Vasilije Mišković

Drakulić vs. Dinkić

Duel pre duela

Ovaj TV duel je imao svoju dužu predistoriju. Drakulić je još prošle godine počeo da proziva G17 za pogrešnu ekonomsku politiku koja rigidnim kursom dinara sputava ionako malaksalu privredu. A ove godine je tim kritikama dodao i optužbu za korupciju u vladi, s osvrtom na oligarhe koji stoje iza političkih vrhuški. Onda je Drakulić najavio da će izaći sa konkretnim slučajevima korupcije i krađe, što je na neki način i uradio pričom o “sirijskoj nafti”, a kasnije i pričom o   “otkupu češkog duga”. Očigledno je prerano i “solerski” nagazio na spregu političke i finansijske moći, jer nije postao potpredsednik DSS-a. No Dinkić izjavljuje da on nema ništa sa tim, što mu očigledno Drakulić nije poverovao.

U vezi sa tim je i priča o propalom TV duelu na RTS-u, koji je Dinkić odbio pravdajući se obavezama, u momentu kada se znala sudbina “člana partije” Drakulića. Neki su to komentarisali Dinkićevim strahom da bi sada već “bivši” političar mogao mnogo slobodnije da govori i da mu svašta kaže u lice pred kamerama. Tada u “Utisku nedelje” Drakulić proziva Dinkića što mu nije smeo izaći na megdan. To je isprovociralo Dinkića da se javi u samu emisiju sa porukom da je zapravo Drakulić taj koji nije smeo da dođe, a ne on. Drakulić se na to nasmejao i rekao da je to notorna laž. E, tada je Dinkić, ako želi da zadrži i deo imidža borca koji se nikog ne boji, morao da pristane na duel koji je pokušao da eskivira.

"Borilački klub"

No, kako se pokazalo, Dinkićev strah je bio preteran, jer je Drakulić u duelu bio neodlučan, neubedljiv, u momentima i smušen. U skladu sa osećanjem moguće ugroženosti od izazivača koji je i izuzetno bogat i informisan, ministar finansija je krenuo prvi i to izuzetno oštro protiv svog sagovornika, često svodeći raspravu na lični nivo. Toj agresivnoj strategiji, po onoj “napad je najbolja odbrana”, su pogodovala više nego liberalna organizacija duela u kojem je ministar debelo ušao u minutažu biznismenu i neprekidno ga prekidao. Kako je poznato da je Dinkić izuzetno agresivan i tvrd sagovornik, ovo Drakulićev štab nije smeo prevideti i dopustiti. Zato bi mu savetovali ili da ozbiljnije pristupi svom medijskom nastupu ili da se mane svega toga.

Dinkić je, kako smo rekli, krenuo u preventivni napad u šešeljovskom stilu sa ciljem da diskvalifikuje svog protivnika. Tako je započeo sa već poznatim napadima: “vi trujete narod”, "otrovao si pčele", “obogatili ste se na račun srpskog seljaka preprodajući žito”, vi ste “radili sa Marjanovićem i Borkom Vučić”. Na optužbe da je “miloševićev bogataš” Drakulić je odgovorio da je i on finansirao i G17, kada su rušili Miloševića. Ali uglavnom, Milioner nije bio spreman da odgovori na Ministrove napade i česta prozivanja tipa “koliko kuća i stanova imate”, pa se sve svelo na “videćemo se na sudu”.

