Slobodan Durmanović           

Islamski radikalizam u Bosni i Hercegovini, koreni i praksa

PREOBLIKOVANJE „TOLERANTNOG BOSANSKOG ISLAMA“

Nedavna hapšenja nekoliko mladića s pasošima Bosne i Hercegovine pod sumnjom da su povezani sa terorističkim aktivnostima, otkrivanje pripadnika obaveštajnih službi nekoliko islamskih zemalja u BiH koji vrbuju bosanske muslimane za radikalne islamističke pokrete, kao i sve češća upozorenja ozbiljnih svetskih medija i eksperata da u Bosni i Hercegovini još postoji nezanemarljiv potencijal za podršku terorističkim aktivnostima, gotovo da su postala svakodnevica. Sve te pojave, međutim, predstavljaju samo posledice donedavnog ignorisanja ili minimiziranja fenomena islamskog radikalizma u BiH, kako od strane vlasti u Sarajevu tako i iz krugova međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, koja je ovu pojavu tokom rata sasvim prećutkivala, a posle rata „objašnjavala“ tek kao izuzetak od pravila „tolerantnog bosanskog islama“.

Koliko su srpski i hrvatski intelektualci poslednjih godina (pre)naglašavali značaj „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića u formiranju radikalnih pogleda u „tolerantnom bosanskom islamu“, toliko je međunarodna zajednica u BiH i van nje bila ćutljiva prema uticaju koji je u Bosni i Hercegovini proizveo Izetbegovićev književni prvenac, napisan davne 1970, a objavljen prvi put 1990. godine u Sarajevu.

”Naglašavanje prioriteta versko-moralne obnove ne znači, niti se može tumačiti da znači, da se islamski poredak može ostvariti bez islamske vlasti... Naša sredstva su osobni primer, knjiga, riječ. Kada će se ovim sredstvima pridružiti sila? Izbor ovog trenutka uvijek je konkretno pitanje i ovisi o nizu faktora. Ipak se može postaviti jedno opće pravilo: islamski pokret treba i može prići preuzimanju vlasti čim je moralno i brojno toliko snažan da može ne samo srušiti postojeću neislamsku, nego i izgraditi novu islamsku vlast.“

Ovo je jedan odlomak iz „Islamske deklaracije“ (poglavlje pod nazivom „Islamska vlast“), koji je najčešće citiran među srpskim i hrvatskim intelektualcima u BiH, i ne samo među njima. Sam Izetbegović, pak, nije se uopšte osvrtao na kritike „Islamske deklaracije“ i knjige „Islam između Istoka i Zapada“, koju je, takođe, napisao dok je bio član organizacije „Mladi muslimani“. Kako pišu njegovi bliski prijatelji, kao pripadnik organizacije čiji su članovi, zajedno s njim, završili na komunističkom sudu 1983. godine,“'mladi Izetbegović' je bio fajter, prava prznica“ (1). U međuvremenu se promenio, postao strpljiviji i mudriji. Iako je bio postao svestan da se „svi Izetbegovićevi neprijatelji koriste Islamskom deklaracijom kao polazištem“, te da su i neki eksperti u Haškom tribunalu saslušani zbog te knjige, Izetbegović nikada javno nije želeo da govori o njoj.

”Uvijek bi zašutio i promijenio temu“, piše imam Nedžad Latić, ali i dodaje da „Izetbegović nije promijenio mišljenje izneseno u Islamskoj deklaraciji“. On ni za jotu nije promenio svoje mišljenje o Zapadu, koje iznosi u svojim tekstovima i intervjuima, dakle o materijalizmu, komunizmu, hrišćanstvu, demokratiji, ali je promenio mišljenje o islamskom svetu, navodi Latić.

