Vladimir Milutinović

Istina u političkom ćorsokaku

Nedavno je tokom svedočenja Dejana Mihajlova u Specijalnom sudu ispitivanje teklo otprilike ovako: Sudija prvo poziva Mihajlova da objasni otkud je došla njegova tvrdnja da Tadić i Živković znaju ko je ubio Zorana Đinđića, jer ta tvrdnja insinuira da oni prikrivaju ubice. Mihajlov izbegava direktan odgovor i kaže da je ta tvrdnja deo saopštenja, istrgnut iz konteksta. Sudija ga opominje da je izbegao da konkretno odgovori na pitanje. Mihajlov ponovo izbegava da da dovoljan razlog da se smatra da su spomenuti političari znali to što se insinuira. Sudija onda prekida ovaj razgovor pozivajući Mhajlova da se složi sa tvrdnjom da je pomenuto saopštenje bilo "isključivo deo političke borbe". Mihajlov se slaže sa tom konstatacijom.

Ovo je skoro svima poznato i dobro pokazuje logiku različitih razloga za neku tvrdnju. Evo jednog naivnog pitanja o navedenom razgovoru: Zašto sudija nije odmah pitao da li je pomenuto saopštenje deo političke borbe? Verovatno bi odmah dobio odgovor da jeste, odgovor koji je dobio na kraju, jer su sva saopštenja u predizbornoj kampanji deo političke borbe. Međutim, iako je sudija iz nedostatka dokaza za neku tvrdnju ispravno izvukao zaključak da je ona onda samo deo političke borbe, u pravu je što nije išao obrnutim putem, jer se iz činjenice da se neka tvrdnja pojavljuje kao deo političke borbe, ne može izvesti njena neistinitost.

Hajde da pogledamo to uopšteno. Razlozi za tvrdnje su uvek dvojaki. Inherentna svrha svake tvrdnje je da prenoseći stav o nekom stanju stvari predlaže istinu o tome. Ali izgovaranjem tvrdnji se mogu postizati i druge svrhe, od kojih su neke svesne, a neke su rezultat najrazličitijih uticaja kojima možemo biti izloženi i koji nam nikad do kraja ne mogu biti poznati. Važno je da se ispunjenje prve i osnovne svrhe može procenjivati nezavisno od svih ostalih svesnih i nesvesnih svrha. Kada kažem: "Napolju je sunčano" ili "Vlada nema jasan politički plan" istinitost ovih tvrdnji se može proceniti nezavisno od drugih svrha u okviru kojih su one izrečene i nezavisno od toga ko je izrekao ove tvrdnje. To je tako jer ta istinitost zavisi od stanja stvari koje tvrdnja opisuje, a ne od svrha zbog kojih su tvrdnje izrečene. Ponekad, ako je tvrdnja nejasnija, potrebno je poznavati kontekst, da bi se odredio njen pravi smisao od koga naravno zavisi i njena istinitost. Ali to ne menja ništa na stvari, onda kada jednom utvrdimo smisao ponovo važi da se istinitost neke tvrdnje može proceniti samo u odnosu na stanje koje ona opisuje nezavisno od drugih poznatih i nepoznatih svrha koje određuju kontekst te tvrdnje.

Dobro, sve je to u redu. Razmislite malo o ovome pa ćete se verovatno složiti sa gornjim opštim opisom svrha tvrdnji.

Vratimo se sad opet svakodnevnim situacijama. Pogledajmo jedan deo teksta "Četvrti put" (1) Bogdana Tirnanića:

"Stvari su jasne. Očevidno je, naime, da se neki ražalovani politički ex-moćnici, bivši ministri i razne loptice-skočice, pojedini mediji, nevladine organizacije, advokatsko-patronažna kancelarija, plus jedna nepriznata, liberalno-demokratska “frakcija”, silom prilika, zbog nenadoknadivog gubitka svojih ranijih uloga u tajnoj politici i tajnoj policiji, ujedinjuju oko još do kraja nedefinisanog, ali ipak jasnog političkog programa, koji ćemo, za ovu priliku, nazvati “četvrtim putem”.

Šta je njihov cilj? Kreator niza politreklamnih kampanja, od SPS-a, preko DSS-a, do DS-a i Borisa Tadića lično, Srđan Šaper – koji nije više u najboljim odnosima sa Bebom Popovićem – kaže u intervjuu za “srpski Plejboj” da sve to, naročito onaj Brankičin “Insajder”, služi političkoj reanimaciji skrajnutog Čede Jovanovića i, naročito, “ zauzimanju jednog važnog prostora kod svih onih koji sebe osećaju kao radikalne reformiste”. Tačno. Ali površno.

