Marinko M. Vučinić

„EKSTREMNI PRIMORDIJALIZAM  SRBA”

„Naprosto je nevjerovatno do koje mjere u političkom biću Srbije, a onda i u političkim snagama koje su dominantne na javnoj sceni Srbije, do koje je mjere materijalizovana ideja Velike Srbije i obaveznost da tom idejom, tj. tim nacionalističkim velikosrpskim projektom, obavezno bude obuhvaćena i Crna Gora. Čak i one političke snage koje su programski za Srbiju koja bi se uključila u moderne tokove evropskog i svjetskog življenja ne usuđuju se da udare na taj nevjerovatni nacionalistički stereotip.”

  Milenko Perović,  profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

U našoj političkoj javnosti postoji već dobro uhodana i prepoznatljiva politička grupacija (nekoliko „istaknutih” nevladinih organizacija, političke stranke tzv. građanske orijentacije, političari nazovimodernisti i „nezavisni intelektualci“) koja koristi svaku pojavu političkog ekstremizma da osnaži svoju tvrdnju o fatalnoj dominaciji nacionalizma i fašizma u Srbiji. Tu tezu oni neprestano ponavljaju i koriste je kao svoju glavnu ideološku potku. Ona se naslanja na njihove ocene o nepostojanju demokratskih tradicija i hroničnoj sklonosti Srba ka totalitarizmu i kultu snažnog vođe. Nedavni upad grupe pripadnika neofašističke organizacije Nacionalni stroj na Filozofski fakultet u Novom Sadu i prekid tribine sa veoma indikativnim naslovom „Fašistička pretnja” pružio je priliku da se još jednom ponovi i dodatno osnaži ocena o dominaciji rasizma, netolerancije, ksenofobije i fašizma u Srbiji. U saopštenju nekoliko „istaknutih” nevladinih organizacija ova ocena iznosi se na veoma eksplicitan način:

„Srbija nije obezbedila ni društveni ni politički ambijent za suočavanje društva sa elementima vlastitog fašizma, ksenofobije, antisemitizma i ostalih oblika netolerancije koji, nažalost, dominiraju srpskom političkom scenom.”

Kako komentarisati ove rezolutne i neupitne tvrdnje naših boraca protiv srpskog nacizma i fašizma nego kao težnju da se opravdava sopstvena ideološka matrica? Ove tvrdnje treba dokazati po svaku cenu – bez obzira na činjenice i sveukupne savremene političke odnose. Ljude koji ih iznose pri tom nimalo na interesuje dobro poznata činjenica da u Srbiji nikada nije postojao fašizam kao razvijen politički pokret. Jednostavno, nisu postojali istorijski, a ni društveni preduslovi za razvitak fašističkih ideologija, čak ni u vreme kada su one u Evropi bile izuzetno snažne, a u nekim zemljama i dominantne. Pokret Zbor Dimitrija Ljotića, koji je u svojoj političkoj doktrini imao elemente korporativizma i fašizma, na izborima pred Drugi svetski rat dobio je zanemarljiv broj glasova. Čak nije uspeo da ostvari ozbiljniji izborni uspeh u rodnom mestu Dimitrija Ljotića, u smederevskom kraju. Da li je potrebno spominjati da su Srbi u najvećem broju učestvovali u antifašističkom pokretu u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i da su podneli najveće žrtve u u borbi protiv fašizma? To su činjenice koje se, jednostavno, ne mogu dovoditi u pitanje. Ali naše ostrašćene borce za ljudska prava i aktuelne antifašiste činjenice nisu nikada mnogo zanimale jer je njima jedino važno da održe propagandnu konstrukciju da Srbija nije obezbedila društveni i politički ambijent za suočavanje sa fašističkim elementima.

Fašizam ovde nema istorijsko uporište i ne postoje društvene pretpostavke za njegov nastanak u savremenoj Srbiji.

Upravo je reagovanje naše javnosi i državnih organa jasno pokazalo da ispoljavanje fašizma u našem društvu neće biti tolerisano ni kao marginalna pojava. Možemo, svakako, raspravljati da li je akcija organa vlasti bila pravovremena i da li se moglo delovati preventivno, ali to pitanje se može postaviti u vezi sa mnogim drugim problemima u našem društvu. Ali se ne može poricati da je reagovanje javnosti bilo odlučno, beskompromisno i jasno profilisano kao izraz snažne volje našeg društva da ne toleriše ovakve pojave. Pokazalo se da rasizam, ksenofobija, netolerancija i fašizam u Srbiji nisu dominantni i da je društvo spremno da reaguje na pravi način.     

