Zoran Stokić

POSLEDNJI DANI VOJSKE SRBIJE I CRNE GORE

Početak septembra je trebalo da obeleži dobra vest sa sastanka šefova diplomatija EU u Njuportu ( Newport) , da 5. oktobra otpočinje uobličavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izmedju Srbije i Crne Gore i Evropske unije. (1) Pregovori o sporazumu počeće u oktobru uprkos preporuci glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte da pregovori ne bi trebalo da počnu dok je Ratko Mladić na slobodi. (2) Ali, te “dobre vesti iz Evrope” ostale su, po ko zna koji put, u senci loših vesti iz same Srbije i Crne Gore.

Naime, gotovo u istom danu kada je general Paskaš, kao prvi srpski vojnik koji je legitimno ušao na Kosovo nakon predaje južne srpske pokrajine na upravu Ujedinjenim nacijama (prema Rezoluciji SB UN 1244 iz juna 1999.godine), prisustvujući primopredaji dužnosti komandanta KFOR-a simbolički označio povratak srpskih nacionalnih interesa na Kosovu na javnu medjunarodnu političku scenu - otvara se nova, do sada najozbiljnija afera, koja preti da dovede do rastakanja vojske i do potpunog raskola u vrhu Državne zajednice SCG. Jednomesečno natezanje srpskog ministra finansija Dinkića i ministra odbrane SCG Davinića oko kontrole nad vojnim budžetom i imovinom se, potpuno neočekivano, pretvorilo u “spektakularnu aferu” (LJ. Stojadinović) sa previše novca i previše strasti, koja je uzdrmala i vojsku i srpsko-crnogorsku političku elitu.

Mile Dragić i odgovorni državnici - “zabrinuti za zdravlje i bezbednost srpskih vojnika”

Prvo je dnevni list “BLIC” 1. septembra objavio vest: Ministar odbrane Prvoslav Davinić otići će sa ministarskog mesta, ali tek kada potpiše ugovore o nabavci opreme za vojsku u vrednosti od 300 miliona evra!

Naime, prema odluci Saveta ministara do koje je „Blic“ došao, a koju je potpisao predsednik SCG Svetozar Marović, Daviniću je odobreno da potpiše ugovor sa preduzećem „Proizvodnja Mile Dragić“ radi nabavke opreme i modernizacije vojske - ugovor je vredan neverovatnih 295,9 miliona evra - i to za period od 1. januara 2006. do 31. decembra 2010. godine. Za isporuku šlemova, vojničkih prsluka, torbica i odeće Dragićeva firma trebalo bi da dobije preko 90 miliona evra 2006. godine, 85,8 miliona evra 2007. godine, 52,7 miliona 2008, 35,3 miliona 2009. i konačno 2010. godine 32,1 milion evra. Ukoliko Ministarstvo odbrane ne bi imalo sredstava da isplati ove sume, ugovorom je predviđena mogućnost da se dug izmiri davanjem nepokretne imovine (prema saznanjima „Blica“, u vojsci je razmatrana i opcija da se Dragiću umesto novca da zgrada Vojnotehničkog instituta, za čije pokušaje prodaje je već vezano više afera). Takođe, Marović u svojoj odluci, potpisanoj 22. avgusta, piše da "ovlašćuje ministra Davinića da sa preduzećem 'Mile Dragić' zaključi pojedinačne ugovore za svaku godinu posebno", a Ministarstvo odbrane 25. avgusta (odnosno istog onog dana kada je Davinić bio na razgovoru kod premijera Srbije i na kojem mu je obećao da će u kratkom roku podneti ostavku) potpisuje ugovor o nabavci za 2006. godinu (90 mil. evra), ali i ugovor kojim se reguliše nabavka opreme za 2007. godinu (85,8 mil. evra), na ukupnu vrednost od oko 175,8 miliona evra, bez obračunatog poreza na dodatu vrednost.

Prvoslav Davinić je odmah reagovao i u pisanom saopštenju uputio javni protest zbog objavljivanja teksta o Marovićevoj i njegovoj transakciji, optuživši Dinkića da stoji iza pomenutog teksta: "Taj tekst objavljen je kao deo kampanje ministra Dinkića za pridobijanje javnog mnjenja u opravdanost kontinuiranih i krajnje rušilačkih napada na ministra odbrane, a samim tim i na ministarstvo na čijem se čelu nalazim”, pripretivši usput: ”Ovakve akcije neće moći da prođu bez ozbiljnih posledica!”

