Timoti Garton Eš

Ovo nije samo francuska kriza – cela Evropa mora da obrati pažnju na plamen

U Bibliji čitamo da tokom dana Bog predvodi svoj narod iz Egipta stubom oblaka, stubom vatre tokom noći. Ojađena francuska omladina iz geta s obronaka gradova danas nam se danju obraća stubovima dima, noću stubovima vatre. Njihovi su stubovi napravljeni od izgorelih automobila – nekih 6000 do sada – no, to naizgled besciljno nasilje ima jasnu poruku, poput one koju je pratio Mojsije. Evropa, koja je njihovim roditeljima imigrantima delovala kao obećana zemlja, za njih se pretvorila u novu vrstu pritvora.

   “Znate”, saopštava mladić po imenu Bilal iz imigrantskog kampa 112 u Oberviljeu, “kada vitlate Molotovljivim koktelom, vi tako uzvikujete ‘Upomoć!' Mi nemamo reči da iskažemo šta preziremo; jedini način da o tome govorimo je da nešto zapalimo”. Oni, dakle, znaju šta rade. Govore vatrom.

   Kada ovo kažemo, ne pravdamo pribegavanje nasilju. Ništa na ovom svetu ne može opravdati premlaćivanje na smrt starog, nevinog očevica, Žan-Žaka l'Šenadeka (Jean-Jacques le Chenadec), penzionisanog automehaničara koji je po svoj prilici pokušao samo da ugasi vatru u kontejneru u blizini svoje kuće. Ništa. No, čak i ako se krhki društveni mir, bar se nadamo, ponovo uspostavi drastičnim merama kakve su proglašavanje vanrednog stanja, moramo početi da shvatamo šta nam je to rečeno kroz plamen.  

   Pojedini komentatori suprotstavljaju mirnu, multikulturnu Britaniju eksplozivnoj, monokulturnoj Francuskoj. Po meni je to opasno ugađanje. Naravno, poruka zapaljenih Renoa i Sitroena upućena je pre svega francuskim vođima. Nijedna evropska zemlja nema veći procenat muškaraca i žena imigrantskog porekla, uglavnom sa afričkog kontinenta i uglavnom islamske veroispovesti: procenjuje se da ih je između šest i sedam miliona, odnosno 10% sveukupne populacije.

   Malo je zemalja u Evropi u kojima su potomci imigranata toliko getoizovani poput onih u osiromašenim imigrantskim kampovima, kakav je Br. 112 u Oberviljeu. Malo je zemalja u kojima bi ministar unutrašnjih poslova pobunjenike oslovio rečju “ološ” koji zaslužuje peskiranje i, i pored toga, ostao jedan od najpopularnijih političara u zemlji. Činjenica da je francuski premijer u takvom trenutku neizabrani aristokrata, čije se penkalo često umače u purpurno mastilo, veoma nam otežava da ne govorimo o ancien režimu. Nema šta, malo je evropskih zemalja koje imaju ekskluzivniju elitu metropole.

   Tek nekolicina potomaka francuskih posleratnih transmediteranskih imigranata pojavljuje se u javnom životu. Njihov položaj vrlo dobro predstavlja nedavna slika iz Le Monda koja prikazuje premijera srebrnaste kose, Dominika de Vilpena (Dominique de Villepin), dok pozdravlja Azuza Begaga (Azouz Begag), ministra za promociju jednakih mogućnosti, tapšući ga po glavi. Tap, tap, slatki mali Azuze. U međuvremenu, društvenu stvarnost “jednakih mogućnosti” najbolje sažima naslov knjige jednog biznismena rođenog u Maroku: Društveni lift je u kvaru; morao sam stepenicama . Svedočanstva o endemičnom rasizmu na francuskom tržištu rada su nepregledna. Britanski pisac, Džonatan Fenbi (Jonathan Fenby), priča priču o zabavljaču iz jedne od tih imigrantskih oblasti koji šalje dve prijave za posao državnoj televiziji. Na jednoj je njegovo afričko ime i adresa stvarnog prebivališta; na drugoj francusko ime i bolja adresa. Prva je odbijena, za drugu dobija poziv za intervju.

   Štaviše, Francuska reprezentuje evropski ekstrem u pokušajima asimilacije. Nijedna evropska država nije bila tako agresivno rigorozna u svojoj zabrani zara. Nijedna nije napravila manje ustupaka kulturnoj razlici. Kako primećuje Alen Duamel (Alain Duhamel) u svojoj knjizi Francuski nered (French Disarray), “jedina zajednica koju Francuska priznaje je nacionalna zajednica”.            

