Dragan Milosavljević

Balkanska   šatra  

Ponovo se diže halabuka oko mogućih vanrednih izbora posle kojih bi se ustoličila nova vlada, navodno efikasnija   i ekspeditivnija od ove   Koštunčine. I poštenija, dakako, jer u nas se vlade naročito poštenjem odlikuju i nadmeću, posebno pred narodom.

Podseća me to na detinjstvo, kada su pred dolazak cirkusa u selo kroz velike plehane megafone komendijanti telalili i obećavali svakojaka čudesa. Manje lakoverni, kojih ni tada nije bilo mnogo, smatrali su da tu nisu čista posla, naročito što se tiče “hokus pokus” programa.

Ali   za većinu posetilaca, željnih   magije i nečeg novog, bila je to jedinstvena prilika da uživo i na delu vide žonglere, glupe avguste, zveri   kroćene bičem ili sputane brnjicom, majmune kako oponašaju ljude u fraku, ukrotitelje bezubih lavova i žene od gume,   neviđene savitljivosti, u glamuroznim kostimima. A posebno kuću užasa. Nešto, dakle, slično onome što danas možemo da gledamo u parlamentu, TV debatama i kvizovima.

Uzmimo, kao svež primer, izglasavanje državnog budžeta u skupštini, koji je provučen kroz iglene u ši. Samo gledalac bez mašte okvalifikovao bi to kao tek sumnjivu rabotu. Na delu je bila „veština mogućeg” pod parlamentarnom šatrom, u areni ispod skupštinske kupole. Na našoj političkoj pozornici već smo gledali paljevinu, „demokratski udar”, polivanje vodom,   nokaute, takmičenje u hrakanju, iznošenje poslanika, unošenje novog nameštaja namesto starog, pokradenog i spaljenog   na dan „revolucije”.

Cirkus je   mesto opšte abolicije. Ide korak ispred stvarnosti i dva koraka ispred zakona. Da li neko možda hapsi partijske lidere kada, otimajući se o mandat, prepolove poslanika kojem mandat pripada, a on se potom, uz tuš orkestra, u jednom komadu pojavi u nekoj trećoj   partiji?

Neki od naroda izabrani   nosioci odgovornosti nestaju u rukavu tajkuna kao zec u rukavu mađioničara, da bi sutra osvanuli kao zastupnici ovih oligarha, a ne   „raje“ koja je za njih glasala. Dakle, bitno je instituciju pretvoriti u cirkus (može to biti i vojska,   policija ili ministarstvo inostranih poslova), pa da sve bude moguće i nekažnjivo. Ako je i tužno, smešno je,   jer   cirkus je uvek cirkus.

Ipak se štošta promenilo od vremena cirkusa velikog vođe i velike države, koja je onako cirkuski federirala. Opsenarska šatra gde su se održavali partijski sastanci danas se proširila i pokriva celu,   doduše „demokratizovanu“, ali i   znatno smanjenu državu. A ni cirkuzanti nisu više isti.

Ovi današnji   umesto crvenih   knjižica pokazuju nabildovane buđelare,   sprdače se i sa ministarskim portfeljima, a   voze džipove, uvek okruženi telohraniteljima. Zaslužni mađioničari i ideološki hipnotizeri više se ne zadovoljavaju „privilegijama”, kako se nekad govorilo, već zasluge za narod naplaćuju u kešu, tranzicionim procentima.

Umesto žene od gume, koja zapliće noge oko vrata, gledamo golišave TV voditeljke, polužene-poluzmije. Posle lansiranja komercijalnog kompakt-diska sa kućnim seksom, one učestvuju u političkom nadmudrivanju sa piljarski logorejičnim predstavnicima tobože jačeg pola.

Obično su posredi ministri ili poslanici. I gle, publika se, uz opšte veselje, uverava da poprsja voditeljki možda jesu silikonska, ali i da njihovi mozgovi to nisu. Pre bi se to reklo za mozgove njihovih muških suparnika, koji su od predugog boravka u skupštinskom restoranu postali gojazni, sklerotični i skoro mutavi.

Politička pornografija

Začudo,   u tom strip-tizu, punom neuspelih imitacija slobode mišljenja i govora, ima više pornografije nego u filmovima posvećenim toj tematici, kojima obiluje program kablovske televizije.

Time je granica između cirkusa i stvarnosti,   između gledalaca i učesnika,   između politike i njenih objekata – birača uvučenih u svojevrsnu travestiju demokratije –   konačno ukinuta.  

Unajkraće,   na političkoj trpezi opet   je izobilje bajatih trica i ofucanih   kučina. Neke su ružičaste,   druge, opet, žute – treće prošarane. Sve   te parodije na temu opstanka i budućnosti naroda ovdašnjeg ukazuju da ovde cirkus i politiku već odavno deli manje od koraka.