Posle ovakvog “niskog starta” Ministra, stvari su se zakuvale i na momente prerasle u svađu. Osim što smo čuli gomile međusobnih uvreda poput “lažove” ili “pričaš glupsti” ili "tvoji prijatelji su ukrali 12 miliona evra”, što je zgrozilo javnost, moglo se ipak štošta zaključiti o funkcionisanju srpske politike i društva u celini. U medijskom smislu politika postaje spektakl gladijatorske borbe u kojoj je sve dozvoljeno, a narod dobija više "igara" nego "hleba". A u suštinskom smislu se potvrđuje da su “tokovi novca” žila kucavica domaće politike, a ne naduvane podele na “reformske” i “konzervativne” snage. Jasnije je i to kako su fabrikovani medijski skandali ("kupio si novinare") vid perfidne političke borbe. Posredno se priznalo da je veliki novac u našoj politici (kada se saberu priče, reč je o milijardama dolara) i da, ako ne glavnu, a ono vrlo bitnu reč imaju “prijatelji i sponzori” partijskih vrhuški. Sferu politike, privrede i medija kontroliše mali broj ljudi, od kojih neki uopšte nisu poznati široj javnosti.

Postavlja se pitanje zašto Drakulić nije išao do kraja i razotkrio “centre moći”, kao i vezu ključnih političara i bogataša, i na taj način odneo pobedu nad Dinkićem. Prvo, očigledno je bio nespreman na oštru borbu i žešći ritam koji je nametnuo već prekaljeni ministar finansija. Za ovakve duele se profesionalni političari pripremaju danima sa celim timovima koji im pomažu. Očigledno da Drakulić nije imao volje ni želje da ide oštro i beskompromisno. Verovatno još nije ni sa sobom raskrstio da li će njegova karijera biti biznis ili politika. Ta neodlučnost je dovela do toga da se on u nastupu nije predstavio ni kao političar ni kao biznismen. Jer da je rekao: nije loše što sam ja bogat što je interes na prvom mestu, ali jeste kada je novac upravlja politikom i državom preko korumpiranih političara, smanjio bi manevarski prostor protivniku. Njegova nespremnost i bojažljivost je pokazala da, naročito sada kada nije u vrhu stranke na vlasti, ne želi da se kači sa “centrima moći” koji su ga najverovatnije izgurali iz politike. A među te moćne ljude, čija imena nije smeo-hteo da pomene, spada i ministar finansija koji je i u vreme Đinđića “vedrio i oblačio” ne samo u sferi finansija, već i u celoj privredi.  

Iako se pred naletima Dinkićeve retorike manje-više defanzivno postavio, a kao izazivač je morao da uradi suprotno, Drakulić je ipak uspeo da “proturi” par izuzetno bitnih stvari. Reč je pre svega o onih 12 miliona dolara “češkog duga” koje fale u državnoj kasi, što je potvrdila i Kori Udovički. Dinkić je manje više neuverljivo pokušao da se brani “državnim garancijama”, na šta mu je oponent odgovorio da one nisu potrebne jer se plaćalo u kešu, ili pak misterioznim razlikama u kursu koje nikako nisu mogle stvoriti toliku razliku u ceni. Time je u javnosti ostala neotklonjena sumnja u vladu, naročito u one koji rade sa novcem i energijom. Dinkiću nije pomoglo ni vađenje na to da on zapravo sa svim tim nema veze (iako je bio izvestilac vlade o tom poslu) i da je on zapravo jedan običan ministar finansija koji nema uticaja na druge sfere privrednog i političkog života. Svi koji su iole upućeni u “tokove novca” znaju da je Dinkić “finansijski bos Srbije” (Tirnanić) bez čijeg abera ništa značajnije ne može da se učini u ovoj sferi.

"Želim samo da pčele lete"