Naglašavajući da je njegovo ministarstvo u avgustu dobilo odobrenje od predsednika Marovića da realizuje nabavke lične opreme za Vojsku SCG (reč je o zaključku Saveta ministara od 8. avgusta 2005. godine i odluci koju je u vezi sa tim ministarstvu Marović prosledio 22. avgusta ove godine), te ukazuju ći da je na Generalštabu zaključeno da se prioritetno razmotri nabavka lične opreme za pripadnike Vojske, Davinić kaže: “Uvažavajući ovaj stav, kao i osećaj odgovornosti koji imam kao ministar odbrane i kao čovek da učinim sve da zaštitim živote naše dece i oficira, zahtevao sam da se zaključak Saveta ministara realizuje kroz novu odluku o nabavci za 2006. i 2007. godinu. ”U pripremi ove nabavke - objašnjava Davinić - sektor za materijalne resurse je kontaktirao sa svim relevantnim proizvođačima i na bazi ponuđenih cena (podvukao Z.S.) izabrao najpovoljnije. Radi se o firmi "Mile Dragić" iz Zrenjanina.”(Beta,Tanjug)

Medjutim, u izjavi emitovanoj 2. avgusta na Drugom dnevniku RTS-a, pukovnik Mile Bogdanović iz Uprave za snabdevanje Ministarstva odbrane je objasnio da izbor snabdevača nije izvršen na bazi cena (štaviše, cene nisu ni precizirane u ugovorima, već su date okvirno), već na bazi kriterijuma “standardizacije,” koji je, u SCG, ispunjavao jedino “Mile Dragić”: “ Oprema koju nudi Dragić jedina je prošla standarde, drugih proizvođača u Srbiji nema, a strane firme nisu dobile potrebne sertifikate pa nisu mogle ni da učestvuju” - objasnio je Bogdanović.

No, nakon što je ministar Dinkić na sednici Vlade Republike Srbije predstavio izveštaj o finansijskom poslovanju ministarstva odbrane SCG, a predsednik vlade i ministri, prema Dinkićevim rečima “bili šokirani onim što su iz izveštaja saznali”, (3) Dinkić je saopštio i detalje već objavljenih ugovora o nabavci vojne opreme. U štampi se pojavljuju procene da su ugovori “naduvani” i do 50 odsto. Rezultat svega je “jedinstven zaključak Vlade” kojim se traži od Saveta ministara SCG “da hitno stavi van snage svoju odluku o petogodišnjem aranžmanu sa preduzećem “Proizvodnja Mile Dragić”, da objasni u koje svrhe je odluka doneta i zašto Vlada Srbije nije o tome obaveštena”. Pored toga, naloženo je Republičkom javnom pravobranilaštvu da preduzme zakonske mere za obustavu ispunjenja ugovora od 25. avgusta sa pomenutom firmom.

Reagujući na Dinkićevo “mahanje” spornim ugovorima, Davinić organizuje “brifing” na kome, u prisustvu svog crnogorskog zamenika Maraša, načelnika GŠ Paskaša i dva oficira iz Uprave za snabdevanje MO, objavljuje u povišenom tonu da odustaje od svoje (obećane) ostavke na ministarsku funkcije “dok se svi detalji o navedenim ugovorima ne razjasne”!

Premijer Koštunica najavljuje da će „ova stvar biti isterana do kraja i da će lično uraditi sve što je u njegovoj moći da se utvrdi puna odgovornost i da svako odgovara za svoje postupke, pa makar obavljao i najviše funkcije u Ministarstvu odbrane”, dok predsednik Tadić ocenjuje da je “posle zaključivanja ugovora o opremanju vojske u vrednosti 300 miliona evra neodrživa pozicija ministra Davinića na mestu prvog čoveka Vojske SCG.”

No, tu tužnoj priči nije kraj…

Nekoliko sati docnije, Davinić putem kvazi-diplomatskog saopštenja iz svog ministarstva proglašava Koštuničinu izjavu porukom podrške Vojsci i zahvaljuje mu se na prilici da “svoje argumente” i sve detalje iz ugovora “objasni i odbrani pred nadležnim institucijama”!