”Promena mišljenja“ o kojoj govori ovaj autor uslovljena je, međutim, tek promenom uloge samog Izetbegovića kao islamskog teoretičara, koji krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka postaje pragmatični političar. Do tada, ”arapski krugovi su sumnjičili Izetbegovića za sklonost ka Iranu, a za nekoliko miliona bosanskih muslimana braća nisu marila“ (3). Ali zahvaljujući svom pragmatizmu, a uz pomoć zajedničkog prijatelja Huseina Doza, Izetbegović će postati blizak prijatelj saudijskog princa, a ubrzo i kralja Fahda, da bi s početkom rata u BiH postao i politički ljubimac snažne diplomatske osovine Rijad-Vašington. No Izetbegović političar koji je dobijao materijalnu pomoć od Saudijaca, a političku podršku i od američke, Klintonove administracije, nikada se nije odrekao Izetbegovića islamskog teoretičara: zahvaljujući toj ulozi, pomoć u ljudstvu stizala je iz redova prekaljenih „islamskih boraca“ sa ratišta u Avganistanu i Čečeniji. Prvi vođa odreda „El Mudžahid“ promuslimanske Armije BiH Abu Haris stigao je u Sarajevo nadahnut upravo Izetbegovićem kao islamskim teoretičarem, a isti motiv zatičemo i kod drugih brojnih „svetih ratnika“.

Stranka demokratske akcije, na čijem je čelu Izetbegović bio, a čije osnivačko jezgro, pored Izetbegovića, čine upravo njegovi „saborci“ iz organizacije „Mladi muslimani“, početkom devedesetih godina u javnosti se nije ni najmanje uzdržavala od iznošenja ksenofobičnih pogleda prema ljudima neislamske vere. Brojni su primeri da su stranačke novine SDA pod nazivom „Zmaj od Bosne“ gotovo sve vreme rata u Tuzli, koja je u međunarodnoj javnosti označena kao „jedna od oaza multietničkog života u ratnoj BiH“, pozivale na ubijanje čak i lojalnih Srba, satanizovale decu iz mešovitih brakova, tražile „stvaranje krijeponosne muslimanske države“ u Bosni i Hercegovini. U tekstovima u ovom listu SDA otvoreno je zagovaran panislamizam i šovinizam, tako da ih čak ni specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za područje bivše Jugoslavije Tadeuš Mazovjecki nije mogao prećutati, ali je za te „pisanije“ upotrebio tek jedan eufemizam – „kršenje ljudskih prava“.

Za to vreme i kasnije, Izetbegović je negovao sasvim drugačiju vrstu retorike, ali su iza te retoričke zavese, satkane od „zaklinjanja“ u „multietničku i multikonfesionalnu BiH“, Izetbegovićevi odani ljudi iz SDA dovodili „svete ratnike“ u Bosnu i sakupljali novac za oružje. Izetbegovićevi „mladomuslimani“ Hasan Čengić, derviš Đurđević i Salim Šabić, postavši funkcioneri SDA, upravljali su fondom „humanitarne organizacije“ TWRA (Third World Relief Agency) sa sedištem u Beču, preko čijih računa je prošlo najmanje trista pedeset miliona američkih dolara, a pretpostavlja se da je kroz tajne kanale otišlo još više od dve milijarde dolara. Posao je vodio Sudanac Fatih Al Hasanein, koji je šezdesetih godina prošlog veka studirao medicinu u Beogradu, da bi se početkom sedamdesetih zbližio sa organizacijom „Mladi muslimani“ (4). Uprkos saznanjima koja su o transferima preko TWRA imale zapadne obaveštajne službe, na osnovu kojih će TWRA u Beču biti zatvorena, ali tek nakon upada austrijske policije 5. septembra 1995. godine – vođa bosanskih muslimana nosio je imidž: „Jedno je Izetbegović, drugo je SDA“ – i u ratu i posle rata. Sami predstavnici i izaslanici međunarodne zajednice u BiH doprinosili su održavanju takvog imidža.

”Međutim, Izetbegović je, isto tako, vrlo često odgovarao: 'SDA – to sam ja'... Savjetovao je narodu kako je važnija SDA od njega“, piše Latić (5).