Do koje se mere može otići u neobjektivnosti i ideološkoj isključivosti demonstrirao nam je dr Jovan Živković u tekstu Legitimacija jurišnih odreda („Danas”, 15. novembar 2005. godine). On u toj pretencioznoj i jednostranoj   nazoviteorijskoj analizi iznosi sledeće ocene:

„Mora se istaći   da je u Srbiji došlo do koncentrisanog ekstremnog ispoljavanja etnocentričnih stavova većinskog naciona. Negativna spirala u napred spomenutom etnocentrizmu morala je da se kruniše formiranjem i delovanjem jednog od oblika 'jurišnih odreda'. Poslednjim 'ispadom' samo se potvrđuje da ideologija 'krvi i tla' i dalje diše punim plućima. Pošto ne pratimo put savremenog društvenog razvoja, jer nije prihvatljiv za uticajne slojeve, grupe i partije, opet će neko drugi da bude kriv kada ekstremni primordijalizam dosegne kritičnu tačku i kada glas iz razvijenog sveta kaže 'Već dugo čekamo da sazrite'.”

Nije više dovoljno reći da u Srbiji hronično dominiraju ekstremni nacionalizam, ksenofobija, rasizam i fašizam, već su Srbi još i narod nedozreo i   politički maloletan i žive u atmosferi ekstremnog primordijalizma. I to je,   izgleda, vrhunski teoriski doprinos i inovacija autora ovog teksta u sagledavanja političkih odnosa u Srbiji.

Jedno od osnovnih pitanja našeg društvenog i političkog života sadržano je u dilemi da li je Srbija kao demokratska zajednica spremna i sposobna da se   na efikasan i adekvatan način suprotstavi delovanju profašističkih grupa na našoj javnoj sceni, ili je ona tamni primordijalni vilajet, kako nas uporno ubeđuju i nastoje da dokažu naši istaknuti borci za ljudska prava i toleranciju. Reakcija našeg društva i naše države na poslednje događaje u Novom Sadu jasno je posvedočila da ovde nema prostora za političku artikulaciju i organizaciju ozbiljnog i delatnog fašističkog pokreta. To ne umanjuje našu obavezu da se neprestano stvara snažan i jasno politički profilisan društveni i politički pokret koji će biti efikasna brana svakoj pojavi fašizma u Srbiji. Zato je neophodno da se svako ko pokuša da ove profašističke ispade koristi za svoje ideološke i politikantske potrebe podseti da borba protiv fašizma nije prilika za politikantske egzibicije kakve nam je demonstrirao Nenad Čanak, ili za neobjektivne i neutemeljene ocene tzv. istaknutih nevladinih organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava i suočavanjem sa prošlošću.

Problem marginalnih profašističkih i neonacističkih grupa u Srbiji ne može se posmatrati van konteksta ukupnih političkih događanja u Evropi. Za ovu priliku možemo navesti   upečatljive primere rasizma i fašizma u nekoliko evropskih zemalja. Povodom prošlonedeljnog brutalnog ubistva studenta Univerziteta umetnosti Danijela Tupog, koga su bez ikakvog povoda nožem izboli neonacisti, u Bratislavi su u subotu ponovo održane demonstracije pod nazivom „Protiv neonacista”. Uprkos tome što se na demonstracije protiv rasizma i neonacizma odazvao veliki broj ljudi, rasizma ima među đacima slovačkih osnovnih i srednjih škola. Neonacističke stranke u Nemačkoj pridobile su na parlamentarnim izborima ove jeseni više od milion birača – šest puta više nego 1998. godine i više nego ikad ranije. Većina od 1.030.000 birača koji su 18. septembra i 2. oktobra glasali za neonacističke stranke nisu starci, preostali fanatici iz doba Trećeg rajha, nego mlada generacija i posleratni Nemci starosne dobi od 18 do 30 godina, odrasli u euforiji uspona Nemačke u najimućniju, najuticajniju ekonomsku silu u savremenoj Evropi. Neofašistički Socijalni pokret Italije (MSI) od 1983. godine imao je čak 42 poslanika u parlamentu. Da li tako, sledeći ideološku matricu naših boraca za ljudska prava, ove neosporne činjenice o jačanju fašističkih stranaka u Nemačkoj i Italiji i širenju rasizma u Slovačkoj mogu biti osnova za ocenu o dominaciji fašizma u ovim demokratskim zemljama, članicama Evropske unije? Sigurno da se takve ocene ne mogu izreći, ali je zato jednostran način ocenjivanja rezervisan za „primordijalne Srbe”.

Demokratija u Srbiji, bez obzira na sve njene slabosti, nedoslednosti i lutanja, jača je i trajnija od pokušaja nedemokratskih snaga da je razore. Zato je, kao i uvek u našoj istoriji, neophodno da demokratske snage budu sposobne da se suprotstave svakoj pojavi negiranja demokratije, njenih osnovnih principa i dostignuća, kao što je i učinjeno posle događaja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Samo ako budemo spremni da bez ikakvih kompromisa branimo i razvijamo republikanske vrednosti i vrline, moći ćemo da kažemo da živimo u demokratskom društvu.