Pri tom se političke stranke i njihove vođe najuspešnije predstavljaju    rvanjem u blatu. Umesto političkog programa, nude veštinu saplitanja političkih protivnika. Svi zahvati su dozvoljeni, pa i udarci ispod pojasa.

Bela kuga, u međuvremenu, uzima danak.

Kod Šiptara je drukčije, ne sapliću jedni druge, nemaju problem sa natalitetom i ne štede pare (kao što to rade naši predstavnici) kad treba prezentovati istoriju svog naroda, stvarnu ili izmišljenu. Mi smo našu istoriju sa punim poverenjem, još u vreme Broza, prepustili akademicima, Lenjinovim vršnjacima.

Nazad u močvare

I danas oni zloupotrebljavaju teze nemačke istorijske škole da smo ovde došli u 6. ili 7. veku, dišući na trsku, sve hodajući po dnu močvara vojvođanskih. Zato nije čudo što istim putem ta istoriska škola hoće da nas pošalje natrag u nedođiju, a nedužne vojvođanske Švabe da vrati na 600.000 hektara   „njine otete zemlje“. I da im povrati brojne gradove i sela,   kao i vlasništvo nad 2.500 nacionalizovanih fabrika. Imaće tu jednog dana muke i Bosanci, i Slovenci i Hrvati (bratski se delilo to Nemačko).

Zato su   Nemci, čim su denacifikovani (mi to još nismo, tvrde u NVO), zapeli da naprave Šiptarima drugu državu, i vraćaju se na svoj omiljeni Balkan kao pregovarački arbitri ili gubernatori. Čas na Kosovu, čas u Bosni. A Palestinci, koje smo mi po Brozovom nalogu krili i obučavali u teroriste oslobodioce, libijski piloti i alžirski ustanici, zbog kojih nam Francuzi zaboravljaju Kajmakčalan, ni prstom da mrdnu.

Sve je to politika, dragi moji. Nažalost pogrešna – uprkos tome što Talibani još nisu u Sandžaku i na jugu Srbije, bar ne zvanično. Neće ni biti dok je nama Rasima. Tako bar piše štampa. Ti koji to napisaše su mladi, nisu proučili veliku tajnu ketmana, vrhunsku cirkusku iluziju, na kojoj smo   izgubili tapije u Bosni, Kosovu, a verovatno i na jugu Srbije. Ali je zato vispreni Alijin poštovalac „najevropljanin” i „najsrbin” (citiram štampu), a ne epizodista u programu međupartijskih nagodbi.

Skijaćemo se jednog dana na Balkanu regija,   i dalje na Kopaoniku, ali u državi Albaniji. Mora se ovoj vlasti priznati makar to da beskonačnim odlaganjem zakona o denacionalizaciji, ako ništa drugo, odlaže povratak domaćih Nemaca, kad već ne može da zaustavi plimu iz Tirane.   Jer bez Švaba   nećemo u Evropu, kao što nisu mogli ni Hrvati. Hrvate ljuti jedino to što je Beču zahvalni Sanader ponudio odbeglim Hitlerovim zemljacima vraćanje vlasništva nad pola Agrama, iako za to nema zakonskih međunarodnih obavaza. Uostalom, sve će biti u okrilju iste austrougarske idile, sa Bosnom, Slovenijom,   Hrvatskom i valjda Mađarskom, kad se završi rasprodaja   nepokretnosti. Stara dobra katolička   uzdanica Austro-Ugarska.

Papa Vojtila   je to čedo Vatikana odmila zvao Katolička srednjoevropska federacija. Nije od malog značaja ni dolazak na vlast demohiršćana u Nemačkoj. Možda će Evropa, predvođena baš njima, poznatim   putem, Koridorom   10, doći ovde. Naravno, uz nevladino klicanje i pokoji buket za    NATO trupe, ispred kojih će neki ministar da deli lokacije za „taborovanje“. I Fridrih Barbarosa je prolazio tuda, ali tada smo imali Nemanju, pa se sve zbilo u prolazu. Hoće li i sad? Bog zna.

Dok nam kulturbundi, sve glumeći cirkus, kroje školstvo za polukvalifikovano roblje globalne imperije, partijski đilkoši, mentalna slika i prilika   oslobodilaca   iz 1945, u ring ulaze pravo iz crnih džipova, a svojim    sponzorušama, muškim i ženskim, popunjavaju jadno prazne tribine, kao   i rupe u TV programima kičerskih televizija. Jer formula jeftine televizije glasi: opaka   voditeljka, diskretno razgolićena, baca partijskim   kerovima kosku, nalije svakom Čanak i skloni se u stranu. Ma kakav cirkus? Gladijatorska arena!