Nešto bliže istini bio je aktuelni ministar policije Dragan Jočić, koji je, intervjuisan za nedeljnik “Evropa”, rekao da se “ta priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni, koji možda na ovakav način hoće da skrenu pažnju na sebe”. Po njegovom mišljenju, “možda se u Srbiji formira određena politička grupacija koja ima želju da...tražeći antipode u aktuelnoj vlasti, sebe izbaci iz sadašnjeg političkog mrtvila ”. Takođe tačno. Ali nedovoljno."(2)

(sve kurzive sam dodao, da bi istakao mesta gde se pominju neke svrhe, ili epistemološke kvalifikacije)."

Da pokušamo da razjasnimo kako je ovaj pasus relevantan za našu temu, iako je "sve jasno". Tirnanićev tekst "Četvrti put" rekapitulira, kako sam kaže, "povezane događaje" u kojima su tokom kraja februara i početka marta 2005-te godine akteri bili tzv. "jakobinci" ("Čeda, Beba,…"). Ti događaji su pokrenuti intervjuom u "Insajderu" i pretežno su se, kao što svi znamo, ticali nekih tvrdnji: to nisu bile akcije drugog tipa. Deo koji smo citirali je zapravo rekapitualacija reakcija na te tvrdnje (zato je u okviru njih moguće citirati ministra Jočića) koje su mahom imale ovaj oblik ukazivanja na svrhe koje su akteri tvrdnjama želeli da postignu. Citiraću kako list Kurir obrađuje ovu temu, odmah sutradan po emitovanju prvog dela "Insjadera", dakle 25. januara:

"Intervju Vladimira Bebe Popovića TV B92, u kojem je sinoć žestoko optužio svoje političke protivnike, samo je početak velike kontraofanzive "čedista" na srpskoj političkoj sceni! … Krajnji cilj ove "operacije " jeste povratak Čedomira Jovanovića u vrh demokratske stranke i srpske politike. ‚‚Ništa ovo nije slučajno. Intervju Bebe Popovića je pažljivo tempiran da se pojavi u vreme "haške histerije"… Bebin intervju je samo početak velike akcije… itd."

Ovaj tretman izjava u Insajderu i oko njega - da se ne komentariše njihov sadržaj, već isključivo njihov kontekst - je više nego prisutan u periodu između ovih tekstova. Nas sad interesuje šta je to što svi vide kao "tačno" i "jasno"? Da li je tačno to da se "priča zavrtela da bi se pojavili određeni akteri na političkoj sceni…"? Ako se složimo sa time, da li je to pretrivijalno da bi se trijumfalno ponavljalo mesec dana? Čini se da je ovde jasna samo želja da se iz činjenice da je neka tvrdnja deo političke kampanje izvede činjenica da ona nije istinita, ili da se barem sugeriše taj zaključak. Jer nije teško zaključiti da se ovi argumenti ne tiču istraživanja o tome da li se Čeda još uvek bavi politikom, nego se oni nude kao relevantni da se odredi istinitosni status "priča" koje su se u tom vremenu pojavile.

No dobro - da postavimo jedno novo pitanje - da li je ova pravilnost neko slučajno gomilanje istih argumenata iza kojih ne stoji nikakva dublje ukorenjena kulturna navika da se sadržaj neke tvrdnje potpuno prenebregava, a da se za kriterijum njenog prihvatanja ili odbijanja uzmu okolnosti u kojima je ona rečena, zašto (u koju svrhu) je rečena, ko ju je rekao itd. (3) Pogledajmo tu naviku logički razvijenu do maksimuma, što ništa neće smetati jer stvarnost ustvari teži da ispunjava najneočekivanije logičke mogućnosti.

U kontekstu ove navike može se kriterijum nezavisnog procenjivanja istine potpuno zameniti ovim eksternim kriterijumima. Tako kriterijum neistinite tvrdnje može da postane to da "nije izrečena slučajno", već radi nekog cilja. Ukoliko možete da navedete te svrhe i ciljeve možete spokojno misliti da ste se rešili nekih neprijatnih tvrdnji, jer ko bi verovao tvrdnjama koje su izrečene radi nekog drugog cilja, pored cilja istine? U svakom slučaju, u proceni da li je neka svest "lažna" za vas će mnogo važnija biti njena "materijalna baza" od njenog sadržaja. I tu dolazimo do obećanih dubljih korena.