Kako je tada sve već počelo da poprima tragikomičnu formu, isto veče usledio je hitan sastanak u Vladi Republike Srbije, kome su, osim premijera Koštunice i potpredsednika i Labusa, prisustvovali predsednik Tadić i načelnik generalštaba Paskaš; sa sastanka je izdat gotovo ultimativan zahtev Predsednika i Premijera Srbije Tadića i Koštunice Savetu ministara SCG za “stavljanjem van snage spornih ugovora”, kao i zahtev ministru Daviniću za podnošenje ostavke i za utvrdjivanje “pune odgovornosti” ministarstva odbrane za sklapanje ovih ugovora.
Zaključeno je da se moraju preduzeti sve neophodne mere kako bi se nastavilo s reformom Vojske, neophodnom radi pristupanja programu “Partnerstvo za mir” i da bi se obezbedilo stabilno funkcionisanje Vojske, “jer to su suštinski državni i nacionalni interesi”.

Marovićev Reformista i vojna imovina u Crnoj Gori

Predsednik SCG Svetozar Marović koji je, kako se ispostavilo, telefonom lobirao kod članova Saveta ministara za njihovu saglasnost za donošenje Odluke od 22. avgusta čitavu aferu oko spornih ugovora prebacuje na teren “visoke politike” i optužuje Beograd da ubrzava kraj državne zajednice: “ Srbija svakodnevno nastoji da što više funkcija državne zajednice stavi pod svoju kontrolu, čime nedemokratski ubrzava njen kraj ” ( Voanews02/09/2005). Što se tiče samog Davinića, Marović je ponovo ocenio da je Davinić "uspiješno vodio" reforme u vojsci i da u tome ima podršku Savjeta ministara, te da "priče o tome da je 'srpski novac' u ministarstvu odbrane trošen neracionalno nemaju osnova", dodavši da je Davinić bio "suviše kooperativan sa Crnom Gorom" (što izveštaj Dinkićeve budžetske inspekcije zaista i potvrdjuje) i da je to možda razlog nepovjerenja u njega.

Sa svoje strane, Davinić je ustvrdio da iza Dinkićevih teza o sumnjivom dilu između njega i Marovića nema govora: deo sredstava za kupovinu opreme, tvrdi Davinić, obezbeđen je iz doprinosa Crne Gore i prodaje pokretne i nepokretne imovine i viškova naoružanja VSCG. (4)

Medjutim, što se tiče reformskih dometa ministra Davinića, Marovićeva ocena je u potpunoj suprotnosti sa ocenama crnogorskih vojnih stratega - generala Blagoja Grahovca i Radosava Martinovića. Naime, Grahovac, koji je idejni tvorac projekta crnogorske vojske i savetnik predsednika Skupštine CG, loše stanje u vojsci SCG i nedostatak suštinskih reformi navodi kao glavni razlog za formiranje crnogorske vojske (5) Grahovac kaže da postojeća vojska “i nije od neke koristi” i naziva je „bogaljem koji samo proizvodi probleme državi.“ I pored toga što je sistem odbrane još uvek zajednički, kao i telo koje njim upravlja, Grahovac Vojsku SCG već danas vidi podeljenom po teritorijalnom principu, jer podeljena je vojna imovina, finansiranje, služenje vojnog roka, regrutovanje. Po njemu, u praksi već deluju dve vojske: „Potreban je samo politički dogovor da se formalno ozvaniče“. Bivši komandat Druge armije Vojske Jugoslavije i savetnik za bezbednost predsednika i ministra policije Crne Gore, general Radosav Martinović, izjavio je početkom marta ove godine u intervjuu podgoričkoj "Pobjedi" da je reforma Vojske SCG “zamenjena aferama koje u kontinuitetu ruiniraju njen kredibilitet i koje demotivišu njene pripadnike”, te da bi zato Vojska SCG trebalo da se podeli na dva dela, srpsku i crnogorsku vojsku! (6) Savetnik za bezbednost predsednika Skupštine Crne Gore general Blagoje Grahovac stoga smatra da je smena ministra odbrane SCG Prvoslava Davinića unutrašnja stvar Srbije i da zvanična Crna Gora u to ne treba da se meša. Grahovac je za crnogorske elektronske medije rekao da je G17 Plus kao partija koja je predložila Davinića za ministra odbrane "priznala da je reč o ministru koji nema samo greške, nego i hipoteke, kako na unutrašnjoj, tako i spoljnoj političkoj sceni", dodajući – “Na nesreću, u sličnoj situaciji je i njegov zamenik Vukašin Maraš. Ko god bude stao iza jednog ili drugog, mislim da neće postupiti politički mudro.”

