Slavko Živanov

Poverenje Vladi – za i protiv, a možda i uzdržano

Vlada Vojislava Koštunice ovih dana trebalo bi da se nađe na proveri poverenja, bar ako je suditi po najavama opozicije da to pitanje u Skupštini Srbije postave. Nekako istovremeno sa poslednjim zrncima klizećeg peska u peščanik u koliko ih je preostalo dok na pitanje o poverenju Vladi ne dobijemo odgovor, pojavio se i Karić u dugočekivanoj materijalizaciji svog obećanja da će aktivirati svoje «spavače» u Narodnoj skupštini i na taj način postati i parlamentarna stranka. To je po svemu sudeći uzburkalo ne baš bonacu na srpskoj političkoj sceni i, čini se, otpočelo ozbiljnije političke igre. Igre bez rukavica, dinamičnije i opet, čini se suštinskije. Kosovski problem izašao je iz predsoblja i bliži je no ikad svom epilogu... Dakle, proleće 2005. godine najavljuje sve osim dosadne političke scene.

1.

Koštuničinu Vladu mnogi su kritikovali pre nego što je izabrana. Lakše je bilo da se kritičari slože u nabrajanju mana, propusta i lošeg rada te Vlade, nego što je Koštunici trebalo vremena da Vladu sastavi, a Skupštini da je izabere. Jedva da su joj proricali sto dana opstanka, a ni minuta je nisu ostavljali na miru. Stvarnost ih je, međutim, demantovala. I u pogledu rezultata, a pogotovu u pogledu dugovečnosti...Međutim, Vlada je sada na ispitu ne zbog ozbiljnosti inicijative o izglasavanju nepoverenja, ne čak ni zbog Karića koji misli da je uradio pravu stvar pa se hvali da je napravio dobar posao, već zbog činjenice da je očekuje najvažniji državni posao – rešavanje Kosmetskog problema, s jedne, i očuvanja demokratskog kredibiliteta, s druge strane.

Vladu Srbije, naime, niko do sada nije nazvao nedemokratskom. Svakako je da bi takva ocena bila neobjektivna, međutim, za svaku demokratsku vlast odsustvo takvih etiketa ne može biti zadovoljavajuće. Drukčije rečeno, dobro je što vlast niko ne naziva nedemokratskom, ali bi valjalo da i od političkih protivnika dobije potvrdu da je demokratska, i to je jedan ugao posmatranja problema.

S druge strane, pokušaj da se rasprava o poverenju Vladi i glasanje o tome skine s dnevnog reda parlamenta sigurno ne bi tome doprinosio. Najmanje je potrebno da Vlada u ovom trenutku izgubi poverenje i svi zajedno uđemo u izbornu kampanju, ali to je najmanje moguća varijanta. Stoga, nije nebitno kako će se čitava akcija o izglasavanju nepoverenja Vladi okončati. Sa stanovišta vladajuće većine, a čini se i državnog i opšteg interesa, trebalo bi da Vlada preživi ovu inicijativu, ali ne uz kršenje demokratskih normi i načela, a reklo bi se i duha tih normi i načela.

Matematički posmatrano Vlada ima većinu i dovoljno bi bilo da se prilikom izjašnjavanja o dnevnom redu inicijativa o nepoverenju prosto skine sa dnevnog reda i o tome i ne odlučuje. Paralelno s tim uklonila bi se i mogućnost da u višenedeljnim raspravama opozicija preko medija kritikuje rad Vlade i na taj način tanji njen, ne baš visok, rejting. Ukoliko ne dođe do glasanja o dnevnom redu, odnosno ukoliko vladajuća većina o tome ne iznese sud ostali bismo uskraćeni za odgovor na pitanje da li u Skupštini ima još nekih Karićevih, Tadićevih ili Nikolićevih «spavača» u redovima sadašnje većine. Odnosno, izjašnjavanje o dnevnom redu svojevrsan je test o tome da li Vlada ima ili nema većinu. Doduše, uvek postoji neko vreme u kojem je mogućno još malo kombinovati (čitaj – trgovati) do samog glasanja, ali recimo da je stanje: šta je urađeno – urađeno je. Pretpostavimo da će glasanja o dnevnom redu biti i ukoliko inicijativa bude odbijena to znači da Vlada ima većinu, ako prođe – nema. Reklo bi se da je u tom, drugom slučaju, samo glasanje o poverenju tehnička stvar.

