Marinko M. Vučinić

POLITIČKI SAFARI BOGDANA BOGDANOVIĆA

U našoj javnosti se neprestano i sa puno prilježnosti oglašavaju takozvani građanski intelektualci, sjedinjeni u svojim uverenjima o autoritarnoj prirodi, orijentalnom mentalitetu i mitološkoj svesti srpskog naroda. Njih povezuje ubeđenje da Srbi nisu sposobni i spremni za modernizaciju i suočavanje sa prošlošću, da je njihova istorija niz mitova i zabluda, da su predodređeni za netoleranciju.

To su predrasude koje ove javni delatnici neumorno iznose, pokušavajući da po svaku cenu dokažu svoju osnovnu tezu da je ekstremni nacionalizam neizlečiva bolest srpskog naroda i da je to glavni razlog što u Srbiji ne može da se uspostavi demokratija.

Jedna od glavnih uzdanica ovog kruga svakako je Bogdan Bogdanović. Njegov intervju koji je nedavno dao «Novom listu» predstavlja celovit ideološki program ove u sebe zagledane političke grupacije.

«Glavna tragedija Srbije je u tome što u Beogradu imate mladog sveta koji zbog izolacije nije video sveta osim Terazija i manastira, pa su pustili brade i postali nekakvi kršćani, bez obzira na to što Srbi nikada nisu bili neki preterani kršćani.»

Ovim rečima je Bogdan Bognanović mlade ljude u Srbiji obeležio kao mračne pravoslavne fundamentaliste, osuđene na doživotnu izolaciju i samodovoljnost, a njihov vidokrug sveo na manastirske zidine. Pri tome nije propustio da Beograd označi kao jedan potpuno orijentalni grad, što je za njega nešto sasvim novo.

Inače, naši građanski orijentisani intelektualci nikada ne propuštaju priliku da govore o srpskoj orijentalnosti i pravoslavnom fundamentalizmu, pa to, naravno, čini i Bogdan Bogdanović. Kada je 2001. godine, posle osam godina izbeglištva, stigao u Beograd, ostao je zbunjen jer je pred njegovim očima pukao pejzaž iz knjige Pjera Lotija, svetskog putnika iz vremena Prvog svetskog rata. Tako naš Bogdan Bogdanović, kao svojevremeno Loti, stiže u Beograd posle osam godina izgnanstva, i ne može da se načudi orijentalnom Beogradu u kome su mladi ljudi pustili brade i postali «kriptokršćani, utopljeni u srpsku orijentalnu kasabu». Upravo se u ovim rečima Bogdana Bogdanovića može prepoznati onaj kolonijalni način razmišljanja ljudi koji iz uređenog bečkog vrta stižu u poludivlju orijentalnu čaršiju, gde vide samo bradate spodobe, zadivljale varvare i «novoobraćene kršćane». On, i pored svega, ne može da prikrije otvoreno gađenje i neku vrstu uzvišenog i nadmoćnog prezira kada govori o za njega novom orijentalnom Beogradu. Bogdanovića zato i ne zanima kakve je sve strahote preživeo naš narod za tih osam godina njegovog bečkog izbeglištva u kome je on ipak sebi dozvolio da u potpunosti ne zaboravi ove poludivlje i varvarske prostore. Stoga posle osam godina dolazi na neku vrstu političkog safarija u Beograd i ne može da prikrije svoju mrzovolju i gađenje. Bez obzira na to što, prema sopstvenom priznanju, ne prati i ne razume dovoljno situaciju u Srbji, on sebe prisiljava da pročita «Vreme» i NIN. «Vreme» je za našeg bečkog liberala dobilo prelaznu ocenu civiliziranosti, ali je NIN, po njegovom mišljenju, pun strahovitih bljuvotina. Teško mu je da shvati «šta se tu lupeta, šta se hoće slagati, šta prikriti».

Iz reči Bogdana Bogdanovića jasno se vidi kako se zaista naši «politički korektni» intelektualci odnose prema štampi i slobodi medija. Samo ono što se u potpunosti uklapa u njihov građanski svetonazor može dobiti prelaznu ocenu i biti civilizirano, a sva ostala mišljenja su, jednostavno, lupetanja i bljuvotine. Tako oni zamišljaju javni dijalog: kao priliku da pokažu da poseduju eksluzivnu neporecivu istinu o našim političkim prilikama, srpskom mentalitetu, kulturi i istoriji.

Bogdan Bogdanović priznaje da ne razume našu situaciju, ali zato ne propušta mogućnost da govori o osvedočeno omiljenoj temi naših liberala, o pogubnom orijentalnom srpskom mentalitetu. To je nešto novo, neka nova Srbija. Desna Srbija.