   Sve je to svojstveno, ili bar najekstremenije reprezentovano francuskom Republikom. No, nemajte iluzija: to je problem koji remeti čitavu Evropu. Upravo su imigranti druge generacije u miroljubivoj, multikulturnoj Britaniji izvršili daleko gora zverstva u julu u Londonu. Dapače, ako govorimo o formi revolta, Bilal i njegovi drugovi u izvesnom smislu govore zastarelim francuskim, iako u tom francuskom nema reči. Jer su spektakularni, ali ne toliko krvavi protesti, s balvanima i barikadama, deo dvestagodišnje francuske revolucionarne tradicije. Francuska imigrantska mladež druge generacije pali automobile; naša, ljudska bića. Šta biste izabrali? A miroljubiva, multikulturna Holandija prošle je godine svedočila ritualnom ubistvu Tea van Goga (Theo van Gogh).

   Većinu evropskih društava krase velike, nezadovoljne zajednice ljudi imigrantskog porekla. Mi smo ih ovde prvo doveli, delom kao baštinu naših propalih evropskih imperija, delom kao radnu snagu koja je trebalo da obavlja izmećarske poslove koje evropski starosedeoci nisu hteli da rade, tokom godina impresivnog ekonomskog rasta posle 1945. godine. Držali smo ih na dugom štapu, tretirajući ih uglavnom kao doseljenike s pravom boravka, umesto kao građane Evrope. U Nemačkoj, primera radi, većina takozvanih gastarbajtera iz Turske do nedavno nije pozivana da se prihvati nemačkog građanskog statusa, čak i ako su tamo živeli trideset godina. Faza «rata protiv terora» posle 9/11 pridodala je nove razloge za otuđenje.

   Ovo je sve-evropski problem. U iskušenju sam da kažem da je to ključni sve-evropski problem; ili bi se bar moglo tvrditi da je prvi po važnosti do uvećanja broja radnih mesta. Uostalom, oni su u bliskoj vezi. U mnogim imigrantskim kampovima koji sada govore vatrom, nezaposlenost dostiže 40%, iako je prosečna starost stanovnika niža od 30 godina. U međuvremenu, starija, evropska populacija nezaposlenih snažno je zastupljena u biračkom telu Nacionalnog fronta Žan-Marija le Pena (Jean-Marie le Pen) i u drugim anti-imigracionim partijama diljem Evrope. Sve to vodi spirali nasilja.

   Sasvim je razumno pretpostaviti da će evropska populacija imigrantskog porekla i islamske kulture značajno rasti u narednoj deceniji, kako usled relativne stope rasta nataliteta, tako i usled novih migracija. Ako nismo u stanju da bar onima koji su živeli u Evropi od svog rođenja omogućimo da se osećaju kao kod kuće, ovde će biti pakleno. Šest hiljada zapaljenih automobila delovaće kao puko hors-d'oeuvre (predjelo).

   Postavljanjem pitanja o njihovim socio-ekonomskim problemima nudi se samo pola odgovora, ali veoma teško, pošto je posao ključan, a do posla se lakše dolazi u Aziji i Americi nego u Evropi. Druga polovina tiče se građanskog statusa, identiteta i svakodnevnog odnosa svakog od sugrađana ovih ljudi.

   Evropejstvo bi trebalo da bude viši građanski identitet koji bi imigrantima i ljudima imigrantskog porekla trebalo da omogući da se osećaju kao kod kuće. Uistinu, u teoriji bi trebalo da bude lakše osećati se turskim Evropljaninom, alžirskim Evropljaninom ili marokanskim Evropljaninom, nego turskim Nemcem, alžirskim Francuzom ili marokanskim Špancem, jer je Evropejstvo po definiciji širi i sveobuhvatniji identitet. Ali, nije lakše.

   Evropejstvo nekako ne radi na taj način. Evropljani evropskog porekla mogu se osećati kao francuski, nemački ili španski Evropljani. Poneki se – nas nekolicina srećnika, bratska banda – čak osećaju kao britanski Evropljani. Postoje i primeri onih ljudi koji se jamačno osećaju kao, recimo, pakistanski Britanci ili tunižanski Francuzi. Ali direktna veza retko funkcioniše. Da bismo, dakle, uzeli u obzir najveći problem našeg kontinenta, a ne samo Francuske, moramo se upustiti u redefinisanje ideje Evropejstva.  

(Tekst je preuzet iz gardijana od 10-og novembra 2005
Prevela Adriana Zaharijevic)