Ring u blatu

Demonstrirajući   veštinu   keč ez ken „demokrature”,   ne štede se do   poslednje psovke i   kapi otrovne pljuvačke. Sav taj balkanski   cirkus odvija se pred očima mentora koji kroje i program, i izvođače i dužinu njihovog nastupa. Glavni cilj ovdašnjih političkih cirkuzanata jeste da se izbore za poziciju dobro nagrađenih kapoa u   predviđenom   logoru, doduše   bez žica, ali na tesno omeđenom prostoru teritorijalno i ustavno još uvek nedefinisane Srbije. Ta moralno razgažena ledina ostaće kao beleg sadašnje cirkuzantske   elite kada šatra bude prenesena na drugo mesto.

Uostalom,   vaspitni centar za primer svim svetskim nepošlusnicima opstaje   uprkos svemu i svakome već deceniju i po,   lišen elementarnih standarda i civilzacijskog statusa   svojih „štićenika“. A njihova   prćija, samo za one koji su slepi za međunarodne   odnose,   ima status države. Njeni   penzioneri su, recimo, kolaterala međunarodnih monetarnih institucija, a visoki državni fukcioneri imaju status posluge sa privilegijom da se po obavljenim poslovima slikaju sa svojim   gostima,   naredbodavcima. Granice te države imaju u centrima moći tretman čiste apstrakcije. Neko bi to mogao cinično nazvati probnim poligonom za globalni cirkus. Zaista, ko je to bez našeg znanja, odobrenja, bez referenduma, odlučio da nam status građana promeni u status pokusnih kunića? Da nisu oni stari komunisti? Ili   njihova deca –   današnji globalisti?

Ne možemo se nadočekivati njihovih novih prijatelja, mediokriteta iz Brisela, Strazbura i ostalih svetskih metropola. Oni prave karijere na čerečenju Balkana i pripremaju se za ozbiljnije zadatke i krupnije zalogaje. Podelili su Balkan i Irak. Idemo dalje, Sirija je na redu. Borave tu o našem trošku. Pre podne ovde,   po podne u Prištini, a troškove te buduće države mutanta otplatom dugova snosimo, naravno, samo mi.

Publika   je nakrcala cirkus u kome je Solana u jednom danu izveo čak dve   tačke. Pre podne, on je simpatizer celovitosti Srbije, a po podne preporučuje Srbima da krenu u Evropu bez   Kosova, kome garantuje prečicu ka istom cilju.

Neki bi to nazvali grubom neprincipijelnošću. No, sve je to samo iluzija gostujuće istorije, sa likom cirkusa. A on ne mora baš svima biti smešan. Poznato je, naime, da kraljevi šatri, glupi avgusti, zasmejavaju ljude baš svojim tužnim likovima i besprimernom trapavošću. A ovde su oni neprevaziđeni,   naročito u skeču sa dva Otela, jednom Dezdemonom i Jagom, koji je u nas ne samo moralni već i ideološki konvertit. Koji je, reklo bi se, kao i Šarikov, očovečena   zver, junak romana   „Pseće srce“   Mihaila Bulgakova. Od avlijanera prerasta u gospodara sudbina onih što su ga neoprezno klonirali u   dvonošca sa funkcijom.      

Narodu koji takve likove uzgaja   u svom političkom okrilju susedi će zapljunuti prag,   prezrivo i ostrašćeno. Rušiće mu crkvu,   ili makar   uzaptiti vladiku, jer vide da su   Srbi   gori od njih.

Korak po korak, poniznošću naše političke elite, postali smo potencijalne žrtve onih koji za svoje zločine nemaju drugo opravdanje osim rasne netrpeljivosti i požude za tuđim. Ušli smo u vek kada će čak i bivše žrtve nacističkog rasizma i verske netolerancije prozelitskog Vatikana rado nama pripisati svoje nekadašnje nezaslužene pregoleme patnje, sram i izopštenost – kad je već očigledno da istorija ne fukcionise ako neko nekoga ne tlači.

Nema čak ni povetarca na Ist riveru koji bi zanjihao zastave država što se kunu u povelju ravnopravnosti nacija i svetost   suvereniteta. Samo Voja duva, ali malena je snaga. Sve je to pokrio šaš i pepeo nove doktrine   „humanih intrevencija”, rođenih na Balkanu, u Africi i na Bliskom istoku.