«Bili su moji Srbi uvek pomalo dešnjaci, ali to što su se vratili nekom svom kršćanstvu, druga je priča – nacionalizam je sada na granici fašizma i to ne evropskog fašizma, već se radi o srpskom, balkanskom fašizmu – to vam je motka po glavi.»

Tako o srpskom motkaško-batinaškom fašizmu besedi Bogdan Bogdanović. On u ovoj prilici na svoj način samo varira tezu naših građanista o srpskom fašizmu kao sada dominantnoj ideologiji u našem savremenom političkom životu. Za Bogdana Bogdovića Srbi nisu čak ni dorasli prefinjenom evropskom fašizmu, već su predstavnici ogoljenog, brutalnog balkanskog fašizma. Pri tome on, kao ni njegova građanska bratija, ne navodi nijedan ozbiljan argument za ovu tvrdnju, nego paradira sa površnim turističkim impresijama i pričama koje je slušao prilikom svoje posete Beogradu.

U svom građanskom zanosu, Bogdan Bogdanović ne propušta da se zapita da li uopće ima Srbije, jer je sav mladi svet s pameću, ambicijom i hrabrošću pobegao iz nje. Tako se desilo da na istorijsku scenu stupi druga, mračna Srbija, u kojoj mladi ljudi puštaju brade i, obrvani strašnim divljaštvom, ne umeju ni da razgovaraju jer su obuzeti nacionalizmom i antisemitizmom – uverava nas Bogdan Bogdanović, koji je sve to čuo od verodostojne Borke Pavićević. Koristeći priču Borke Pavićević o njenom susretu sa mladićima koji galame protiv Židova, bečki putnik izveo je svoj dalekosežni zaključak o dominaciji srpskog fašizma u Srbiji. Zaista veoma impresivna argumentacija za davanje ozbiljne ocene o ovdašnjoj političkoj situaciji.

Ali ovaj naš politički turista je propustio da kaže da su upravo mladi ljudu u Srbiji bili glavna i odlučujuća društvena snaga pri rušenju starog autoritarnog režima. No to su, verovatno, bili mladi ljudi s pameću, ambicijom i hrabrošću, a ne oni preostali koji su jedva dočekali da puste brade i da kao pravoslavni fundamentalisti oforme udarne odrede srpskog fašizma. Ali za nespokojnog Bogdana Bogdanovića ipak ima neke utehe i nade jer je, kaže, imao sreće da provede desetak godina izvan te atmosfere i da počne da misli smirenije i drugačije. Sa svoje strane možemo reći da mu to ipak ne daje pravo da svojevrstan rasizam oličen u predubeđenjima i predrasudama o srpskoj orijentalnosti, fašizmu i divljaštvu proglašava jednom za svagda otkrivenom istinom.

U čemu se zbilja ogleda njegovo smireno i drugačije mišljenje? Možda u stavu o odnosu Srba prema Evropi. Vrhunac licemerstva i jednostranosti Bogdana Bogdanovića je u njegovom odgovoru na pitanje kako će se stvari razvijati u Srbiji.

«Ondje svi čekaju da budu primljeni u Europsku uniju, ali oni to zamišljaku onako tralala: ući će u Europsku uniju, pa će im tamo reći: Draga braćo Srbi, bravo, vi ste po Kosovu tjerali Turke. Oni Europu potpuno zamišljaju prema modelu svojih fantazmi, tih fantastičnih fantazmi koje su sve vraćene na obrenovićevsko razdoblje, sto, sto dvadeset godina unazad. Sve je u tim slikama. Izlozi su puni slika vojvoda iz Prvog svjetskog rata. Hvala bogu, čini se mi se da ih nije bilo mnogo, jer se stalno ponavlju isti. To su razna izdanja, znate, i uvijek iste fotografije. Jedna potpuna regresija, neverojatno.»

Tvrdnje da su neprilagođeni Srbi nesposobni da se oslobode svog uvreženog fanatizma i zabluda i da prihvate neminovnost evropskih integracija spadaju u korpus već oveštalih parola koje izvikuju jadni fini građani, zgroženi nad evociranjem srpske istorije. Turistički obilazak knjižara dovoljan je da Evropejac Bogdan Bogdanović donese zaključak da su divlji Srbi fatalistički odani svojoj mitološkoj svesti i da su nesposobni da se oslobode prošlosti jer u izlozima svih knjižara drže uvek iste slike vojvoda iz Prvog svetskog rata. Zaista se i ovom prilikom radi o upečetljivoj argumentaciji zasnovanoj na analizi knjižarskih izloga. Samo ne znam koje je to knjižare obilazio tankoćutni Bogdan Bogdanović, loveći pomno slike naših vojvoda. Ako je nešto u Srbiji zaista vitalno i savremeno, onda je to izdavaštvo, koje uprkos mnogobrojnim problemima prati evropske tokove i kretanja.