Što se tiče pravdanja Marovića i Davinića da deo sredstava za kupovinu sporne vojne opreme može biti obezbeđen iz doprinosa Crne Gore i prodaje pokretne i nepokretne imovine i viškova naoružanja, o tome najbolje govori stav crnogorskog ministra finansija Igora Lukšića -“novac od prodaje vojne imovine u Crnoj Gori ostaće u crnogorskom budžetu.” (Novosti, 28.8.). Lukšić objašnjava da će sredstva dobijena prodajom vojnog remontnog zavoda Arsenal u Tivtu i bolnice u Meljinama biti samo delimično korišćena za reformu vojske, dok Srbiji neće pripasti ništa: “Mi nemamo aspiracija prema privatizacionim procesima u Srbiji i prodaji vojne imovine tamo. Isto tako, očekujem da njih ne zanima ništa od onoga što se dešava kod nas...”
Vladan Živulović, direktor Fonda za reformu vojske, navodi da su u Crnoj Gori do sada prodate četiri vojne lokacije u ukupnoj vrednosti od pet miliona evra. Živulović kaže da je, "prema podacima Ministarstva finansija Crne Gore", novac od već prodatih objekata "upotrebljen za otpremnine onih koji su ostali bez posla u vojsci". Na pitanje gde ide novac od prodaje vojne imovine, Živulović odgovara da se novac uplaćuje u trezor Ministarstva finansija Crne Gore , a ono se obavezalo da će sva ta sredstva ići za vojsku. Ministar Lukšić, medjutim, demantuje Živulovića: „Prodaja vojne imovine nije samo u funkciji reforme vojske. To znači, na primer i ulaganje u nautički i zdravstveni turizam - novac će ići u rezerve Crne Gore, a koristiće se za finansiranje drugih budžetskih potreba.“

Reforme Vojske iz srpskog ugla

U krugovima vojnih analitičara, najveća primedba Daviniću je nedostatak koncepta reforme Vojske: “Osnovni problem je što ne postoji koncept reforme. Kaže se da će Vojska biti brojčano manja, ali efikasnija. Međutim, ministar odbrane Prvoslav Davinić ne može da kaže šta je konkretno uradio. Neka pokaže makar jednu četu koja je savremeno naoružana, brzopokretna i efikasna.“ (N. Krstić, general-pukovnik u penziji i predsednik Foruma za bezbednost i demokratiju) Prema Krstiću, mi moramo imati jaku vojsku, jer su uvek mogući regionalni sukobi; moramo imati oružane snage, moderne i efikasne, „a odbrana suvereniteta mora biti prva u strategiji odbrane.“ (7) Krstić tvrdi da se sada pod Davinićem dešava nešto sasvim suprotno: „Ubija se ono što je najsvetije u Srbiji i Crnoj Gori - Vojska.“ Rezultat je, prema Krstiću, to da se Vojska SCG u poredjenju sa vojskama zemalja u okruženju „nalazi na samom dnu i da je iza nas jedino Makedonija.“ (Glas, 20. 8. 2005)