Ratuje se, otimaju se tuđe zemlje, rude, nafta, ali mudro, pod obrazinom ljudskih prava. Ubija se u ime pravednosti, laže u ime istine i otima se globalno, a obelisci moći zidaju se lokalno. Sve to, zatvoreno u prostore cirkusa, deluje nadrealno. Izvodi se to iz dana u dan, ne toliko da bi se uživalo u moći i iživelo osećanje moći,   koliko da bi se ponizili nemoćni. Jer tu je ukus nadmoći.

Neko od retkih koji odlaze u hramove božije   šapnuće nad otlarom da više nije u stanju da razlikuje satanu od „uglednika”, niti da odoli   iskušenjima afirmacije bez zasluga. Reći će onom koji sve zna da od silnog „marktetinga“ ne razaznaje šta je dobro, a šta zlo. Da je u dilemi čemu da uči svoju decu, poštenju ili lopovluku i laži.

Recimo, u vezi sa pregovorima u kojima će, posredovanjem SAD i kontakt- grupe, biti otet deo srpske terotorije, poznat kao Kosovo i Metohija, neki viđeni Srbi   tvrde da će to biti istinska blagodet. Taj   gubitak svete zemlje. Srpskog Jerusalima. Isto misle i bivša slovenačka, hrvatska,   muslimanska braća,   a bogami i dobar deo crnogorske braće. Što manja Srbija, to više mira u regionu. Tek bez pravoslavne Srbije Balkan će biti istorijska kolevka   evropske baštine.

Ulazak se plaća

A kada u   kukavičjem gnezdu ne bude mesta za baštinike Belog anđela i stotina manastira, za čuvare svedočanstva prisustva loze Nemanjića, koja je produžila vek Vizantiji, oplemenila turske nomade, omogućila ženskom linijom stvaranje   brojnih   drugih kraljevskih i plemićkih loza, biće možda označen kraj ovdašnjeg političkog cirkusa.

Može se to dogoditi i ranije, ako nam poziv našeg predsednika nemačkom papi da nam dođe u   pohode   ne pomogne da shvatimo da je spas u uniji sa Rimom. Već se na tome uveliko radi. O tome zvone zvona. Kažu, i ona na Vračaru.

Iz jedne malene, dobro skrivene vesti u „Politici“   saznajemo da je u Vašingtonu boravila delegacija u čijem su sastavu bili predsednik pokrajinske vlade i predsednik pokrajinske skupštine. Jednome je mentor predsednik Srbije, a drugome separatista koji najradije peva „Moj put” (My way). Tražili su od Amerike upustva za novi ustav Vojvodine. OEBS-ova misija u Beogradu, zabilazeći republičku vlast, sa Kostrešom i Čankom uvodi Vojvodinu u Evropu, kao regiju. Ali ko će pronaći tu vest od onolikih silikonskih žena na stranicama „demokratizovane“ štampe.

Nekako pred sam njihov polazak ka slobodarskoj Fruškoj gori otkriven je spomenik tragično stradalom nekadašnjem komunističkom predsedniku Srbije,   koji je bio na vlasti u vreme odlučujućih priprema za rastakanje Jugoslavije. Tvrde da ga je (preko posrednika) ubio prijatelj i partijski intimus. Kakva je to partija, kakvo prijateljstvo? Valjda će istorija jednom odati tajnu.

Tamo, kraj belega ubistva, ne čekajući sud istorije   o svim razlozima sunovrata Srbije, kontroverzni inostrani ministar naših domaćih neraščišćenih poslova objavio je rat većinskoj, navodno nerazumnoj Srbiji, svrstavajući je među neprijatelje. Isti onaj koji je na Ravnoj gori, nedugo pre 5. oktobra 2000, savetovao svojim četnicima „da čuvaja džebanu“. Tobože, rušiće Slobu bez DOS-a. Tako je,   po   ko zna   koji put, ovaj vešti tvorac   noževa nagovestio da   se ključne promene ovde proizvode   sečivom, recimo „sablje“, koja je početkom prošlog   veka čerečila i Obrenoviće i istoriju, a početkom ovog stoleća nagovestila da ovde razvoda nasilja i politike neće biti.   

Mi smo, nažalost, uvek i na svakom mestu osuđeni da budemo publika u cirkusu, neretko krvavom. Ovde nije neobično ni to što družina demokratskih pripravnika jednog ortodoksnog komunistu na silu proglašava   za sveca demokratije. I da ne zaboravim onaj šou na BK, gde je voditeljka tri i po sata gutala guverenera, i nije uspela da ga proguta, a kamoli da ga   svari, zbog čega je publika okasnila na spavanje. I to je bila cirkuska tačka. Ako manjka hleba, ne nedostaje komedije i salate. Pristup šatri je besplatan, ali se ulazak plaća, i to porezom na dodatu vrednost.