U terminologiji pretposlednje rečenice mnogi su već prepoznali Marksov rečnik. To je jedna od rečenica koju su sigurno ponovile hiljade studenata, profesora i učenika. Šta se krije u toj formuli? Marks je, uostalom zajedno sa Ničeom i celim 19. vekom, smatrao da se razlozi tvrdnji ne smeju tražiti u nadzemaljskim prostorima nedostupnim čulima i proveri. Tada je bilo u modi ovo objašnjenje: te sporne tvrdnje koje su se pozivale na nadzemaljsko (a spadale su u discipline filozofije, morala, religije itd…) nisu odozgo uzele svoje razloge, jer nisu ni mogle - već odozdo, sa zemlje, iz potreba, nagona, interesa i svrha ljudi. Marks je smislio formulu: društvena svest proizvod je društvenog bića. Ova teorija sama po sebi nije pogrešna. Naravno, ono što ljudi misle ima veze sa onim što oni jesu. Međutim, ova generalna i tačna tvrdnja, kada izađe iz ove svoje namene može da ima loše posledice. One se ogledaju u sledećem Marksovom citatu:

"Misli vladajuće klase u svakoj su epohi vladajuće misli, tj. klasa koja je vladajuća materijalna sila društva istovremno je njegova vladajuća duhovna sila. Klasa kojoj stoje na raspolaganju sredstva za materijalnu proizvodnju raspolaže samim tim i sredstvima za duhovnu proizvodnju tako da su joj zato, uzevši u proseku, podređene misli onih koji su lišeni sredstava za duhovnu proizvodnju. Vladajuće misli nisu ništa drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa , tj. u obliku misli izraženi vladajući materijalni odnosi; dakle idealni izraz odnosa koji baš jednu klasu čine vladajućom, dakle misli njene vladavine ."(4) (kurziv moj)

Ova tvrdnja već ima moguće loše konsekvence koje nas interesuju. Da prepričamo: svaka klasa, vreme, epoha, partija, ima svoje misli i svoje istine. Kada promenimo epohu, ili kada promenimo klasu, misli koje smo imali do sada više nisu naše misli, a ono što smo do juče smatrali istinitim, sada bi trebalo da smatramo lažnim. Samim tim što su neke misli tuđe misli, već ne mogu biti istinite za nas. To je, dakle, dovoljan razlog da se one uzmu kao neistinite. Moguće je ove Marksove ideje protumačiti i blaže, ali je nemoguće da ovu praktičnu političku upotrebu koja daje argument protiv ideja političkih protivnika u prostoj činjenici da su to protivnikove ideje - Marks nije osetio i imao na umu. Marks je, po poznatoj izreci, težio da svet izmeni, tako da sigurno nije prevideo moćno sredstvo u toj izmeni, sredstvo koje je nosilo rizik da ako se shvati kao princip, a ne eventualno kao sredstvo u jednokratnoj političkoj borbi, počne sistematski da radi protiv istine. Jer, iz prostora istine sa tim principom nestaje sadržaj tvrdnji, mogućnost usaglašavanja, plemeniti stav da u polemikama ne treba argumentisati ad hominem , a relativizmu su širom otvorena vrata.

Marksove misli o ovoj temi su naravno relevantne za nas. Iako polako stasavaju generacije koje nisu ni čule za Marksa, ipak je većina onih koji utiču na javno mnenje i čine ga, bila pod uticajem marksizma, makar negativno, jer nije bila pod uticajem nečeg drugog. Pri tom je nevažno što se skoro niko više ne zaklinje u komunizam. Lekcija koja se prenosi sa kolena na koleno je da su vratolomije sa istinom moguće, i da je moguće smatrati da za druge važi ono što ne važi za nas. Na primer: da se tvrdnje drugih mogu denuncirati kao izraz interesa, a da se to pitanje ne postavlja u vlastitom slučaju, da o istini može i treba da se govori iz ugla govornika, situacije, konteksta, da nije potrebno da se bavimo samom stvari, jer je to suvišno. Na tom putu odbačena metafizika vraća se na mala vrata. Više ne verujemo u nadzemaljske stvari, ali smo uvereni da znamo veze koje povezuju istinu i određene ljude, epohe i situacije, ne bilo kakve (empirijske), već logičke veze, toliko jake da se ne moramo truditi oko sadržaja bilo kojih tvrdnji da bi utvrdili njihovu istinitost, već samo oko njihovih autora i konteksta.

