Vilijam Montgomeri

Neizvesna budućnost EU

Kada je "Titanik" udario u fatalni ledeni breg, većina ljudi na brodu u početku je mislila da to nije ništa naročito ozbiljno. Putnici su produžili normalne aktivnosti na brodu, orkestar je nastavio da svira, a za sve to vreme, ispod paluba, ledena voda nastavila je da prodire. Jedan od izraza koje koristimo danas "premeštati stolice na Titaniku", opisuje ljude koji nastavljaju da obavljaju uobičajene poslove naizgled nesvesni činjenice da se njihov svet unaokolo ruši.

Živeći u ovom regionu gde je članstvo u EU najvažniji zajednički cilj svih država, a praćenje progresa prema tom cilju vest za naslovne strane bezmalo svakog dana, ne mogu odoleti da uporedim ove dve situacije. Živeći ovde, teško je "osetiti" bilo kakvu razliku na luksuznom brodu pod imenom Evropska unija. Emisari dolaze bukvalno svakog dana naglašavajući uslove, vremenske okvire i procedure za članstvo. Iz njihovih komentara izgledalo bi da je proces uvećavanja EU na nekoj vrsti automatskog, neizbežnog koloseka. Drugi zvaničnici dolaze poslom koji se tiče administriranja u Bosni i na Kosovu bilo direktno, ili kroz organizacije u kojima EU ima glavnu reč. U svakom slučaju, Evropska unija više nego ikad ranije postojano nastoji da postane još angažovanija u problemima Balkana na unilateralnoj osnovi. Posmatrana s ekonomske tačke gledišta Balkana, EU na mnoge načine još izgleda kao Obećana zemlja.

Stvarnost je, međutim, to da su Evropska unija i mnoge od njenih pojedinačnih država članica u ozbiljnoj krizi. I mada ona neće "potonuti", veoma je moguće da će budući istoričari reći da je EU dostigla tačku najvišeg vodostaja. To će izvesno biti slučaj ukoliko Evropska unija kolektivno i njene države članice pojedinačno ne počnu da se suočavaju s višestrukim izazovima pred kojima se nalaze.

Prvi izazov je to da građani Evropske unije moraju da donesu jasnu, zajedničku i nedvosmislenu odluku o tome šta tačno žele da bude Evropska unija. Da li ona treba da postane verzija "Sjedinjenih Država Evrope", s liderom, i ovlašćenjima za donošenje odluka o ključnim pitanjima kao što su spoljna poliitika i vladavina većine? Glorifikovana slobodna trgovinska zona? Nešto između ove dve stvari?

U ovom trenutku, kao što su pokazali referendumi u Francuskoj i Holandiji, o tome ne postoji konsenzus. Najupadljiviji faktor o tom pitanju jeste to što ga evropski lideri u osnovi kolektivno ignorišu. Oni se ponašaju kao da se nikad nisu dogodili ni referendumi, ni ogorčene raspre o predstojećem višegodišnjem budžetu Unije (uključujući individualne procene i Zajedničku poljoprivrednu politiku). Ali, činjenica je da ovi problemi neće nestati i gotovo je izvesno da će njihovo rešavanje vremenom postajati sve teže, a ne lakše.

Drugi izazov je globalizacija. Budimo jasni. Tehnološke i komunikacijske promene, koje su sada zahvatile čitav svet, dramatične su i s takvim posledicama kao što ih je donela industrijska revolucija u 18. i 19. veku. Zemlje, poslovi i pojedinci koji ne mogu ili neće da se prilagode novom svetu predodređeni su da budu odgurnuti u stranu. Komunizam je propao kao sistem zato što je tržišna ekonomija dokazala da je daleko superiornija. Na sličan način, klasični model socijalnog staranja, liberalni korisnički paketi i produžene beneficije za nezaposlene koji karakterišu mnoge zemlje Evropske unije (i zemlje u ovom regionu) sada se pokazuje kao nekonkurentan.

Jednostavno rečeno, on košta previše mnogo u smislu radne snage u poređenju s drugim mestima širom sveta. Nivoi nezaposlenosti u mnogim zemljama EU daleko su viši od onoga što se nekad smatralo "prihvatljivim". Ekonomski rast daleko je manji nego što bi trebalo da bude. To sada traje već dovoljno dugo da je jasno da je to sistematski problem, a ne bilo kakva vrsta privremene devijacije. Upravo ovaj problem, koji stvarno dominira političkim scenama i u Francuskoj i u Nemačkoj, prisiljavajući ljude da se suoče s činjenicom da će njihov način života morati da se promeni - nagore - lako može biti političko samoubistvo. Ali propust da se učine potrebne promene takođe neizbežno vodi istom nedostatku javne podrške kad ekonomije nastavljaju da stagniraju.