Medjutim, Davinić se od kritičara najčešće branio svojim „dostignućima u procesu približavanja Evroatlantskim integracijama, tj. Partnerstvu za mir i poboljšanjem odnosa sa NATO“. Tako je, prilikom boravka u sedištu NATO u Briselu maja ove godine, izjavio kako je NATO pohvalio reforme u SCG, da je veoma povoljno ocenjena reforma odbrane u SCG i da bi u roku od nekoliko meseci „SCG mogla ući u Partnerstvo za mir“. Na pitanje čime je NATO bio posebno zadovoljan kad je reč o reformama odbrane SCG i da li je bilo pitanja o reformi službi bezbednosti, imajući u vidu i ocene u Studiji izvodljivosti Evropske komisije da tu i dalje deluju ostaci Miloševićevog režima, Davinić je uzvratio da se pohvale odnose na uspostavljenje civilnog, parlamentarnog nadzora nad oružanim snagama, kao i za preustrojstvo Generalštaba oružanih snaga SCG u čisto vojnu strukturu. (8) Nakon što je pompezno propala njegova najava o „NATO bazama u SCG“ (koju je dao prilikom znamenitog boravka u Londonu - kada su naša tri ministra odletela u London istog dana u tri različita aviona), koju je Džordž Kacirdakis, načelnik Odeljenja za saradnju u oblasti odbrane Sektora za planiranje i politiku odbrane NATO glatko odbio, rekavši da NATO nije zainteresovan za vojne baze i stacioniranje stranih trupa na teritoriji Srbije i Crne Gore, Davinić je pomirljivo izjavio: "Reforme u VSCG ne rade se zbog NATO i Partnerstva za mir, već zato što je za našu zemlju neophodno da Vojsku osposobimo za savremene bezbednosne izazove.“ (Glas, 7.6.2005)

Medjutim, tempo reformi nije zadovoljavao čak ni očekivanja Davinićevih saradnika iz Atlanskog saveza i njegovih savetnika:   Veljka Kadijevića, zaduženog za vojnu organizaciju i pitanja bezbednosti (koji ovih dana sa Studija B brani inkriminisani posao sa Dragićem) i Miloša Ladičorbića, koji   su početkom godine podneli ostavke nezadovoljni, kako su saopštili, tempom sprovođenja reformi u Vojsci. U čemu je problem i zašto Davinićeva reforma ne pogadja cilj?

Pukovnik M. Sakan primećuje da transformacija vojske ne podrazumeva samo preformaciju i linearno smanjenje brojnog stanja, već podrazumeva rešavanje brojnih problema: od unutrašnjih veza i odnosa, preko popune, opremanja i obuke, do odnosa vojske s ostalim elementima društva. (Politika, 08. 04. 2005).

Primer je haotično i neorganizovano otpuštanje civilnih lica iz vojske iz aprila, koje se pretvorilo u proteste, štrajkove glađu i iznosenje u javnost nepotizma raširenog „po dubini“ Vojske . Po generalu Krstiću, u vojsci ne postoji ni socijalni program: „Deset hiljada ljudi je otišlo na ulicu, faktički nemaju kome da se žale. Dok na jednoj strani ministarstvo smanjuje broj zaposlenih, na drugoj strani je primilo 1.500 novih.“

Lj. Stojadinović, komentator Politike i hroničar propadanja Vojske, zaključuje da je reforme u vojsci zamenilo „kadriranje“, koje se „dešava u talasima“ i služi kao marketinška zamena za prave reforme koje se, zapravo, neprekidno izbegavaju i stalno odlažu „za nekog novog reformistu“.

Medjutim, i samo kadriranje je postalo generator novih problema: „Pri izboru kadrova u vojsci pitanje podobnosti preuzelo je ključnu ulogu, a zanemarena je stručnost“, tvrdi general Ivan Đokić, bivši pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse, koji dalje navodi kako „veliki uticaj na kadrovsku politiku potiče van vojske. To su domaće interesne grupe. Isprepletenost politike i ekonomije je očigledna i ovde imate oba faktora koja utiču na kadrovsku politiku i pojedinačna postavljenja.“ Govoreći o razlozima zbog kojih je penzionisan (mesec dana pre generala Stankovića sa VMA, kome je bio nadredjen), Djokić kaže sledeće: „Suštinski, došlo je do razilaženja oko ukupnog koncepta reformi. Ministar je započeo reforme pod motom - vojska treba da bude manja, efikasnija i bolje opremljena. U praksi ona jeste postala manja, ali nije bolje opremljena i nije efikasnija. Javno sam govorio da se ne može nazvati reformom proces koji ugrožava borbene mogućnosti“ (Blic 7.4.2005). General Djokić je početkom godine javno progovorio o kritičnom stanju vojske: otkrio je da se ne sprovodi kompletna obuka vojnika, da ratno vazduhoplovstvo nema goriva ni rezervnih delova čak ni da podigne avione sa piste niti ima 15 miliona evra za remont aviona, a onda mu je zabranjeno da govori za medije, dok se pripremala njegova smena.

