Ljiljana Smajlović

Srebrenica kao sudbina

Da li je dobro da država Srbija, na inicijativu nevladinih organizacija, prizna krivicu za zločin koji su počinili pojedinci

Osam nevladinih organizacija iz Beograda zatražilo je da Skupština Srbije usvoji deklaraciju kojom bi se Republika Srbija obavezala da će poštovati sudske presude koje su “jasno definisale pravni karakter zločina genocida koji je izvršen u Srebrenici”, te da će se “jasno obratiti” žrtvama genocida u Srebrenici i “priznati” da je “zločin izvršen u naše ime”. Lokalni aktivisti ljudskih prava (Nataša Kandić, Borka Pavićević, Biljana Kovačević-Vučo, Miljenko Dereta i drugi) imaju međunarodnu podršku: njihovom zahtevu pridružila se i Međunarodna helsinška federacija (IHF, International Helsinki Federation, pod čijim pokroviteljstvom deluje ovdašnji Helsinški komitet za ljudska prava).

U propratnoj poruci podrške svojim beogradskim kolegama IHF je otišao nekoliko koraka dalje od oprezno sročene domaće “Deklaracije o obavezama države Srbije da preduzme sve mere zaštite prava žrtava ratnih zločina, a posebno žrtava genocida u Srebrenici”. Ovaj dokument se najvećim delom poziva na opšteprihvaćene principe i vrednosti u zaštiti ljudskih prava i sloboda da bi na kraju, u dve završne rečenice, zatražio moralno priznanje da je zločin “izvršen u naše ime”. IHF traži da “srpske vlasti” (pod kojim se podrazumevaju “premijer Koštunica, predsednik parlamenta i drugi predstavnici vlasti”) pred međunarodnom i domaćom javnošću priznaju da su u Srebrenici genocid počinile “srpske snage”, te da u tom smislu upute javno izvinjenje porodicama žrtava. Da ne bi bilo zabune, Međunarodna helsinška federacija izričito navodi koje su “srpske snage” u Srebrenici izvršile genocid: JNA, Vojska Jugoslavije, MUP Srbije, Vojska Republike Srpske, lokalne teritorijalne i policijske jedinice kao i paravojne grupe. “Srpskim vlastima” se sugeriše i da bi bilo dobro da 11. jula ove godine, na desetogodišnjicu genocida, dođu na komemoraciju u Srebrenici.

Direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić je za 11. jun, mesec dana uoči tog skupa, u Beogradu zakazala konferenciju pod nazivom “Srebrenica – van osnovane sumnje”. U pozivu piše da će se konferencija baviti “sudskom istinom o Srebrenici”, što će reći onim što je u vezi sa masakrom u Srebrenici dokazano u Haškom tribunalu, onim što, dakle, više ne ostavlja prostor sumnji. Kao što je poznato, u Hagu je već pala jedna pravosnažna presuda za genocid: general VRS Radoslav Krstić osuđen je za pomaganje genocida (“aiding and abetting”) u Srebrenici. Za delo genocida optužen je i bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Naravno, daleko od toga da je dokazano da su u genocidu učestvovale jedinice Vojske Jugoslavije ili MUP-a Srbije, kako tvrdi Međunarodna helsinška federacija. Naprotiv, Haško tužilaštvo upravo tu bije svoju glavnu bitku, i međunarodni pravnici koji su se do sada izjašnjavali o toj temi, imali su ozbiljne sumnje u pogledu uverljivosti dokaznog materijala koji je do sada u Hagu prezentiran kad je reč o Miloševićevoj ličnoj umešanosti u srebrenički zločin; o umešanosti jedinica VJ ili MUP-a Srbije da se i ne govori. Istina je i to da Tužilaštvo izgleda polaže nade u to da će kao dokaz umešanosti jedne jedinice MUP-a Srbije u srebreničkom masakru poslužiti nova video-kaseta do koje su tužioci izgleda tek došli, i to posredstvom Fonda gospođe Kandić. Kaseta je ove srede prikazana na suđenju Miloševiću: prikazuje jezive prizore muškaraca u maskirnim uniformama sa srpskim oznakama kako ubijaju Muslimane kojim su ruke vezane na leđima. Tužilaštvo tvrdi da su na snimku pripadnici jedinice “Škorpion” koja je navodno pripadala MUP-u Srbije.

U Beogradu se priča da se gospođa Kandić sprema da prikaže traku upravo na konferenciji zakazanoj za 11. jun, dakle tačno mesec dana pre desetogodišnjice srebreničkog masakra.