                             Ratni koreni islamskog radikalizma    

Na kraju krajeva, s početkom rata Izetbegović će i sam pozvati u pomoć „muslimansku braću“.

”Naša muslimanska braća su dužna da nam pomognu u pravednoj borbi   protiv pokušaja da se naša domovina podijeli“, izjavio je više puta Izetbegović tokom prve ratne posete zemljama Persijskog zaliva od 27. do 29. oktobra 1992. godine. S tim i takvim Izetbegovićem, dolazak u rat u BiH islamskih dobrovoljaca, ratnih veterana iz Avganistana, Čečenije i sa Bliskog istoka, predstavljao je pojavu koja se, dakle, i očekivala i podrazumevala. Uostalom, prvi među njima već su stigli u BiH u leto 1992. godine. ”Ali-Izet“, kako su ne samo pomenuti Abu Haris već i drugi „sveti ratnici“ nazivali Izetbegovića, bio je njihov junak, a i sam „Ali-Izet“ gajio je posebne simpatije prema njihovim „ratničkim veštinama“, o čemu svedoče njegova brojna odlikovanja i pohvale upućene mudžahedinskim jedinicima. Svakako najpoznatija takva jedinica je „El mudžahid“, kroz koju je tokom rata, kako se pretpostavlja, prošlo nekoliko hiljada „svetih ratnika“. Kao i sve ostale vojne formacije ustrojene po „islamskim principima“, na ratnom putu iza sebe sejala je užas: gotovo da nije imala zarobljenika, a ubijanja zarobljenika su često počinjena ritualnim odsecanjem glava. Preko ovakvih zverstava nije moglo preći ni Tužilaštvo Haškog tribunala, tako da se zbog zločina pripadnika „El mudžahida“ nad Srbima i Hrvatima po komandnoj odgovornosti u Hagu tereti i sam ratni komandant Armije BiH general Rasim Delić. Ni u ovoj, kao ni u drugim mudžahedinskim jedinicima, nisu skrivali da njihova borba zapravo predstavlja „džihad“. Tek posle napada na Njujork 11. septembra 2001. godine, te posle napada na Madrid 11. marta 2004, veliki broj medija reći će za ovu jedinicu da je ona, praktično, bila „baza Al Kaide tokom rata u Bosni“. Brojna svedočenja „insajdera“ potvrdila su ove navode, a jedno od najupečatljivijih potiče od Osame Abe Džane, danas komandanta terorističke grupe „Džend Al Šam“, koja pod vrhovnom komandom Abu Musaba Al Zarkavija ratuje protiv američkih snaga u Iraku.

„Posle oslobađanja Kabula 1992. godine, svi smo organizovano preko Saudijske Arabije krenuli u Bosnu u pomoć muslimanima. Tamo je poginulo puno istaknutih članova Al Kaide. Al Moataz, bivši komandant odbrane grada Dželalabada, poginuo je kod Zavidovića. Kraj Zavidovića je poginuo i Adu Abdala Libi, zvani Planinski lav, poznat kao najbolji borac protiv Rusa u Avganistanu... U Bosni smo posadili korenje sa nadom i uverenjem da će jednoga dana Bosna doneti muslimanske zakone i postati islamska država... Znamo da će islam kad-tad vladati Bosnom“, ispričao je nedavno „mladi Osama“, kako, inače, zovu ovog nekadašnjeg dobrovoljca u ratu u BiH (6).

          Iz „posađenog korenja“ u centralnoj Bosni „iznikao“ je veći broj „nastavnih centara“ za obuku islamskih boraca, a u Armiji BiH formirano je najmanje deset jedinica sastavljenih ne samo od dobrovoljaca iz islamskih zemalja nego i iz redova domaćih muslimana. Na hiljade bosanskih muslimana prošlo je obuku u „nastavnim centrima“ i ratni put u jedinicama kao što su 7. muslimanska brigada, odred „Hamze“ u 505. bužimskoj brigadi Armije BiH, 4. muslimanska laka brigada u Konjicu itd.