Govoreći o korupciji u Vojsci, general Djokić objašnjava: „Prema mojim saznanjima korupcija u vojsci se najčešće odnosi na nabavke o kojima pričamo, bilo da su sitne ili krupne. Prvi problem su nedovoljna sredstva, drugi dugovanja i treći rokovi naplate. Manje su šanse da ima korupcije pri nabavci naoružanja i vojne opreme, jer nabavke uglavnom idu preko naših preduzeća vojne industrije. Najveće mogućnosti za korupciju ima kod nabavki robe široke potrošnje, kao što su hrana, obuća, lekovi, vozila, ili kao što su usluge održavanja vozila.... Morate naći nekoga u sistemu ko bi pristao da zaobiđete tender i sklopite ugovor pogodbom. Ne mogu reći kolika je novčana dobit u tim poslovima, ali mogu reći da za tekuće troškove vojska odvaja 30 posto budžeta koji iznosi 42 milijarde dinara.

I drugi izvori iz Vojske navode da je "Stanje u Vojsci SCG izuzetno loše, a da za to "velike zasluge" ima upravo ministar Prvoslav Davinić, navodeći "repove" koji ga prate od kako je na čelu Ministarstva - afera "Topčider", prodaja "papovki", do afere sa stanovima i penzionisanjem mladih i najsposobnijih oficira i generala - kao što je slučaj sa komandantom Logistike pukovnikom Dragomirom Krstovićem" (Glas 17.8.2005).

Na kraju, general Krstić kaže da je Davinić odavno "zreo za ostavku", jer već je napravio "pet ličnih grešaka"- "To su afera Topčider, protivzakonito formiranje Fonda za reformu vojske, konflikt interesa, izgradnja baze "Cepotina" na jugu Srbije i protivzakonita prodaja oružja. Da sam ja na njegovom mestu, podneo bih ostavku već posle Topčidera". Krstić, koji je preko FBD već upozoravao na moguću korupciju u Vojsci („afera Karadjordjevo“, „afera sa PAP-ovkama“, „afera Cepotin“ i dr.) (9) ističe da se finansijski centri moći "sa kojima je Davinić u dilu" nalaze u Beogradu, a da je ispostava u Podgorici.

Nakon afere u vezi sa nabavkom izviđačkog satelita i poslednje afere sa nabavkom opreme od firme „Mile Dragić“, izgleda   da je ministar Davinić napravio i poslednju, „šestu ličnu grešku“.

Lopta u dvorištu Saveta ministara SCG

Kao što je ranije pomenuto, predsednik Tadić i premijer Koštunica zahtevaju ostavku ministra Davinića i poništenje spornih ugovora. U petak se oglasio i predsednik SCG Svetozar Marović najavljujući da će se o zahtevima za smenu ministra, ali i o slučaju Rumija, gde je Vojska dala helikopter za gradnju crkve, raspravljati već u sredu 7. decembra na sednici Vrhovnog saveta odbrane.

Za Davinićevu smenu potrebna je većina od ukupnog broja poslanika, s tim da za odluku glasa i većina od ukupnog broja poslanika iz svake članice državne zajednice. Parlament SCG je jednodomni i ima 126 poslanika, odnosno 91 iz Srbije i 35 iz Crne Gore. Većina za izglasavanje nepoverenja ministru Daviniću medju poslanicima iz Srbije postoji, dok je u „crnogorskom bloku“ presudno mišljenje poslanika vladajućeg DPS-a (pošto je SDP najavio da će glasati isključivo ako novi kandidat za ministra bude iz Crne Gore – najavljujući kandidaturu Vukašina Maraša). Verovatni uslov DPS-a će biti „stišavanje afere sa nabavkom opreme“ i aboliranje odgovornosti Marovića i još po nekog iz ministarstva odbrane. Srbija će, kao i uvek, predložiti „kompromisno rešenje“ da bi sanirala postojeću krizu. Vojska SCG (čitaj: Srbije) će nastaviti da tone, čekajući razrešenje statusa državne zajednice i dogovor SAD i EU o budućnosti Kosova.