Nezavisno od daljeg toka dokazivanja autentičnosti snimka sa video-kasete, već sada je jasno da nisu velike šanse da Skupština Srbije usvoji deklaraciju beogradskih nevladinih organizacija o Srebrenici. Tog su se posla u Skupštini prihvatili poslanici sa liste DS-a Nataša Mićić i Žarko Korać, što je već samo po sebi neka vrsta antipropagande (“fali još Karla del Ponte”, bio je komentar Ivice Dačića) dokumentu koji potpredsednik Demokratske stranke Dušan Petrović nije u prvi mah stigao da pročita (iako, kao i većina građana, smatra da je “neophodno da se Srbija suoči sa prošlošću”). Vladajuća koalicija je takoreći na neviđeno iznela načelnu primedbu (Miloš Aligrudić) da su u toku krivično-pravni procesi u kojim se tek utvrđuje odgovornost za zločine, i da je to posao suda, a ne parlamenta. Deklaraciji u Skupštini Srbije neće, verovatno, pomoći ni to što su je predložile one iste nevladine organizacije koje uvek zajedno nastupaju u odbranu Vladimira Popovića i Čedomira Jovanovića. Podržao ih je i Evropski pokret u Srbiji, koji je nedavno javno podržao i zajednički izdavački projekt Vladimira Popovića i Biljane Kovačević-Vučo protiv Aleksandra Tijanića.

Neće pomoći ni to što se Beograd nalazi u sporu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, gde Bosna i Hercegovina tuži Jugoslaviju za genocid i najavljuje zahtev za obimne ratne reparacije, odnosno ogromnu odštetu kojom bi generacije građana Srbije i Crne Gore u budućnosti finansirale obnovu Bosne i Hercegovine. Pravni eksperti koje je NIN kontaktirao misle da bi čak i priznanje da je genocid izvršen “u naše ime” (što u užem smislu reči nije priznanje odgovornosti za zločin, već pre neka vrsta moralnog stava političkog kolektiviteta) moglo da naškodi Beogradu kad i ako dođe do rasprave o suštini spora po tužbi BiH pred Međunarodnim sudom pravde. Još ima izgleda, možda čak i polovičnih, da se do rasprave u meritumu, odnosno o suštini spora u Hagu i ne dođe i da se predmet odbaci zbog nenadležnosti. A pravni zastupnik SCG se ionako ne slaže da se u Srebrenici desio genocid, i buduću odbranu zastupa na tezi da genocida nije ni bilo, jer nije bilo genocidne namere, odnosno plana da se satru Muslimani kao narod.

Njegov način razmišljanja se veoma razlikuje od rezonovanja sudija Haškog tribunala, koji su se odlučili za kreativan pristup po kome odgovornosti za genocid ne mora nužno da prethodi svesna namera da se izvrši genocid – dovoljno je da je akter u sukobu mogao da pretpostavi, odnosno da predvidi, da će postupci drugih sa kojim je zajedno ušao u “zločinački poduhvat” proizvesti genocidne posledice. Tako bi Miloševićevo učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu sa Karadžićem i Mladićem i njega učinilo unapred odgovornim za posledice njihovih vojnih poduhvata, što bi moglo da u sudskom žargonu, u presudi, glasi da je Milošević “podupirao” njihov genocidni projekat. Nije, naravno, nemoguće da Međunarodni sud pravde odluči suprotno sudijama Haškog tribunala, koji su u Krstićevom slučaju već ocenili da se u Srebrenici dogodio genocid, i da čak i posle rasprave u meritumu utvrdi da genocidna namera, pa prema tome ni genocid, nisu postojali. Ipak, u to se po svoj prilici ne bi trebalo preterano uzdati i Beograd bi, kao svaki učesnik u teškom sudskom sporu, morao biti predostrožan i izbegavati da radi u korist sopstvene štete i da suprotnu stranu sam naoružava argumentima protiv sebe.

Je li to moralno? I imaju li Srbi, u čije ime je Srebrenica “oslobađana”, moralne obaveze prema žrtvama koje su preče od svih državnih obzira i razloga? To je podtekst zahteva nevladinih organizacija, koje možda iskreno veruju da bi srpskoj strani moralno priznanje više pomoglo nego odmoglo, i to i pred svetskom javnošću, za čiju se naklonost Srbi moraju boriti, ali i pred Međunarodnim sudom pravde. Možda bi se i mogao braniti argument da prihvatanje moralne odgovornosti za zločin počinjen “u naše ime” ne bi oslabilo naš, ni međunarodni ni pravni položaj, i da bi to bio argument u prilog tvrdnji da ova država i ova vlast pred celim svetom prekidaju politički i moralni kontinuitet sa Miloševićevom erom. Uostalom, čak ni kad bi vlada sutra ustala i naprasno, svojeručno i samovoljno priznala genocid, to sa pravnog stanovišta ne bi bio nikakav dokaz za sud. Nikakav sud ne može priznanje po sebi da tretira kao dokaz, pogotovo kada priznanje dolazi od strane koja u zločinu uopšte nije učestvovala.