”Da, jesmo fundamentalisti, pravimo islamsku državu i mi smo za šerijat“, javno se tokom rata hvalio bosanski imam Nezim Halilović-Muderis, komandant 4. muslimanske lake brigade (7). Komandant 7. muslimanske brigade pukovnik Šerif Patković, takođe bosanski musliman, u svom govoru povodom dvogodišnjice osnivanje ove vojne formacije, pored ostalog, navodi da je njihov zadatak džihad. On upoređuje svoju borbu „za pobedu islama“ sa „borbom u Palestini i Čečeniji“ (8). Patković je danas penzionisani general, blizak prijatelj sina Alije Izetbegovića Bakira Izetbegovića, ali i njegov poslovni partner. Kako u poslednje vreme navodi sarajevska i zagrebačka štampa, Patković se dovodi u direktnu vezu sa nedavnom kupovinom eksluzivnog poslovnog prostora u centru Sarajeva od strane jedne malo poznate saudijske firme za basnoslovnih 117.000.000 konvertibilnih maraka (oko šezdeset miliona evra). Proteklih godina Patkovićevo ime često se pominjalo u istragama Tužilaštva Haškog tribunala o zločinima mudžahedina nad Srbima, ali Patković je ostao netaknut. Imam Nezim Halilović-Muderis danas je imam džamije Kralja Fahda u Sarajevu, jedan od najviđenijih i najpopularnijih imama među bosanskim muslimanima.

                Posleratni period:   revivalizam i radikalizam

         Kraj rata u BiH i ideološki poraz poklonika „islamske bosanske države“ nije značio i poraz ideje o uspostavljanju islamskih vrednosti u Bosni.

„Bosna na kraju mora biti muslimanska, jer ukoliko se to ne dogodi, cijeli rat nema smisla i bio bi vođen ni za šta“, konstatovaće jednom prilikom Fatih Al Hasanein, jedan od rukovodilaca već pomenute TWRA, koja je svoje ogranke u Sarajevu, Mostaru i u Bihaću imala još za vreme rata. Sem ove, u muslimanskom delu Federacije BiH nastavljale su da rade i ostale „humanitarne organizacije“ za pomoć muslimanima, ili su osnovane nove: „Vezir“, ”Furkan“, ”Aktivna islamska omladina“ (AIO), ”Muslimanski omladinski savet“, Visoki saudijski komitet, organizacija pod pokroviteljstvom saudijske kraljevske porodice. To je vreme posleratnog procvata „islamskog revivalizma“ (10), koji je na tlu Bosne i Hercegovine kod većinskog hrišćanskog stanovništva izazivao pravo zgražavanje. Islamska „udruženja građana“ poput, recimo, „Furkana“ („Udruženje građana za podršku istine i suzbijanje laži“ !?), registrovana su s programskim dokumentima u kojima se kao cilj otvoreno navodi „stvaranje BiH kao države uređene po šerijatu i pravim islamskim vrednostima“. Osnivači Aktivne islamske omladine iz redova zloglasnog „El Mudžahida“ otvaraju svoje kancelarije maltene u svakoj većoj opštini sa većinskim bošnjačkim stanovništvom, sarađujući tesno sa „Furkanom“. Ove organizacije u prvi plan stavljaju „versko obrazovanje mladih“, a podršku nalaze uglavnom kod siromašnog muslimanskog stanovništva.

No posle 11. septembra 2001. godine počinje da raste pritisak Vašingtona na vlasti u Sarajevu da ograniče i strogo kontrolišu sva revivalistička „udruženja građana“, pa tek nakon pomenutog datuma počinje da se otvoreno govori o „uvezenom islamu“ u BiH i ulozi mudžahedina u ukorenjivanju vehabizma među bosanskim muslimanima.