Fusnote:

1. Naime, čelnici EU Oli Ren i Havijer Solana izjavili su da je veoma važno što pre početi pregovore EU i SCG o sporazumu o pridruživanju i da će Savet ministara EU uskoro potvrditi mandat za to. Tim povodom u Beograd će 9-10. oktobra doputovati evropski komesar za proširenje Oli Ren koji će objaviti početak pregovora o sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju.

2. Za start pregovora je, prema Renu, umesto "pune saradnje" dovoljno postojanje "bitnog napretka ka punoj saradnji sa Hagom". Naglašavajući da će se od državne zajednice tražiti više onog trenutka kada ona bude pred punopravnim članstvom, komesar za proširenje je podsetio da je sama Komisija u svojim preporukama Savetu izrečenim u Studiji izvodljivosti, već dala svoj sud - uslovi za početak pregovora već postoje. ( Voanews 02/09/2005)

3. Prema nalazima budžetske inspekcije u Ministrastvu odbrane, a koji se odnose na period do 30.juna 2005. utvrdjeno je šest ključnih nepravilnosti u   radu tog ministarstva. Na primer, utvrdjeno je da je 833 miliona dinara u toku 2004. i 2005. g. upotrebljeno nenamenski, a da su dugovi tog ministarstva prema dobavljačima porasli sa 2,8 milijardi na gotovo 6 milijardi dinara, pri čemu je to jedini rast dugova budžetskih korisnika. Obaveze prema dobavljačima su plaćane preko reda – nije se vodilo računa o rokovima dospeća niti o prioritetima, pa su tako, npr. hrana za vojsku i računi za struju bili “na čekanju”, a kupovale su se čizme i uniforme. Prema nalazima inspekcije, knjigovodstvo je neadekvatno, a sopstveni prihodi vojske u iznosu od 376 miliona dinara nisu uplaćivani na račun Trezora NBS, već na poseban račun ministarstva odbrane. Posebne nepravilnosti se odnose na plaćanja obaveza za vojne pošte u Crnoj Gori i obaveze prema dobavljačima iz Crne Gore (suprotno dogovoru iz Ustavne povelje SCG), kao i na podatak da je trećina sredstava namenjenih za isplatu otpremnina zaposlenih u Vojsci SCG na teritoriji Srbije, isplaćena otpuštenim licima sa teritorije Crne Gore. Zaključak budžetske inspekcije je da su za sve navedene propuste odgovorna četiri lica, protiv kojih će biti preduzete zakonske mere.

4. Odluka Saveta ministara koju je 22. avgusta 2005. godine potpisao predsednik Marović i koja se odnosi na sprovođenje Zaključaka Saveta ministara od 8. avgusta 2005. godine odobrava da "Ministarstvo odbrane, iz sredstava ostvarenih raspolaganjem pokretnom i nepokretnom imovinom, prodajom viškova naoružanja i vojne opreme, donacijama i slično, koji se uplaćuju na poseban podračun u okviru konsolidovanog računa trezora Republike Srbije, kojim raspolaže ministar odbrane, izvrši nabavku sredstava za modernizaciju i opremanje Vojske SCG od preduzeća 'Proizvodnja Mile Dragić' iz Zrenjanina".

5. Plan generala Grahovca je pred nadležne crnogorske institucije izneo Borislav Lalević, načelnik Uprave za civilnu odbranu Crne Gore- brojčano mala vojska CG (prema planu, Crna Gora prema svom bruto proizvodu može izdržavati najviše 1.100 vojnika i to sa prosečnom platom vojnika od 500 evra) treba da bude podrška drugim institucijama u borbi protiv terorizma, organizovanog kriminala i prirodnih katastrofa, te da sprečava oružane pobune ograničenih razmera, Blic 5.3.2005

6. Po Martinoviću, koji je sredinom devedesetih bio autor koncepta reforme tadašnje Vojske Jugoslavije (“Koncept 2000.”) koji nikada nije primenjen u praksi, Vojska Crne Gore bi imala 3100 pripadnika, i to oko 400 oficira, 900 podoficira, 200 civilnih službenika, 1.200 vojnika mornara po ugovoru i 400 regrutaTo je broj približan sadašnjem profesionalnom vojnom sastavu Crne Gore koji čini 3.470 pripadnika. Za formiranje crnogorske vojske osnovu bi, prema Martinoviću, činili postojeći sastavi Vojske SCG koji su locirani na teritoriji Crne Gore (Podgorički korpus, Mornarica, Jedinice vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane), uz ojačanja sa određenim brojem vazduhoplova, prvenstveno helikoptera. U njen sastav bile bi uključene i jedinice MUP-a, Specijalna antiteroristička jedinica, Posebna jedinica policije i Specijalna ronilačka jedinica.