Međutim, ukoliko vladina većina glasa protiv stavljanja te tačke u dnevni red, postoji velika verovatnoća da će joj mnogi zameriti da nije demokratična, da izbegava raspravu o poverenju Vladi, da ne želi da se poverenje ispita itd, a možda i gore od toga. Zato je vladajuća većina na ispitu, jer je rastrzana između potrebe da opstane radi rešavanja akutnih problema i sprečavanja medijske promocije opozicije, s jedne strane, i   urušavanja demokratskog kredibiliteta, s druge strane, ukoliko se usprotivi sprovođenju takve procedure.

2.

Izlazna strategija mogla bi da bude sadržana u sledećem: Skupština se ipak izjašnjava o dnevnom redu, poslanici glasaju o predlogu opozicije, ali ne glasaju protiv te inicijative, već su u tome uzdržani. Ukoliko opozicija namakne nekog «spavača», Vlada svakako pada, ukoliko se to ne dogodi, inicijativa je skinuta sa dnevnog reda jer nije dobila dovoljan broj glasova, ali većini niko ne može prigovoriti da je glasala protiv. Prirodno je da vladajuća većina ne podrži inicijativu opozicije o smeni Vlade, ali nije ni u duhu demokratije da se inicijativa opozicije onemogućava manifestacijom sile glasačke mašine i brojem poslanika. Istovremeno, ne može se zameriti vlasti što nije glasala za inicijativu opozicije.

Sa stanovišta vlasti, demokratske vlasti, potpuno je legitimno da opoziciji prepusti tu privilegiju da pokuša da obezbedi većinu za svoje inicijative, ali je krajnje džentlmenski da u tom glasanju sadašnja većina bude uzdržana. Prvo, jer ne deli stav opozicije, drugo – jer je demokratska.

Na taj način loptica je u dvorištu opozicije koja, oličena u «bujici» i «brani», ujedinjena nasrće na Vladu u ovom trenutku. Na opoziciji je odgovornost koju su zajednički i podjednako preuzele DS i SRS, a koliko se vidi za tu se odgovornost bori i Karić.

Karić je zapravo, možda čak i nesvesno, dodatno uzburkao političku scenu jer se umešao u kombinatoriku oko incijative i time, osim što je nagazio Nikoliću i radikalima na žulj, poremetio i neke računice DS i Tadića. Naime, ukoliko Karić obezbedi, sebi svojstvenim i znanim metodama ubeđivanja, još nekoliko poslanika iz redova opozicije onda Vlada nije ugrožena, međutim, ukoliko se to desi sa poslanicima koji podržavaju Vladu, onda Vlada nije toliko sigurna. Kada je reč o DS i Tadiću i njihovoj računici, ne misli se na petroviće ili neke frakcionaše, već na one ljude u DS koji možda razumeju da bi pad Vlade u ovom trenutku značajno oslabio pregovarčke pozicije Beograda u rešavaju kosmetskog pitanja. I ne samo kosmetskog, nego svih onih pitanja čiji će epilozi umnogome zavisiti od rešenja tog pitanja. Dakle, i u regionu i u Evropi, a čini se da taj ulog nije baš mali.

To je svakako pre demokrata shvatio Toma Nikolić i verovatno je zbog toga, a ne zbog gubitka jednog poslanika, najavio mogućnost povlačenja inicijative. Možda se to može tumačiti i kao usluga Vladi, možda se može tvrditi da je time Nikolić sebi «otvorio bok», ali istovremeno, ne može se izgubiti iz vida činjenica da stvari u vezi sa Kosmetom stoje onako kako stoje, i da te stvari nisu u izolovanom sistemu, već prete da se domino efektom prošire Balkanom.

Pred svim tim izazovima, dakle, stoji Vlada. Pred tim izazovima stoji vladajuća većina, ali i opozicija. Stoji dakako i Karić, ali na njega ne treba previše računati. On je vičniji priči o proizvodnji salate, kao i   prodaji elektromagnetnih talasa. I tu je negde sadržano njegovo razumevanje politike – čista fizika i puki (porodični) materijalizam.