Sa druge strane, radikalni imami se odmah posle 11. septembra obrušavaju na „zapadne dvostruke standarde“:

”Cijeli svijet je u iščekivanju sljedećih koraka Amerike i njenih pomagača naspram daleko slabije naoružanog Afganistana koji za pomagača ima Alaha... Na drugoj strani, ruski zločinci u Čečeniji krše sva ljudska prava: ubijaju nenaoružane muslimane, siluju muslimanke... U Čečeniji se vodi neravnopravna borba, ali mudžahidi ruskim zločincima nanose velike gubitke, a Rusi se najčešće vraćaju kući u sanducima... U okupiranoj Palestini Jevreji nastavljaju sa ubijanjem, pljačkanjem, proterivanjem.“

Doslovce tako obraća se svojim vernicima imam Nezim Halilović-Muderis posle verskog obreda u džamiji Kralja Fahda u Sarajevu, samo deset dana nakon terorističkih napada u Americi (11). Ali pošto su iz antiterorističkih istraga vođenih u Sjedinjenim Državama u javnost sve više izbijali podaci o ratnim, finansijskim i ideološkim vezama „svetih ratnika“ i predstavnika islamskih „humanitarnih organizacija“ u BiH sa radikalnim panislamističkim terorističkim grupama širom sveta, agresivni stavovi poput ovog potiskuju se u drugi plan, a radikalne islamske zajednice fokus delovanja pomeraju na „odbranu ljudskih prava“. Aktivna islamska omladina organizuje proteste „protiv tlačenja Palestinaca“, pa čak i pojedine partije, poput Liberalno-demokratske stranke BiH (!?), prave ulične parade s paralelama „Ramala-Sarajevo“, i to u vreme izraelske opsade glavnog štaba Jasera Arafata.

A kada su vlasti u BiH, na zahtev SAD, bile prinuđene da izruče šestoricu Alžiraca s pasošima Bosne i Hercegovine zbog sumnje da su imali kontakte s teroristima, revivalističke organizacije maltene su izazvale nemire u Sarajevu, tako da je policija morala da interveniše. Na zahtev Vašingtona, pojedina revivalistička „udruženja građana“ biće zatvorena, i to pod sumnjom da su imala finansijske transakcije sa panislamističkim grupama van Bosne i Hercegovine, osumnjičenim za terorističke aktivnosti.

Sve ove „racije“ odvijaju se u manjoj ili većoj tajnosti, a domaće vlasti i međunarodna zajednica u Bosni i Hercegovini ceo ovaj problem u javnosti svesno marginalizuju, kako se ne bi zamerili Islamskoj zajednici, koja se, pored ostalog, finansira novcem iz Saudijske Arabije. Ali ni poslovično dobre veze Rijada sa Vašingtonom nisu mogle sprečiti upad pripadnika međunarodnih vojnih snaga (SFOR) krajem 2001. godine u prostorije Visokog saudijskog komiteta i privođenje nekoliko zaposlenih pod sumnjom da podržavaju terorističke aktivnosti. O revivalističkim aktivnostima ove organizacije u međunarodnim krugovima znalo se, međutim, još ranije.

”To je paradržavna agencija, ustanovljena kraljevskom uredbom i finansira se velikim delom iz vladinih kredita. U težnji da prošire svoju ideološku hegemoniju na Bosnu i Kosovo, te da primene svoju ikonoklastičnu viziju na povijesnu arhitektonsku baštinu, vehabije, preko svojih organizacija za humanitarnu pomoć, izazivaju propast tradicije tolerancije u Bosni i na Kosovu“, napisao je u kritičkom izveštaju o BiH i Kosovu još krajem 1999. godine Saad Zulfikar, egipatski stručnjak koji je vodio odeljenje Uneska za svetsku baštinu (12).

Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini će, uglavnom, oštro protestovati uvek kada se pomene islamski radikalizam u BiH, ali nikada neće oštro osuđivati imame koji, recimo, propovedaju vehabizam i veličaju njegove sledbenike. Tek kada bi se dogodio verski motivisan zločin, poput ubistva troje katolika na Božić 2002. godine u Konjicu, koje je počinio lokalni sledbenik vehabista Muamer Topalović, Islamska zajednica bi se odlučno ogradila od tog „neislamskog čina“.

S druge strane, kad god bi se mediji, a povremeno i policija, zainteresovali za male izolovane vehabitske enklave, kao što su Gornja Maoča kod Brčkog ili već „čuvena“ Bočinja kod Maglaja koju su naselili „sveti ratnici“ i njihovi sledbenici, vođe Islamske zajednice obavezno bi apelovale da im se ne ugrožavaju ljudska prava. Iako je Rijaset Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini povremeno izražavao nezadovoljstvo vehabijama i nekim akcijama AIO, sve je uglavnom ostajalo na rečima, bez odlučnog suprotstavljanja.

Broj vehabija je relativno mali. Ipak, procenjuje se da na svakih stotinu muslimana dolazi najmanje jedan vehabija, te da je u Bosni i Hercegovini sve vidljivije prisustvo konzervativnih misionara koji praktikuju vehabizam.

“Vehabizam polako dobija pristaše u velikom delu BiH zbog ekonomskih problema sa kojima se suočava osiromašeno bošnjačko stanovništvo“, primećuje se i u izveštaju o verskim slobodama u Bosni i Hercegovini u 2004. godini, koji je objavila ambasada Sjedinjenih Američkih Država u Sarajevu.

Godinu dana kasnije, raste broj upozorenja da vehabizam sve više pušta korene u BiH (13):

“Sledbenici vehabizma menjaju islam u našoj zemlji i verujem da se neki lokalni imami ne protive tim promenama koliko bi trebalo. Broj radikalnih muslimana povećao se od rata, ali oni čine isfrustriranu manjinu jer nemaju moć. Međutim, oni su jako aktivni i pokušavaju da se nametnu“, izjavio je za AFP   Esad Hećimović, novinar iz Zenice, grada koji se smatra jednim od središta islamskog radikalizma. Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini se, doduše, u poslednje vreme nešto češće ograđuje od vehabizma u svojim redovima, ali tek deklarativno i nemušto, u odgovorima na pitanja poput onog „da li podržavate vehabizam“?!        

Štaviše, iz okrilja Islamske zajednice BiH izlaze revivalističke tendencije doskora strane bosanskoj mulimanskoj praksi, kao što je legalizacija poligamije. Kada su to učinile među svojim vernicima, verske vođe bosanskih muslimana su, preko SDA, pokušale da ozakone poligamne brakove čak i u zakonskom sistemu Federacije BiH, ali posle oštrih kritika, pre svega iz međunarodne zajednice, od toga su odustali.        

Ideološke i političke veze vrha Islamske zajednice Bosne i Hercegovine sa SDA, a i sa Strankom za BiH, društvena su konstanta koja potiče još iz ratnog razdoblja. Unutar takve veze moguće je, recimo, čak i da jedna ulica u Goraždu dobije ime po ubijenom čečenskom teroristi Džoharu Dudajevu, ili da se, pak, u centru Sarajeva slobodno prodaju video kasete sa snimcima čečenskog vođe Šamila Basajeva u „ratu protiv ruskih nevernika“. Takođe, u islamskim školama sve češće se kao predavači pojavljuju konzervativni misionari iz Saudijske Arabije, dok mladi vehabisti u većim gradovima izlaze iz svojih malih enklava i otvoreno šire ideje svoje „potkulture“. Pojava mladića „neobičnog izgleda“ u Sarajevu, Zenici, Tuzli i drugim gradovima, kao ni njihovi verbalni prepadi na „obične“ vernike, više nisu egzotika.