Ono što je, međutim, sasvim sigurno bilo u korist srpske štete, i na unutrašnjopolitičkom, i na međunarodnom, i na planu svakog morala i elementarne ljudskosti, jeste događaj na Pravnom fakultetu u Beogradu od pre dve nedelje. Bliži se desetogodišnjica strašnog srebreničkog pokolja a srpski moralni stav prema tom događaju strahovito opterećuje činjenica da puna sala Pravnog fakulteta u Beogradu, na skupu u organizaciji izvesnog udruženja “Nomokanon”, toj godišnjici kliče kao datumu “oslobođenja Srebrenice”. Glas o moralnom ljudožderstvu novinarke Ljiljane Bulatović, koja traži da Bošnjaci nose svoje mrtve i njihove nadgrobne spomenike na “njihovu teritoriju” jer kod nas “nisu dobrodošli” i jer je spomen-obeležje u Potočarima “plodno zemljište, koje narod treba da obrađuje”, pronelo se van granica Srbije, na radost onih koji s dosta truda nastoje da dokažu da i Kosovo treba oduzeti genocidno nastrojenim Srbima. To primitivno zlo koje progovara iz Ljiljane Bulatović škodi nama samima više nego što nam nedobronamerni stranci i njihovi oportunistički pomagači mogu naškoditi.

Postoji kod nas, naime, dosta rasprostranjeno uverenje da jedan broj nevladinih organizacija deluje maltene kao ispostava američke Šeste flote, da su njihovi moralni predlozi i politički potezi uvek sumnjivo bliski ili identični interesima naših neprijatelja. To nije puka paranoja: zasniva se na empirijskom saznanju da se uvek iste organizacije više žeste u vezi sa srpskim zločinima, nego zločinima čije su žrtve Srbi, a zasniva se i na saznanju da je istraživanje srpskih zločina za njih i moralno i politički i finansijski probitačno. S druge strane, za istraživanje zločina čiji su Srbi žrtve teže se pronalaze i donatori, i moćni i uticajni prijatelji koji će to po svetskim tribinama promovisati i popularisati. Osam nevladinih organizacija koje Skupštini predlažu priznanje genocida nisu glasne na godišnjicu NATO bombardovanja, ne pridružuju se organizaciji “Amnesti internešenel” kada grmi da je bombardovanje Radio-televizije Srbije bilo ratni zločin, a ne rušenje “legitimnog vojnog cilja”, ne protestuju što se jame sa kostima streljanih srpskih civila na Kosovu nekim čudom otkrivaju tek po isteku haškog roka za podizanje optužnica za ratne zločine. K tome još, na političkoj se pozornici pojavljuju kao veoma zainteresovane pristalice konkretnih političkih opcija, van konteksta borbe za univerzalna ljudska prava.

Njihovoj popularnosti ne doprinosi ni to što se obrušavaju na ideološke protivnike, ne demonstrirajući visok prag tolerancije za drugačija mišljenja, čak ni kad su ta drugačija mišljenja u najboljoj liberalnoj tradiciji. Tako je prošle nedelje, od tobož liberalnih i prosvećenih intelektualaca i aktivista za ljudska prava, nastradao predsednik Srbije Boris Tadić koji se, eto, usudio da primeti da “u svakoj zemlji građani imaju pravo da slobodno iskazuju svoj stav, čak i kada je on suprotan zvaničnoj politici zemlje”. Tadić se nije dvoumio oko toga je li tribina na Pravnom bila štetna po zemlju, niti oko toga je li ogavno osporavati zločin u Srebrenici: branio je Srbiju kao zemlju slobode govora. U tobož liberalnoj srpskoj štampi komentari protiv njega išli su kao vest u nizu, da bi ga Vesna Pešić proglasila za čoveka koji nasilje izjednačava sa pravom na drugačije mišljenje, na istoj tribini na kojoj ga je Vladimir Popović optužio za “širenje neistina o Srebrenici”! No ako je moguće konstruisati argument da je za Srbiju dobro da prizna krivicu za zločin koji su počinili drugi, pa makar to bilo i u njeno ime, onda treba podsetiti da je, pre osam nevladinih organizacija i ovdašnjih “liberalnih” komentatora, Džon Stjuart Mil u eseju “O slobodi”, smislio sledeći argument:

“Osobito je zlo u ućutkivanju izražavanja nekog mišljenja jer se time potkrada ljudska rasa; buduće, a ne samo sadašnje generacije; oni koji se sa tim mišljenjem ne slažu još više nego oni koji ga žele izraziti. Ako je to mišljenje ispravno, onda im se oduzima prilika da grešku zamene istinom; ako je pogrešno, onda gube gotovo isto tako veliku korist, jasniju i životniju predstavu o istini, kakvu pruža njen sudar sa neistinom.”