To što se moćni ministar finansija krije iza formalnih ovlašćenja svoje funkcije i nije nešto što je loše po sebi. Ali je bilo otužno slušati onu tiradu o tome kako je ostao “običan čovek” koji živi u “70 kvadrata” i druži se sa bakom iz komšiluka, za razliku od multimilionera koji ima ko zna koliko kuća. Ispalo je da on, iako lider "najbogatije stranke u Srbiji" i okoreli neoliberal, jeftinom levičarskom retorikom diskvalifikuje nekog ko je bogat, i da ga proziva što ima brojne nekretnine. Kako neko može da se zalaže za najtvrđi liberalni kapitalizam, a da proziva biznismene što im je interes na prvom mestu? Da li to znači da će na taj način prozivati i strane investitore, ili pak samo one koji mu budu stali na žulj? Zašto Drakuliću stavlja na dušu što je imao kontakte sa Borkom Vučić, kada su sa njom poslovali Rokfeleri i ostali megabankari koji drže MMF kome se Dinkić obraća kao “delfijskom proročištu”? Ispod svakog nivoa je bila prozivka Drakulića što ovaj nije kupio Minel i što je uvozio “kineske transformatore”, kao da je ovaj dužan da pokrene sve firme u Srbiji i kao da ne sme da ništa uveze. Mislimo da jednom ministru finansija ne priliče takvi mangupski ispadi, koji trenutno izgledaju efikasni u medijskom ratu, ali mu se dugoročno obija o glavu kroz pad rejtinga stranke (koji je sada na 2%). A naročito je ružan utisak ostavila priča o tome kako je on "običan čovek" koji "samo želi da pomogne zemlji", naspram "pohlepnih kapitalista" koji misle samo na profit i da "pčele slobodno lete", aludirajući na to da Drakulić ne samo da truje ljude već je i "pčele otrovao". Jer, ako je to tačno, zašto Vlada ne zatvori RTB Bor ili napravi aranžman zamene dotrajale tehnologije koja bi smanjila nivo zagađenosti, a ako nije, ministar mora da snosi odgovornost.  

Osim što je ministar Dinkić demagoškim blic-krigom zbunio svog sagovornika i uspeo da dominira duelom, pa cenu da simpatije javnosti ostanu na onom drugom, on je izvojevao još jednu pobedu. Naime, uspeo je da u značajnoj meri izbegne ozbiljnu raspravu o odgovornosti G17 za ovako loše stanje u privredi. Zašto su privredne reforme u ovoj i prethodnoj vladi (u kojoj je Dinkić, osim malog prekida, isto imao kontrolu nad finansijskom sferom) vode na takav način da nas tranzicija vodi ka latinoameričkom društvu malog broja bogatih i miliona bednika? Imamo sve simptome "argentinskog scenarija". U prilog toj tvrdnji navešćemo samo jednu cifru: spoljnotrgovinski deficit je za poslednjih 4-5 godina dosegao cifru od 20 mlrd. dolara.

Ispada da je naša privreda opet talac jednog ideološkog programa koji se danas zove neoliberalni "vašingtonski koncenzus" gde se po svaku cenu održava rigidni kurs dinara koji destimuliše izvoz i stimuliše uvoz, liberalizuje uvoz koji satire domaću proizvodnju i održava prevelika javna potrošnja i poreska opterećenja. Premalo je Drakulić govorio o propadanju domaće privrede i o tome kako je za G17 budžet centralna kategorija i merilo uspeha države (mislite samo da "uterate sve živo u budžet"), a ne porast proizvodnje, izvoza i zaposlenosti. Ipak, s pravom mu je naveo da su krediti preskupi zbog monetarne politike velikih depozita. Da bi se formalno ispoštovali kriterijumi poput nivoa inflacije ili stabilnog kursa, lomi se kičma privredi. Tu je Drakulić naveo primer NIS-a, kome se veštački stvara deficit jer se sprečava da prati porast cena nafte na svetskom tržištu. Ministar mu je osim priče o "pokvarenim bagerima" pokušao parirati i nekakvim statistikama o porastu izvoza (preko 50%), na šta mu je vlasnik Ist pointa odgovorio da imamo pad proizvodnje u odnosu na prošlu godinu. I tu se negde u igrama sa procentima i niskim podmetanjima izgubila ova za nas najvažnija tema, čak važnija od toga koji tajkuni i na koji način vladaju iza kulisa srpskom politikom.

Sve u svemu, Drakulić je bio više-manje neuspešan u duelu, a Dinkić, iako formalno pobednik, gubi i ono malo simpatija što ih je imao, dok je cela javnost poražena saznanjem (uzimajući u obzir i duel Vučić-Đilas) ko sve vodi ili će voditi ovu zemlju.