Igor Ivanović

Jedno Kosovo za dva “versačea”

Sećate li se priče o čarobnom frulašu iz Hemlina? Dolazi u selo i magičnom svirkom hipnotiše pacove i navodi ih u reku, gde se oni podave. Seljaci ga slave, ali ubrzo čarobni frulaš pokazuje pravo lice:njegova muzika mami seosku decu u smrtonosne brzake. Od tada ova zavodljiva melodija, putujući kroz vreme i prostor, stvara spasonosni privid, da bi sakrila demonsku misiju.

Danas Srbijom, iz grla ovovremenih frulaša, odzvanja kao politički krešendo: „Šta će nam Kosovo i Crna Gora na ubrzanom putu u Evropu?” Ovaj samozvani mondijalistički korpus, sastavljen uglavnom od levičarskih stranaka i nevladinog sektora, horski poručuje da se po bilo koju cenu ukrcamo na ekspresni evropski voz koji vodi u rajski „kraj istorije”. Mnogo im se žuri da udobnije putuju i efikasnije „šopinguju”: može jedno Kosovo, za dva “versačea”? Psihološki je njihov moto razumljiv, pošto većinom potiču od očeva koji su se već jednom odrekli nacionalnog identiteta i precrtali sve od Svetog Save do 1941. Gubitak korena i kolektivnog izvorišta za njih nije agonija besmisla, već adut za jeftinu trgovinu. Istorija tako teče mutirajući iz drame u farsu, revolucionarni duh starih komesara kao da se uselio u one koji otvoreno žale što Dan sutra nakon 5. oktobra nismo dočekali u potocima krvi na beogradskim ulicama.

Ali nije ovo jedina protivurečnost u njihovom javnom i tajnom delovanju. Koliko god da s jedne strane promovišu nužnost ubrzane integracije u EU, toliko su suštinski daleko od njenog vrednosnog sistema. Evropska civilizacija i bogata tradicija nastale su u znoju preduzetničkog duha, koji elementarno stvara, a ne traži. Nasuprot našim „Evropejcima”, koji su skorojevićki okrenuti ka donacijama iz Buyeta i obožavanju Sile, kao jedinim nadautoritetima. Zato je njihova interpretacija Evropske unije u osnovi mitskog karaktera. Umesto potenciranja na tvrdi rad i konkurenciju (što nas, bogu hvala, tamo čeka), podiže se parabola iluzije od žala za Brozovom Zemljom dembelijom, do snova o Marksovoj viziji komunizma, kao društvu u kome niko ne radi, a svako uzima koliko mu treba. Tek bi se ulaskom u EU, kao i prihvatanjem njenih zakona i prakse, videlo koliko su ove zablude velike. U međuvremenu, da bi u postojećem vakuumu opravdali svrhu svog postojanja i finansiranja, oni stvaraju iskrivljenu sliku o Srbiji, kao zemlji iskopanih rovova i nepomirljivih civilizacijskih polova. Takva interpretacija sigurno nije vetar u leđa našem ubrzanom prijemu u EU, koju sačinjavaju unutar sebe nepodeljene države-članice sa pažljivo nijansiranim kulturološkim razlikama. Dodatnu zabunu u javnosti izaziva sve jači pokret evroskeptika unutar EU, nezadovoljnih neoglobalističkim konceptom. Ipak, njihova dilema je manje traumatična od naše: mi se kao mali narod koji nema drugog izbora i koji se našao na teškoj istorijskoj vetrometini, moramo kretati ka EU. Ali, pitanje cene koju plaćamo nije beznačajno i sigurno da postoji granica ispod koje se ne ide, kao što i u dostojanstvu svakog čoveka postoji limit posle koga sve postaje besmisleno.

Možda je zato retorika samozvanih mondijalista, sačinjena od niza kontradikcija, vrhunac doživela u protivprirodnom političkom bludu, kada najviše kritika upućuju vladi Vojislava Koštunice, upravo dok ona čini najkrupnije korake na putu ka EU. Studija izvodljivosti, Analiza Svetske banke o SCG kao zemlji-lideru po sprovedenim reformama ili Pregovori o pridruživanju, predstavljaju očigledne uspehe i čine jedinu moguću proceduru na „zvezdanom putu” do cilja. Ove korake je pratila tolerantna politička klima, oličena u nizu poteza, kao što su zakonom zagarantovano pravo nacionalnih manjina da budu zastupljene u parlamentu, davanje ključnih skupštinskih odbora opoziciji ili razvitak medijskih sloboda. Možda mnogi nisu očekivali da će ova vlada umerenih konzervativaca (uz to još i manjinska) postići vidan napredak na putu ulaska zemlje u EU, možda je ona bitno suzila prostor delovanja nekim političkim protivnicima i izbacila ih iz ravnoteže. Ali, iako je posao opozicije da kritikuje vlast, postoji bar minimum zajedničkih ciljeva i državnih interesa, kada se vladajućim strukturama mora dati podrška, zarad dugoročne stabilnosti i napretka. Najbolji primer za to je aktuelni model saradnje sa Hagom, po kome nije narušeno nacionalno dostojanstvo, a zemlja ne trpi međunarodne konsekvence. Zato je nemoralno kritikovati vladu u vezi s ovim pitanjem, a da stvar bude još čudnija, najviše kritika dolazi od onih koji su bez zakona i procedure na Vidovdan isporučivali Hagu, da bi posle pravili mitinge podrške policijskim generalima, poručujući da ih nikada neće izručiti, bez obzira na cenu.

Uočavajući ovo carstvo protivurečnosti, prosečan čovek ne može da se ne upita: da li se iza tog orkestriranog nastupa krije preterana briga za našu ubrzanu integraciju u EU, ili postoji i nešto drugo? Zbilja je indikativno da se po ko zna koji put pokreću teme o srpskoj krivici u prethodnim ratovima i to baš pred početak pregovora o Kosovu. Pod plaštom melodije o „realnoj politici” koja se bazira na „funkcionalnoj državi Srbiji sa jedinim prioritetom ubrzanog ulaska u Evropu”, skriva se mračna namera kao u priči o čarobnom frulašu iz Hemlina, čiji je cilj rasparčavanje jedne demokratske države. Srbija nema ni jedan jedini razlog da se histerično i brzopleto odrekne teritorija. Ukoliko to čini na način kakav je primeren državama unutar EU i ukoliko pokaže strpljenje i mudrost, inicijativa polako, kao u nekoj pozicionoj šahovskoj partiji, prelazi na njenu stranu. Čak i u slučaju da postoji tajni najcrnji scenario od strane svetskih moćnika i lobista, jasnim stavom i demokratskom procedurom, kao i nacionalnim konsenzusom o strateškim pitanjima, može se postići mnogo više od euforičnog pristajanja na prvu ponuđenu šargarepu.

Na svim ključnim istorijskim raskrsnicama imali smo putokaze koje su postavljali vizionari. Nismo ih uvek na vreme sledili, ali smo im se vraćali. Kao što je Bora Pekić ukazao da je lažna dilema nacija ili demokratija, tako je prekodirano na ovaj trenutak lažna dilema: Kosovo ili Evropa. Jer, gde bi danas bili evropski narodi da nisu pamtili njihove Lazareve večere?