Azija ekonomski napreduje, velikim delom zato što koristi prednosti globalizacije. I pred Evropom i pred Amerikom su izazovi da održe priključak i to neće biti lako ni za jednu od njih. Ali, američka privreda daleko je fleksibilnija nego što su privrede Evrope i stoga ima bolje šanse za takmičenje u budućnosti. Ono što će se neizbežno dogoditi je redistribucija ekonomskog bogatstva u svetu. Tome će takođe uslediti politički uticaj i, vremenom, vojna sila. Verovatni gubitnik u ovom takmičenju, bar u ovom trenutku, jeste Evropska unija.

Nemiri koji već dve nedelje traju u Francuskoj samo su, da produžim svoju metaforu, vrh ledenog brega. U Evropi postoji sve brojnija niža klasa, koja, iako različita od svoje parnjakinje u Americi, nosi isto osećanje besa, gneva, nepostojanja veze s ostatkom društva, siromaštva i spremnosti da upotrebi nasilje. Nju najvećim delom čini prva ili druga generacija imigranata iz Afrike i Bliskog istoka i ona ima znatan procenat muslimana. Ove ljude je lako regrutovati kao buduće kriminalce i teroriste. U Velikoj Britaniji ovo se pojavilo kao talas bombaša samoubica, koji su terorisali London. U Madridu je to bilo u obliku užasnih eksplozija u vozu pre više od godinu dana. U Holandiji, bilo je to ubistvo jednog filmskog reditelja, Tea van Goga, koji je napravio kritički film o islamu. U Francuskoj, to su sada stalni nemiri i uništavanje u gradovima. Prema poslednjim izveštajima, to se širi ne samo u nove gradove u Francuskoj, već i u Brisel, pa i u Nemačku. Kao i kad je u pitanju niža klasa u Americi, nije lako baviti se uzrocima socijalnih nemira s kojima se sada suočava Evropa i odgovor jednostavno nije u tome da se problem prekrije novcem. Pritisci rastu s obeju strana. Oštro povećani talas legalne i ilegalne imigracije u Evropsku uniju iz siromašnih zemalja Afrike i Bliskog istoka može samo rasti zahvaljujući lakšim mogućnostima putovanja i sposobnosti kritične mase imigranata da pomažu/ohrabruju/olakšavaju druge na istom putu. U međuvremenu, ekonomije Zapadne Evrope, koje su predstavljale mašinu rasta i resurse za široke socijalne programe, stagniraju. Nezaposlenost je na nivoima koji su daleko iznad onoga što je pre oko deceniju smatrano prihvatljivim. U nekim imigrantskim krajevima ona dostiže 50 odsto. Konačno, mnoge od ovih zemalja, pre svega Francuska, svesno su preduzele mere kojima je izgrađen zid između ovih novih imigranata i ostatka francuskog društva. Ono sada plaća posledice te akcije.

Evropsku uniju pogađaju svi ovi problemi, a svaki od njih na svoj način podstrekava ostale. Malaksale ekonomije povećavaju političku nestabilnost i smanjuju resurse potrebne za socijalne programe namenjene nižoj klasi. Kako budu rasli problemi s nižom klasom, tako će rasti i pritisak da se prema njoj preduzmu oštre mere, pa čak i da se smanje beneficije za njene pripadnike. Nedostatak jasnog političkog pravca čini da ovaj evropski luksuzni brod ide ukrug bez jasne destinacije.

Implikacije ove krize u Evropskoj uniji za ovaj (balkanski) region podjednako su uznemiravajuće. Pre svega, uprkos svoj toj priči i svim obećanjima, ni u kom slučaju nije izvesno da će bilo koje nove članice biti primljene, ni kada će se to dogoditi. EU namerava da upotrebi obećanje budućeg članstva u EU da bi dobila srpsku saglasnost za uslovnu nezavisnost Kosova, ali ona neće moći da ispuni to obećanje u doglednoj budućnosti.
Drugo, nove članice treba tačno da znaju u kakvu vrstu kluba ulaze pre nego što to učine. Treće, sposobnost EU da se nosi sa spoljnopolitičkim izazovima izvan njenog dvorišta oduvek je bila, u najmanju ruku, pod sumnjom. Njen učinak u bivšoj Jugoslaviji početkom 1990-ih, na primer, bio je bedan. Nedostatak jasnoće o budućnosti Evropske unije čini taj izazov još većim.

Konačno, Evropsku uniju oduvek su pokretali Nemačka (finansijski) i Francuska (filozofski). Sada se oba ova džina suočavaju sa sopstvenim internim problemima i ne mogu da igraju svoje uobičajene uloge. To, na primer, znači da nove članice i zemlje kandidati mogu očekivati daleko manje finansijske beneficije nego što su ih primali njihovi prethodnici.

Ovo nije lepa slika. Ali to nije ni nemoguća situacija. Ono što ona zahteva jeste koncentrisani napor evropskih lidera da kolektivnu i svoje individualne kuće dovedu u red. Izgleda da se to ne događa.