Zbog svog versko-političkog aktivizma verski vođa bosanskih muslimana reis Mustafa Cerić često je na udaru liberalnih intelektualaca iz sva tri naroda u Bosni i Hercegovini. Pre pet godina, reis Cerić doživeo je da ga kritikuju čak i ljudi iz „sopstvenih redova“. Međutim, otvorena kritika glavnog imama Islamske zajednice SAD Senada ef. Agića, koji je pre skoro pet godina rekao da se reis Cerić „ne bori u dovoljnoj meri protiv vehabizma“, do danas je ostala usamljena.

Reis Cerić, s druge strane, s vremena na vreme ističe kako se „bošnjačkom narodu ne priznaje većinski status, kao što bi trebalo po svim pravilima demokracije“. Ovo i liberalni analitičari tumače kao težnju za etničkom i verskom dominacijom bosanskih muslimana u Bosni i Hercegovini. Problem je i u tome što reis Cerić i vrh Islamske zajednice podržavaju podizanje spomenika turskim vladarima iz vremena Otomanske imperije. Ova vrsta revivalizma izaziva naročitu i podjednako snažnu odbojnost među pravoslavcima i katolicima, koji u veličanju Otomanske imperije, vidljivom i u davanju naziva ulicama, školama i kasarnama u Federaciji BiH po turskim osvajačima, najčešće vide sve drugo samo ne manifestacije „tolerantnog bosanskog islama“.

                        Perspektive raskida s radikalizmom

U takvom društvenom ambijentu biće potrebno još mnogo vremena i napora da se amortizuju snažni uticaji islamskog radikalizma i agresivnog revivalizma, naročito ako se uzme u obzir globalna borba protiv terorizma. Stiče se utisak da su uticaji i odjeci globalnih antiterorističkih aktivnosti u poslednje dve-tri godine u Bosni i Hercegovini više doprineli oslobađanju bosanskih muslimana od radikalnih stremljenja nego što su ih okrenuli u suprotnom pravcu. Međutim, činjenica da verski radikalizam ne preovlađuje među bosanskim muslimanima ne samo da ne umanjuje opasnost od verskog ekstremizma već je može učiniti i većom ukoliko „tolerantni bosanski islam“ i dalje bude tolerantan prema onim imamima i sunarodnicima koji propagiraju i/ili upražnjavaju „drugačiji“ islam. Ako se, radi političke korektnosti, problem „posejanog korenja“ bude ignorisao u široj javnosti, što jeste bilo nepisano pravilo tokom cele poslednje decenije prošlog veka – naročito među liberalnim evropskim i američkim političarima i intelektualcima – u dogledno vreme u Bosni i Hercegovini svi bi se mogli naći pred spletom ižđikalog rastinja, kome se neće moći, naročito ne brzo, naći leka u društvu. Ako je do sada odgovornost najvećim delom ležala na moćnim međunarodnim krugovima, posebno na osovini Vašington-Rijad, koja je celom ovom problemu u velikoj meri i doprinela, ovoga puta se, međutim, upravo iz Vašingtona od vlasti u BiH traži da otvore četvore oči pred radikalnim islamističkim potencijalom, koji nije za potcenjivanje. U tom ključu može se tumačiti i kratka tajna poseta direktora američke CIA Portera Gosa Sarajevu u junu ove godine, tokom koje je, kako su izvestili mediji, domaćim vlastima uručen spisak sa imenima oko 900 mudžahedina sa pasošima BiH, za kojima SAD tragaju zbog veza sa globalnim terorizmom. Kada je, nekoliko meseci kasnije, američki državni podsekretar Nikolas Berns i javno u Sarajevu zatražio da se konačno izvrši revizija dodeljenih državljanstava Bosne i Hercegovine od 1992. godine do danas, politički predstavnici Bošnjaka u Sarajevu nisu više imali kud. Za ono što je trebalo da urade mesec dana po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, sada su morali da daju mandat komisiji Parlamenta BiH – da najkasnije do sredine 2006. godine oduzme sva nelegalno dodeljena državljanstava Bosne i Hercegovine osobama iz islamskih zemalja, koje su stizale u BiH posle izbijanja rata, bilo kao „sveti ratnici“, bilo kao „humanitarci“.

