Vasilije Mišković

PRIČA O VUKU I RASIMU

Kada je davno, na početku višestranačkog života u Srbiji, Vuk Drašković kao vođa Srpskog pokreta obnove u Novom Pazaru pretio da će odseći svaku ruku koja podigne turski barjak, jedna od tih ruku bila je i ruka Rasima Ljajića. Obojica su tada bili tvrdi nacionalisti i konzervativci. Od tada je prošlo dosta vremena i štošta se izdešavalo i promenilo na brdovitom Balkanu. Danas su Rasim i Vuk ministri u istoj reformskoj vladi (sa navodnicima i bez njih), koja zemlju vodi putem evropskih i multikulturnih integracija.

I Drašković i Ljajić proizvod su naglog "povratka tradicije i istorije" posle poluvekovne vladavine komunista. Oni su osetili da energija narodne tradicije u idejnom vakuumu predstavlja kohezivnu snagu koja može da mobiliše ljude. Rasima je izneo muslimanski, a Vuka srpski "revivalizam", to jest povratak religijsko-tradicijskog elementa na društvenu scenu. Iako su bili apologeti "islamske" odnosno "svetosavske" politike, oni su dobro znali da se prilagode globalnim trendovima i centrima moći. Tako su demokratija i tradicija stupili u odnos u kom je nejasno ko je sluškinja, a ko gospodarica. Kako je vreme prolazilo, "tvrđi" i slabije prilagodljivi ispadali su iz igre, da bi u njoj ostali samo oni pragmatičniji.

MUSLIMANSKI RADIKALI

Rasim Ljajić isplivao je kao predstavnik tolerantnije struje u muslimanskoj zajednici u Srbiji, naspram one ekstreminije, koju je predstavljao Sulejman Ugljanin. Kao i u celom muslimanskom svetu, i kod nas postoji podela na tradicionalni i radikalni islam, s tim što su predstavnici ovog prvog starije hodže, poslovni ljudi i umereniji političari, dok drugi forsiraju mladi ekstremisti i naročito ideološki nastrojeni vahabiti. U prvu grupu spadaju i sekularno orijentisani muslimani, ali i oni koji su verni tradiciji na konzervativan način. Nije reč o sukobu između "većih" i "manjih" muslimana, već o razlikama u tumačenju tradicije, a u krajnjem u tumačenju Kurana.

Iako su na Zapadu skloni da ekstremni i "džihadski" islam predstave kao izopačeno tumačenje muslimanske tradicije, posledica toga je prilično pragmatičan pristup, gde oni radikalniji potpadaju pod kontrolu bezbednosnih struktura države, dok umereniji i tradicionalniji dobijaju podršku da ih ne bi potisnuli "mladi gnevni ljudi". Naročito se podržavaju i pomažu muslimani koji jačaju element multikulturne otvorenosti svoje zajednice prema ostatku društva.

No to je, izgleda, svugde tako osim u Srbiji. Umesto da se podrže ljudi poput Rasima Ljajića, koji grade mostove između pravoslavne i muslimanske zajednice, vlast daje poverenje radikalnijim elementima koji mogu destabilizovati krhko stanje u kojem se zemlja nalazi. Da se razumemo, Rasim Ljajić nije manji musliman time što se iskreno bori za interese države u kojoj živi. Naprotiv, na taj način dobija poverenje i poštovanje srpskih političara, ali i predstavnika Zapada. Tako može još više da pomogne svojoj muslimanskoj zajednici iz Raške koja ga je izabrala. On je za svoje ljude uradio više od svih ekstremista i ratnih huškača. Zato mu autoritet raste i u sopstvenoj "izbornoj bazi". Demokratska stranka Srbije ne samo što je propustila da podrškom umerenijoj i tradicionalnoj struji među muslimanima dovede do toga da u islamskoj zajednici prevladaju razumniji ljudi, već je koalicijom sa agresivnijom strujom poslala negativnu poruku svima. Tim potezom je DSS, po Ljajićevim rečima, "zatvorila svoju stranku u Sandžaku", jer "nije izvukla pouku iz saradnje Demokratske stranke sa Ugljaninom". Srpska zajednica imaće manje poverenja u centralnu vlast, dok muslimanski radikali ovo shvataju kao ohrabrenje.

SVI, SVI, SVI U HAG

Sa druge strane, Draškovićev "nacional-romantičarski" tradicionalizam sve manje korespondira sa osećanjima i stavovima nacije koju on predstavlja. Njegova epska retorika svela se na marketinški instrument jedne   izuzetno nepopularne politike. Drašković je primer kako preterana politička fleksibilnost postaje negativna i za političara i za državu koju predstavlja. Umesto da aktivno lobira za Srbiju po zapadnim centrima moći, čini se da je ministar spoljnih poslova postao gotovo isključivo promotor stavova i interesa Zapada u Srbiji. Stoga je prirodno što mu je rejting minimalan, a poslanički klub se raspao. Tako je došao do toga da sa jedan-dva procenta podrške birača i četiri poslanika ima četiri ministarska mesta, kao nekada JUL.

