Željko Cvijanović

Vađenje krajnika i poslednja insajderska kampanja

Insajderske kampanje – od Šperovih memoara, preko mafijaških pokajnika pa do Čumetovih telefonskih konferencija za štampu – obično su se bavile priznanjima i pravdanjem svoje uloge. Poslednja od njih, kojoj Srbija manje prisustvuje sa osećanjem šta joj se sve desilo, a više sa smislom za horor projekciju šta je sve moglo da joj se desi, zapravo je jedna prilično bizarna politička poruka. Beba Popović, kome valja dugovati zahvalnost što se konačno pokazao u razmeri 1:1 – brljiv, paranoičan, sklon zaverama i mračnoj moći – svoj insajderski angažman zapravo je strpao u jednu poruku: dakle, ja jesam bio pomalo opak i zao, ali pogledajte sve te Koštunice, Tadiće, Krge i ostale, koji su još gori, a da ste mi samo dopustili da budem zao koliko jesam, ovih danas ne bi bilo i vi biste, koliko bi vas preostalo, živeli u nekoj vrsti reformske arkadije. Kada bi to bilo insajderstvo, onda bi se, dakle, i Šper branio idejom da nacizam možda i nije bio human, ali da su ih pustili do kraja, zacelo bi za duže vreme rešili problem svetske prenaseljenosti.

Takva teza, naravno, nije previše zanimljiva, ali jeste kampanja koju je trebalo da inicira, tim pre što je – od njene logistike, preko produkcije do postprodukcije i daljeg valjanja Bebine grudve – sve to zapravo prilog tezi da on u toj priči nije sam i da to pozorište senki nije gostovalo u vašem gradu da biste shvatili šta vam se događalo, već šta je sve moglo da vam se dogodi. I, naravno, da još nije kasno da vam se dogodi.

Zato je prava ideja te insajderske kampanje – valjda ćemo se složiti bar toliko da to jeste kampanja – da se u Srbiji zatuče ideja političkog srednjaštva, koja je opasno zapretila onome što pod reformama podrazumevaju ovdašnji prozapadni jakobinci, uvereni da Srbi pred reformama imaju genetski problem; da bi im za provođenje istih valjalo izvaditi krajnike ili još ponešto; da će reformi u Srbiji biti više što države u njoj bude manje; da je pitanje dovoljno hleba stvar dovoljno pokornosti; da uspehu srpskog puta na Zapad mora da predstoji još jedan veliki obračun.

Krivac za to što su izostali obračun i sve te simpatične sprave za mučenje je, naravno, Koštunica. Njegovoj vladavini se može zameriti mnogo toga, pod uslovom da mu se najpre oda priznanje da je uspeo da primiri političku scenu, da mu je pošlo za rukom da tokom mandata pacifikuje političke prilike, da je osetio koliko je važno da toj ideji srednjaštva privuče i Tomu Nikolića i Borisa Tadića. To što je napravio vladu u kojoj sede Velja Ilić i Mlađan Dinkić, koji ne bi mogli zajedno da sede ni u bioskopu, to što je okončao onu tradicionalnu nacionalnu igru po kojoj su radikali svet koji, kad je na vlasti, bije, a kad je u opoziciji, biva bijen, to što nije u zatvor poslao nijednog od svojih prethodnika u vlasti, ništa od toga nije malo, mada je još daleko od toga da ovdašnju scenu učini beskonfliktnom.

Ali Koštunica jeste mrav koji nije samo zakoračio put Ćabe, već joj se i opasno približio. Kako? Tako što je otvorio mogućnost da se generali predaju Hagu na način koji je daleko od dobrovoljnog, ali ne angažuje njihove (generalske) brze noge, već osećanje za zajednicu. On jeste neko ko je dao nadu da bi ta ideja srednjaštva, koja se u ovdašnjoj tradiciji najčešće legitimisala kao obećavajuća, ali i gubitnička, još i mogla da pobedi onog trenutka kada u Srbiji bude usvojen nekakav novi ustav. Naravno, reč je o ustavu koji stranci niti su pisali niti su mobilisali poslanike da glasaju za njega, reč je o ustavu koji je pripremljen tako da bi ruka srpskog poslanika u vazduhu protiv njegovog izglasavanja mogla da se poredi sa izbegavanjem generala da odu u Hag.

Problem je, međutim, što je srednjaštvo u Srbiji tradicionalno subverzivna ideja, koja ruši idilični rat agresivnih modernizatora i zatucanih tradicionalista. Ideja srednjaštva danas veruje da reformisanje države nije važnije od toga da ista ta država bude sačuvana, iako ne misli ni obratno. Ono na čemu su se na kraju, više nego bilo koja politička lepeza pre njih, našli Koštunica, Tadić i Nikolić jeste da ni u jednom udžbeniku koji nije marksistički ne piše kako ideja reformi neizostavno mora da ukine državu. Naravno, kada imate državu, možete da imate i strategiju, ali tada vam pod kontrolom trebaju i vojska, i policija, i tajne službe, i to ne zato da biste napali suseda ili prisluškivali ženinog ljubavnika. Ako nemate to, tada je osnovni nalog neodarvinizma da je država nešto što pod uticajem spolja valja da bude pretvoreno u bananu, a da bi se to desilo, za početak morate da razorite samo dve stvari - sistem bezbednosti i ekonomiju. Naravno, metodološka preteča današnjih jakobinaca Slobodan Milošević već je uradio polovinu posla uništavajući ekonomiju. Ostao je bezbednosni sistem.

Kakve to veze ima sa Insajderom? Tako što je to njegov zadatak br. 1. Samo zato je Koštunica morao da postane čovek koji je ubicama pružio prenoćište, samo zato je Tadić morao da bude tip koji ih nije prepoznao, samo zato radikali moraju da ostanu divljaci. Kada pukne ta osovina, koja u ovom trenutku obećava dalju pacifikaciju politike, kada pukne ideja srednjaštva, tada će Insajder da vam pokaže budućnost koju je nagovestio. Mislite o tome.

Preneseno iz nedeljnika Evropa (10.02.05)