Vilijem Montgomeri

Gotovo je izvesno da će Kosovo biti nezavisno u okviru sadašnjih granica

Imenovanje Kaia Eidea i procena standarda koju on sada sprovodi obeležavaju početak završne igre na Kosovu. Gotovo je izvesno da će rezultat biti nezavisnost u okviru sadašnjih granica, uprkos upozorenjima i izjavama praktično svih srpskih ličnosti koje tvrde suprotno. Jedina prava pitanja su kada će se to dogoditi i pod kakvim uslovima. Najverovatnije je da će Eide kasnije ove godine preporučiti da razgovori o konačnom statusu započnu 2006. i mada će odluka o tome verovatno biti doneta takođe sledeće godine, precizan dnevni red primene još je nepoznat.
Srbija nema mogućnosti da zaustavi ovaj "voz". On je već napustio stanicu. Svojim akcijama, međutim, ona može uticati na uslovnost koja se može nametnuti kao deo rešenja, možda na tajming, i svakako može uticati - nabolje ili na gore - na životne uslove srpskog stanovništva na Kosovu. Pored toga, to kako se ona bude ponašala tokom ovog perioda može stvoriti mnogo bolje - ili mnogo gore - odnose same Srbije s međunarodnom zajednicom.
Nimalo ne zavidim srpskim političarima dok pokušavaju da nađu put između nagaznih mina kojima je okruženo ovo vrlo osetljivo pitanje. Moraju da razmotre i to kako će ih oceniti istorija i kako će ih proceniti njihovi birači. U isto vreme, moraće da razmotre kako da Srbiju vode na najbolji način prema njenom pravom mestu u Evropi. U najboljem slučaju, veliki je izazov pomiriti ove potencijalno konfliktne interese. To je možda čak i nemoguće.
U ovom procesu, međutim, njima će značajno pomoći ako Srbi koji sada žive na Kosovu veruju da su njihov način života, jezik, religija, kultura i veze s centralnom Srbijom van svake osnovane sumnje. Ako to, međutim, ne bude postignuto, konačni rezultat biće masovni egzodus Srba s Kosova i udarac demokratskom procesu u samoj Srbiji. To će, zauzvrat, imati regionalne reperkusije, što će najizrazitije uključiti Republiku Srpsku u Bosni. I mada međunarodna zajednica uporno i odlučno odbija bilo kakvu vezu te vrste, kao i bilo kakvo ponovno razmatranje statusa dva entiteta u Bosni, stvarnost je da će ta pitanja za mnoge ljude na terenu ostati otvorena.
Ključ u ubeđivanju kosovskih Srba da oni tamo imaju budućnost je da se širom Kosova u bliskoj budućnosti ostvari sveobuhvatna decentralizacija vlasti. Kao što sam rekao u ranijim kolumnama, sve što je potrebno jeste da se svakom naselju, gradu i selu na Kosovu daju ista ovlašćenja i odgovornosti koje imaju njihovi parnjaci u Sjedinjenim Državama. Moj grad Bredford ima 10.000 stanovnika. Mi imamo sopstvene lokalne policijske snage, školski sistem (koji mora da sledi osnovne državne smernice i kvalifikacione zahteve), lokalnu vladu, bolnicu i poresku vlast. Iako ovo nije bila praksa na Balkanu, vreme je da međunarodna zajednica prihvati da su za prolazak kroz bolni proces odlučivanja o budućnosti Kosova potrebna neka radikalna rešenja "iz kutije". Pored toga, ova decentralizacija treba da bude izvedena znatno pre bilo kakvog konačnog rešenja kako bi imala potrebni uticaj na stavove kosovskih Srba.
Problem je što je pitanje decentralizacije isprepleteno s etničkim pitanjem. Srbi decentralizaciju vide kao logičan način da sačuvaju svoj etnički identitet i prava koja bi im omogućila lokalnu kontrolu u oblastima u kojima su većina. Upravo zbog tog razloga, kosovski Albanci snažno su se suprotstavljali bilo kakvim pokušajima da se uspostavi nekakav model decentralizacije. Pošto nisu uspeli da direktno spreče decentralizaciju, sada čine sve što mogu da neutrališu njene posledice ili odlože njenu primenu.