Ministar Ljajić je sasvim razumno reagovao i prilikom hapšenja teroriste Bušara, osumnjičenog za učešće u bombaškom napadu u Madridu prošle godine. On je rekao da je to trebalo da uradimo kao država, ali ne i da razglasimo na sva zvona i time privučemo "pozornost" Al Kaide. U tom istom odgovornom tonu ministar SCG za ljudska i manjinska prava pre nekoliko nedelja rekao je da sumnja da je neko od državnih funkcionera obećao izručenje Mladića do 5. oktobra, jer bi se time vlada dovela u cajtnot (kao što je onim brzopletim sporazumom sa NATO dovedena pred svršen čin). Drašković je, za razliku od Ljajića, više puta dovodio srpsku vladu u nezgodnu situaciju izjavama "da se u Srbiji tačno zna ko je plaćen da zna gde je Ratko Mladić", kao i da Mladića štite određene državne službe.

Rasim Ljajić je u nekoliko navrata opovrgao Draškovićeve izjave, ponavljajući da država ne zna gde je Mladić i da ne pregovara sa njim. Ljajić kaže da nije isključeno to da pojedinci štite Mladića, ali i da ne postoji organizovana struktura u vojsci koja ga čuva, dok Vuk denuncira državu tvrdnjama da bezbednosne strukture znaju gde je Mladić i da ga čuvaju. Za takvo lojalno ponašanje Ljajić je "nagrađen" pretnjom smenom jer je vlada napravila dil sa Ugljaninom, dok Drašković, koji često izigrava veću opoziciju od opozicije, nije opomenut ni "ukorom razrednog starešine". On radi šta hoće zato što kao važan NATO lobista ima moćne zaštitnike. Neprekidno ponavljajući mantru "Mladić, Mladić, Mladić", uverio je sebe da "a ko Mladić sutra ode u Hag, prekosutra smo već u Partnerstvu za mir, do 2008. član NATO-a", a iza ćoška nas čekaju milijarde dolara investicija i donacija. Naivna demagogija, kao i onaj njegov predlog Oliju Renu da se Most slobode u Novom Sadu preimenuje u Most Evrope.  

MAĐARI PROTIV RASIMA

Isto tako, ministar Ljajić je, za razliku od vojvođanskih političara, demonstrirao zavidan stepen državotvorne svesti što se tiče pokretanja pitanja međuetničkih odnosa u Vojvodini. On je jedan od retkih koji se suprotstavio istupima predstavnika vojvođanskih Mađara i Hrvata koji su u Briselu dramatizovali svoja "stradanja". Nenad Čanak ih je, s druge strane, podržao stavom da su međuetnički incidenti proizvod "nacionalsocijalističkih ideja" u Srbiji i da je Rezolucija Evropskog parlamenta potvrda da Srbiji treba novi ustav, a Vojvodini vraćanje "pune autonomije".

Vojvođanska ministarstva, naročito ono za manjine, predstavljaju izvor problema jer prenaduvavaju međuetničke incidente. Kako vidimo, Karićev PSS i Tadićeva DS nisu osudili štetne izjave i delovanje svojih koalicionih partnera na pokrajinskom nivou. Ni Drašković nije naročito osporavao tvrdnje o kritičnim razmerama međuetničkih incidenata u Vojvodini, već je pre svega pozvao EU da se pozabavi kršenjem ljudskih prava nealbanaca na Kosovu.

Umesto tih "patriota" istupio je Ljajić i rekao da je neprijatno iznenađen najtežim optužbama na račun naše države, ocenivši da one idu na ruku samo nacionalistima u većinskom narodu, kao i nacionalistima iz manjinskih zajednica. On kaže da incidenata ima, ali da "su daleko od toga da imaju karakter pojave i da mogu narušiti multietnički sklad u Vojvodini". Ljajić je s pravom ustao u odbranu države i onoga što je poslednjih godina učinjeno na zaštiti ljudskih i manjinskih prava. Odlučno je odbio insinuacije da vlada svesno i namerno krši ljudska prava: "Nikada ne bih bio ministar kao pripadnik manjine u vladi koja na bilo koji način krši ljudska i manjinska prava". Rekao je i da je miting vojvođanskih Mađara urađen po lošem scenariju i da je štetan pre svega za samu mađarsku zajednicu. To je istina jer se na taj način generišu nove međuetničke napetosti.

Neki mađarski nacionalisti, međutim, napali su Ljajića zbog izjave da se prevelika pažnja pridaje međuetničkim incidentima. Na kraju bi mogli da ga optuže da je srpski nacionalista. To ne bi bilo čudno jer je u Srbiji u poslednjih nekoliko godina svako stanovište koje je uzimalo u zaštitu legitimne interese naše države, nasuprot težnjama ekstremista iz redova susednih naroda, u određenim krugovima osuđivano kao srpski nacionalizam. Ovde je teško udovoljiti onima koji punih usta pričaju o ljudskim pravima i jednakosti među nacijama. Štaviše, ponekad nam se čini da bi neko „političko krilo OVK” u Beogradu uživalo veću podršku jednog dela političke scene nego ljudi poput Rasima Ljajića.

Ljajić je čovek koji je iskusio značaj institucija, ali i države. Iskustva naše beogradske elite, međutim, sastoji se od konferencijašenja po Hajatu i spletkarenja po diplomatskim prijemima. Pošto ta elita daje ton prestoničkoj javnosti, nije li stoga sasvim razumljvo ko je za ovdašnje reformske medije «hrabri borac za evroatlanstke integracije», a ko «tradicionalista i Koštuničin čauš»? Jedino što ta elita zaboravlja jeste: da bi mogli postajti prijemi i grantovi moraju prethodno postojati i ambasade; a da bi postojale ambasade, mora prthodno postojati i neka država.

Vuk misli da će države uvek biti. Rasim zna da se ona mukotrpno pravi i održava. Možda je baš u tome sva razlika. Naravo, ne na štetu Rasima.