7. Bezbednosni izazovi treba da odrede kakva će Vojska biti i kolika, kakav ekonomski i regrutni potencijal treba da ima. Status Kosova, referendum u Crnoj Gori, uz organizovani kriminal i mogućnost terorističkih akcija čine bezbednosnu situaciju veoma složenom. Prvi izazov je, po Krstiću, status Kosova, a drugi će biti referendum u Crnoj Gori.

8. Reforme započete pre dve godine, podsetimo, do sada su rezultirale promenama u Ministarstvu odbrane, donele su izradu normativnih i doktrinarnih dokumenata   kao i određene organizacijske promene na taktičkom nivou. U Vojsci Srbije i Crne Gore je u toku druga faza reformi, koja će biti završena do kraja sledeće godine.Kako je predviđeno, ovaj period obuhvata racionalizaciju komandi na operativnom nivou i formiranje komandi logistike, organizacijsku dogradnju strategijskog nivoa, kao i oslobađanje pojedinih objekata infrastrukture.

U ovoj fazi poseban akcenat stavljen je na promene u Generalštabu Vojske SCG (GŠ). Iz najvišeg vojnog tela izmešteno je finansiranje, planiranje ljudskih i materijalnih resursa, politika odbrane i obaveštajno-bezbednosni poslovi. Ovi poslovi preneti su na Ministarstvo odbrane, a Generalštab je ostao najviši stručno-štabni organ koji će se baviti pitanjima organizacije, pripreme i upotrebe vojske u miru i eventualnom ratu. Takođe, u nadležnosti GŠ su komandovanje, obuka i razvoj vojske. Ovaj organ organizovan je na funkcionalnim principima sa četiri zamenika i sedam uprava - za ljudske resurse, obaveštajno-izviđačke poslove, operativne poslove, za logistiku, razvoj, za vezu i informatiku i uprava za obuku. Načelniku Generalštaba potčinjene su komande operativnih snaga, kopnenih, vazdušnih i snaga protivvazdušne odbrane, mornarice, logistike i Vojne akademije. Osim Novosadskog i Podgoričkog korpusa, rasformirani su svi drugi korpusi, a za dve godine nestaće i ove dve jedinice. Uz rasformiranje dela komandi jedinica i ustanova na taktičkom nivou, trebalo bi da usledi i potpuna profesionalizacija vojske, njena tehnička modernizacija i grupisanje jedinica na manji broj (4-6) lokacija.

9. Uopšte, u Vojsci imamo puno primera korupcije, kriminala, nezakonitih radnji...- Ne poštuje se zakon o Ustavnoj povelji. Primera radi, ne može se raspolagati imovinom VJ bez donošenja zakona o vojnoj imovini. Onaj ko predlaže prodaju vojne imovine bez tog zakona, pada i pod Krivični zakon Srbije, a kazna je od jedne do pet godina. Kod nas postoji netransparentnost u prodaji imovine i budžeta, za razliku od Hrvata. Pošto su prodate puške - za koliko i kojoj zemlji, pitanje je šta je od tih para kupljeno za reformu Vojske... Jednostavno, prodaja vojne imovine kod nas je bespravna i nezakonita.
Najveći zaštitnici u otuđenju vojne imovine trebalo bi da budu bezbednosne službe, koje su nekada hapsile vodnika zbog kante goriva. Ali, su one u sukobu interesa-one su pod ingerencijom Ministarstva odbrane i civilnom kontrolom i siguran sam da znaju sve šta se dešava. Ali, svi odgovaraju ministru i tu se krug završava. Bezbednosne službe koje rade u Vojsci treba da štite vojnu imovinu, da vode istragu i podnose prijave, ali ne reaguju. Ljudi iz vojne inspekcije koji su češljanjem svih dokumenata i papira utvrdili da postoji farmakofija, na šta je i ukazivao Zoran Stanković bivši načelnik VMA, smenjeni su. (Glas 20.8. 2005)