogo oklevanja i kašnjenja, ali je Koštuničin koncept “dvosmerne saradnje” i dobrovoljnih predaja na kraju ipak počeo da daje rezultate. Takvim raspletom svakako neće biti oduševljeni ni ogorčeni protivnici niti strasne pristalice Karle Del Ponte, i on   sigurno neće pomoći vladi da popravi svoj rejting u - po ovom pitanju – žestoko polarizovanoj javnosti. Ali je, bar za sada, izbegnuta veća konfrontacija sa Briselom i Vašingtonom po pitanju Haga, a pri tom, ipak, sačuvana i poneka mrvica nacionalnog dostojanstva.     

Ekonomski pokazatelji nisu sjajni, ali na tom polju teško da je iko i očekivao   bog zna šta. Uostalom, zabeležen je značajan rast proizvodnje, sklopljeni su sporazumi sa MMF-om i Londonskim klubom, regulisan ruski dug, skinute sankcije na izvoz šećera u EU, postignut dogovor o tekstilu... Na drugoj strani, pak, stoji dvocifrena inflacija, pove ć anje spoljnotrgovinskog deficita i neostvareno obećanje o smanjenju nezaposlenosti. Ipak, upravo one međunarodne institucije (MMF, Svetska banka i Savet Evrope), čijim pohvalama se toliko ponosila prošla vlada, pozitivno su ocenile i rad ove.   Sve u svemu, ukoliko krajem marta iz Brisela dođe i pozitivna studija o izvodljivosti, optužbe na račun vladine "antireformske" i "antievropske" politike raspašće se kao mehur od sapunice.

Ali ako se za ekonomske rezultate vlade i može reći da su ambivalentni (no, u svakom slučaju, daleko od onih katastrofičnih očekivanja/priželjkivanja sa početka njenog mandata), postoji, s druge strane, nesumnjiv napredak kada je reč o izgradnji institucija, političkoj stabilizaciji i demokratizaciji društva. Naime, bilo da je to posledica nesposobnosti i slabosti, kao što insinuiraju protivnici, ili pak istinske prvrženosti demokratskim idealima, kako tu stvar tumače   sami predstavnici vlade, činjenica je da ova vlast – za razliku od svojih prethodnica - nije uzurpirala ingerencije zakonodavne i sudske vlasti, nije kriminalizovala opoziciju i nije ni pokušala da uspostavi kontrolu nad javnošću. Svi pokušaji da se stvari predstave drugačije, poput izjave Biljane Kovačević Vučo (TV Politika, 18. februar, emisija Problem) da "ova vlada sprovodi teror", ili nastojanja Bebe Popovića i Čedomira Jovanovića da se Koštunica po svaku cenu dovede u vezu sa ubicama Zorana Đinđića, deluju smešno i kontraproduktivno. Zapravo, moglo bi se reći da te optužbe, kako zbog svoje besmislenosti, tako i niskog ugleda adresa sa kojih dolaze, Koštuničinoj vladi čine neku vrstu besplatne usluge, i, predstavljajući je većim i opasnijim faktorom nego što ona realno jeste, rade na njenoj promociji daleko više od čuvene Agencije za odnose sa javnošću.

Mnogo bolju sudbinu nemaju ni aktuelni nervozni pokušaji DS-a i Radikala da naprave aferu povodom Tadićevog vraćanja Zakona o radu i navodne zloupotrebe radikalskih kartica prikom glasanja o ovom zakonu. Na njihovu žalost, ovi pokušaji insceniranja reprize afera Solun i Bodrum slabo prolaze, delom zbog još uvek rasprostranjenog mita o Koštuničinoj endemskoj čestitosti, a delom kao paradoksalna posledica uspešnosti njihove sopstvene antivladine propagande. Drugim rečima, kraj tolike priče o nesposobnosti, neradu i "pospanosti" Koštunice i njegove vlade, malo ko je spreman da zaista poveruje da bi oni mogli biti u stanju da izvedu tako zahtevan poduhvat kao što je falsifikovanje zakona, ili mešetarenje skupštinskim karticama.

Štaviše, Koštuničin poštenjačko-smetenjački imidž predstavlja neku vrstu gromobrana i zaštitne mreže koja je, barem u protekloj godini, uspešno prekrivala čak i one dimenzije vladinih aktivnosti (od smene Branka Pavlovića sa mesta direktora Agencije za privatizaciju i prećutnog   odustajanja od revizije spornih privatizacija, pa do afere Knjaz Miloš i navodnih veza sa energetskim lobijima) koje bi itekako morale biti predmet ozbiljnog kritičkog ispitivanja. No, razume se, ničiji resursi u tom pogledu nisu beskonačni – Labusu i Dinkiću se, recimo, već uveliko iskrzao nekada takođe impresivan ekspertski oreol - i zato je samo pitanje vremena koliko će još dugo sećanje na Koštuničine “poštene oči”, i stalno podsećanje na grehe “ovih” i “onih”, njegovom kabinetu i njegovoj stranci moći služiti kao alibi i grudobran. Pogotovo ako u najskorije vreme ne usledi obećano razrešenje makar neke od nasleđenih afera, a da i ne govorimo o poželjnom samokritičkom osvrtu ili čišćenju u sopstvenim redovima.     

***

U svakom slučaju, Koštuničina manjinska, slaba, privremena, tehnička i odavno prežaljena vlada već se pokazala daleko otpornijom i žilavijom nego što sto se činilo u trenutku kada je formirana i nakon prvih šest meseci. Stoga se ne bi trebalo previše čuditi ukoliko - ako definitivno zakažu "državna odgovornost", "moral" i "savest" desetak narodnih poslanika na koje Karić i   Drašković za sada bezuspešno apeluju - DS   i SRS složno zaključe da bi možda ipak bilo uputno "dati Koštunici već jednom taj ustav" i tako se zasigurno dokopati izbora. Takav ishod verovatno nije najverovatniji, ali bi, zapravo, bio najbolji za sve!