Stvarnost je da preovlađujuća većina kosovskih Albanaca želi da svi Srbi napuste Kosovo. Neki će nastaviti da koriste nasilje kako bi to postigli. Neki se Albanci plaše da će povratak srpske vojske biti moguć sve dok su Srbi tu s njihovim polaganjem prava na Kosovo. Kod drugih se jednostavno radi o mržnji i osećanju da su ih Srbi proganjali godinama. Ogromna većina daje kosovskim Albancima apsolutnu kontrolu nad bilo kakvom centralnom vladom ili parlamentom. Bez obzira na njihovo značajno manjinsko prisustvo u parlamentu, kosovski Srbi u tom telu nisu imali nikakvog uticaja. Bili su jednostavno "ukrasi na prozorima". Kosovski Albanci proces bilo kakve decentralizacije doživljavaju kao pretnju pošto ona ima potencijal da potkopa tu vlast. S dosta cinizma, mnogi takođe samouvereno shvataju da će nepostojanje delotvornog plana decentralizacije osigurati odlazak Srba i stoga čine sve što mogu da je na tom planu potpuno blokiraju.
Srbi su, na drugoj strani, nekim svojim akcijama igrali u korist Albanaca. Izjave lidera kosovskih Srba da moraju slediti uputstva Beograda su jedan takav slučaj. Na sličan način, bilo je predvidljivo da će odluka da se bojkotuju razgovori o procesu decentralizacije dovesti do odluka koje su bile neprihvatljive za srpsko stanovništvo. Neučestvovanje u pregovorima umanjilo je kredibilitet srpske pozicije kod međunarodne zajednice. To su učinile i neke akcije u delovima Kosova gde Srbi odbijaju da priznaju bilo kakvu vlast privremenih institucija samouprave. Kosovski Albanci se plaše - ili bar tvrde da se plaše - da će bilo kakva decentralizacija na osnovu etničkih linija dati legitimitet ili ohrabriti upravo ovakve vrste akcija.
Sliku dodatno komplikuje i činjenica da - za razliku od Bosne i Hrvatske, gde su etničke grupe bile prilično čvrsto povezane, uključujući i bračne veze - to na Kosovu nije bio slučaj. Albanci i Srbi koji žive tamo su u najboljim slučajevima bili vrlo udaljene i razdvojene zajednice. Pokušaji da se ustanovi stvarno "multietničko" društvo na Kosovu stoga se suočavaju s ogromnim komplikacijama. Izgleda da su jedini koji naizgled ne shvataju dubinu ovog problema mnogi stranci zaduženi da vode čitav proces.
Kao direktni rezultat svega gore pomenutog, decentralizacija na Kosovu imala je trnovit put. Bivši specijalni predstavnik generalnog sekretara UN Mihael Štajner preduzeo je ciničan korak kada je čitavo pitanje preneo Savetu Evrope na proučavanje, znajući veoma dobro da će tim potezom delotvorno odložiti bilo kakvu decentralizaciju za period duži od godinu dana.
Sadašnja zbrka oko "planova A, B i C" još jednom pokazuje UNMIK u njegovom najgorem izdanju. UNMIK je od samog početka trebalo da shvati da se dve strane same ne mogu dogovoriti o sporazumu o decentralizaciji, kao ni o pitanju konačnog statusa. Obe odluke moraće da budu nametnute. UNMIK je pre mnogo meseci jednostavo trebalo da odluči o širokoj decentralizaciji za čitavo Kosovo i da ove dragocene mesece iskoristi da je primeni. Vrlo je ironično da UNMIK postupa vrlo strogo kad se radi o pitanjima kao što je prikupljanje novca za upotrebu električne energije, dok o jednom od najfundamentalnijih pitanja koje će odlučiti o stvarnoj stabilnosti na Kosovu blago svira drugu violinu.
Vreme i energija bili su potrošeni u ratu rečima i planovima između kosovskih Albanaca i Srba i rešavanje decentralizacije postalo je teže. Još nije suviše kasno da se nešto učini oko toga. Ali, UNMIK mora da preuzme čitavo pitanje, pažljivo razmotri sve strane i tada primeni sveobuhvtni plan. Deo toga biće da pažljivo gleda kako Beograd može i treba da pomogne da plan pozitivno deluje na sve ljude Kosova.