Bogdan Bogdanović je apsolutno uveren da Srbi nisu spremni da se uključe u proces evropskih integracija jer nigde više nema oživljavanja povijesti kao kod nas. Za razliku od Hrvatske, koja je izgradila lijepe ceste, Srbija ih nije imala ni ranije, a tek sada ih apsolutno nema. Za Bogdana Bogdanovića Srbija je sasvim zadivljala zemlja u kojoj, u svojevrsnoj prethistoriji, živi svet van vremena i prostora, odvojen od stvarne povijesti i stvarnosti. Ovakav utisak je Bogdan Bogdanović uspeo da stekne na svom lotijevskom proputovanju, slušajući priče o desnoj i tamnoj Srbiji i obilazeći, zapanjen i prestravljen, knjižare u orijentalnom Beogradu. Pravo pitanje je šta on zaista zna o Srbiji posle osam godina izbivanja? Bez obzira na to što tvrdi da je stekao jasniji i drugačiji pogled, on je samo zaoštrio i produbio svoje predrasude i specifični rasizam. Na pitanje šta ga brine on doslovno odgovara:

«Svuda, znate, ima Srba (smijeh). Svatko ima svoje Srbe. Španjolci, Šveđani i svi redom. Svatko ima svoje ludovanje, svatko ima neko Kosovo.»

Zar ovaj odgovor, koji očigledno pretentuje da bude ciničan i duhovit, nije očigledan dokaz da Bogdan Bogdanović samo ponavlja dobro poznate propagandističke floskule o Srbima kao univerzalnom remetilačkom faktoru? Radi se o otvorenom zagovaranju principa kolektivne krivice, kada se jedan narod uzima kao apsolutni obrazac i metafora za sve moguće probleme koji mogu nastati u Evropi. Može li se o najsloženijem političkom pitanju na Balkanu kao što je Kosovo govoriti jednostavno i neodgovorno kao o srpskom ludovanju? A tako govori čovek koji inače gaji ambiciju da Srbima najzad otvori oči i suoči ih sa njihovom ubilačkom prošlošću, endemskim primitivizmom i hroničnim divljaštvom.

Bogdan Bogdanović je, kao što smo rekli, ponovio poznate optužbe za antisemitizam u Srbiji, što je jedna od vodećih ideja naših građanskih intelektualaca. Jer u njihovom viđenju srpske političke tradicije i mentaliteta Srbi nisu samo ekstremni nacionalisti i autoritarci, već i istrajni antisemiti. Naš turista je otišao korak dalje tvrdeći da u Srbiji hoće da iskorene Židove. Ovakve tvrdnje zaista nije potrebno naročito komentarisati, jer se radi o neverovatnoj simplifikaciji i odsustvu bilo kakve odgovornosti za javno izgovorenu reč. Poslednja istraživanja «Galupa» u Srbiji pokazuju da su splasnule regionalne tenzije i da je umanjena distanca koju građani Srbije osećaju prema susedima, te da je nacionalizam u ovom regionu u opadanju. Direktor «Galupa» u Srbiji Srbobran Branković naveo je da je prioritet građana poboljšanje individualnog materijalnog stanja, kao i opšti razvoj zemlje. Nalazi ovakvih relevantnih istraživanja nisu u vidokrugu ljudi kao što je Bogdan Bogdanović jer su oni stvorili svoju instant sliku i niko ih ne može pokolebati u pohodu da dokažu da su «njihovi» Srbi narod slepo i samoubilački odan istorijskim mitovima, zabludama, a pri tome fatalno nespreman i nesposoban da se izvuče iz svoje mentalitetske kaljuge i sveopšte zadivljalosti.

Zato je tu Bogdan Bogdanović da nam kao dobroćudni i pomalo cinično duhoviti Evropejac uputi prekore, ali i da nam podari svoju poslanicu sa političkog safarija.

O veoma složenoj i velikim izazovima opterećenoj situaciji u Srbiji ne može se govoriti bez stvarne i ozbiljne argumentacije, jer je uz politički jednostran pristup nemoguće voditi istinski dijalog o mnogobrojnim otvorenim pitanjima demokratskog razvoja. Intervju sa Bogdanom Bogdanovićem žalostan je primer ideološke ostrašćenosti čoveka koji već dugo pokušava da svoju sliku srpske istorije, koja je, po njegovom mišljenju, samo priča o srpskom primitivizmu, brutalnosti, izopštenosti i orijentalnosti, pretvori u sveopštu istorijsku metaforu koju niko ne sme dovoditi u pitanje. Sva je sreća što se istorijska svest jednog naroda ne stvara na osnovu površnih i neobjektivnih ocena i mrzovoljnih političkih putopisa, već nastaje kao rezultat ukrštanja mnogobrojnih političkih, kulturnih i društvenih procesa.