Ako, međutim, srpski i hrvatski predstavnici u vlasti ne budu insistirali da komisija istraži i razloge opstrukcije ovog procesa u dosadašnjim sazivima komisije koja se bavila istim problemom, a nikada nije završavala svoj posao, koren ovog problema ostaće gotovo netaknut. Poznato je da su samo uz pomoć bošnjačkih vlasti u Sarajevu „sveti ratnici“ i drugi „sejači korenja“ mogli ostati u BiH posle Dejtona, a zatim i „humanitarno“ delovati među bosanskim muslimanima. Takođe je poznato i da su ideološku okosnicu u toj vlasti činili ljudi iz neposredne, “mladomuslimanske“ blizine Alije Izetbegovića. Razobličavanje ovih ideologa i njihovih političkih naslednika bilo bi dovoljno za početak procesa društvenog povratka u okvire „tolerantnog bosanskog islama“. U suprotnom, u dogledno vreme niko neće moći da polaže nade u izgradnju stabilnog multikonfesionalnog društva u Bosni i Hercegovini.  

Fusnote:

1. Nedžad Latić: „Boja povijesti“ (Izetbegovićeve godine '83-'03), Sarajevo 2003, str. 259. U nastavku piše: „Nije bio nimalo liberalan. U udruženju El Hidaje, koje je vodio rahmetli Kasim Dobrača, okuplja se muslimanska mladež, odnosno sekcija Mladih muslimana ... žustro i radikalno je diskutirao“.     

2. Ibid, str. 260-261.

3. Ibid, str. 262-263.

4. “Novi Reporter“, politički magazin, Banjaluka, 19. januar 2005; na istu temu pišu i sarajevski politički magazin „BH Dani“ od 6. maja 2005. i sarajevski politički magazin „Slobodna Bosna“ od 19. februara 2004.

5. Nedžad Latić, op. cit, str. 248-249.

6. ”Večernji list“, Zagreb, 11. jun 2005.

7. „Ljiljan“, magazin, Sarajevo, 3. novembar 1993.

8. Prilog TV BiH sa obeležavanja druge godišnjice 7. muslimanske brigade u Zenici 17. novembra 1994. godine.

9. ”Slobodna Bosna“, politički magazin, Sarajevo, 30. mart 2000.

10. Džon L. Espozito, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za islam, u knjizi „Islamska pretnja – mit ili stvarnost?“ piše: „U središtu revivalističkog pogleda na svet jeste verovanje da je muslimanski svet u stanju propadanja. Uzrok tome je udaljavanje od prave staze islama, a lek povratak islamu u ličnom i javnom životu, što će omogućiti obnovu islamskog identiteta, vrednosti i moći“. Espozito misli da je „ispravnije na islamski revivalizam gledati kao na nešto što vodi većoj prisutnosti islama u musimanskoj politici i društvu“. “Mnogo je pokazatelja islamskog revivalizma u ličnom životu: sve veća pažnja posvećuje se upražnjavanju religije, umnožavanju religijskih programa i publikacija, naglašavanju islamskog načina odevanja, oživljavanju misticizma. Ovu široko zasnovanu obnovu prati potvrđivanje islama u javnom životu: rast organizacija, zakona, banaka, društvenih usluga, oblika zaštite i staranja i obrazovnih ustanova“, navodi, pored ostalog, Espozito.

11. ”Antiislamski pohod“, imam Nezim Halilović-Muderis, 21. septembar 2001, videti opširnije na islamskom veb sajtu www.sehara.com.

12. ”BH Dani“, Sarajevo, 19. avgust 2005, str. 25.

13. AFP, izveštaj od 20. novembra 2005.