Pošto su tvrdnje koje autori izgovaraju uvek deo nekih ciljeva i okolnosti uskoro otkrivate da svaka tvrdnja može da bude neistinita, jer je svaku moguće smestiti u neki kontekst ciljeva i sredstava. Tako ste dobili moćno oružje u kvazi-polemikama. Tome sledi jedan novi ideal čoveka: istinoljubiv čovek je onaj koji se može povezati sa najmanje akcija, planova i svrha. Ukoliko je preduzimljiv izlaže se opasnosti da ga proglase za nepoštenog, jer time umanjuje verovanje u vlastite tvrdnje. Oko tog čoveka se stvari moraju sve više dešavati slučajno, dok će oko onih koji nam ne odgovaraju sve biti planirano, povezano i "ništa neće biti slučajno".

Za drugi deo ovog stava smo već naveli neke ilustracije, a evo jedne ilustracije za prvi. U pitanju je opet tekst Bogdana Tirnanića "Patriotski čin"(5) , deo u kome on objašnjava odlazak generala Vladimira Lazarevića u Hag:

"Prema tome, zasluga što se naša saradnja sa Hagom pomerila sa mrtve tačke mora se pripisati Vojislavu Koštunici. Ma ni slučajno, ima on želju, ali nema volju.

Koštunica bi ostao dosledan izvrdavanju obaveza prema tribunalu, G17, SPO i NS napustili bi Vladu, prešli kod Karića, Vlada bi se koprcala još izvesno vreme, onda bi pala, pa bi se opet dogodili prevremeni parlamentarni izbori u stilu one majke koja crnu vunu prede. Što svega ovoga neće biti, zaslužan je, što davno reče Crnjanski, gospodin Slučaj . Naime, general Lazarević, jedan od četvorice haških optuženika tog ranga, odlučio je da se dobrovoljno preda. Bio je red da o tome obavesti Koštunicu." (kurziv moj)

Otkud Tirnanić zna da ovde nijedan razlog nije igrao bilo kakvu ulogu? Odnosno, zar je Lazarević stvarno slučajno, bez ikakvog razloga ili uzroka završio u Hagu? Naravno da to nije stvarni smisao gornjeg objašnjenja. Svrha " Slučaja " je izgleda nešto uža: ona govori o tome da Koštunica, a ne bilo koji drugi uzrok, nije bio faktor u odlasku Lazarevića u Hag (6) (jer bi on pre izabrao i da Vlada padne itd.), odnosno govori o tome da se u ovom slučaju jednom akteru ne mogu pripisati bilo koje svrhe i delovanja. Zanimljivo je da se ovo izuzimanje Koštunice iz odgovornosti može ostvariti i drugim metafizičkim sredstvima. Kada je general Lukić otišao u Hag pod nešto drugačijim okolnostima, u kojima se nije mogla negirati "nevidljiva ruka" države, Tirnanić daje ovo objašnjenje: " Nužda zakon menja, a o obećanjima već i da ne govorimo". (7) Slučaj i nužnost (a i nužnost ovde samo sugeriše da je nešto nezavisno od namera aktera, dakle slučajno, što se njega tiče), važno je da subjekta i odgovornosti nema, a nema ni normalnih svakodnevnih istina, jer u njih ne spadaju opservacije o nužnosti i slučaju.

I ovaj primer pokazuje taj stalni inženjering aktera, iz koga se izvode sugestije o njihovoj verodostojnosti i istini njihovih tvrdnji - i potpunu nezaineresovanost za istinu tvrdnji. Ovaj inženjering je zbog toga proizvoljan i on je carstvo želja, političkih interesa, ličnih simpatija i antipatija. Taj jezik sa rupama u kojima se gubi realnost vezana za određena pitanja, ustvari omogućava društvenu anomiju u kojoj se već nalazimo. Primeri: političar izjavljuje da bi ubio nekog političkog protivnika da je bio u prilici, drugi izjavljuje da je trebao da uzme još više od države nego što je uzeo, treći poziva da se naknadno razmisli o istini o nekom događaju u svetlu koristi i štete koja će slediti zavisno od odgovora šta se dogodilo.

Mi se nalazimo u ćorsokaku zbog ove instrumentalizacije istine, koja nastaje kada se argumentacija o njoj izmesti iz prostora realnosti u prostor svrha aktera. Po njenom prisustvu se jasno može odrediti stepen demokratije u jednom društvu. Ako u štivu koje se čita u društvu preovladava red argumentacije koji prvo raspravlja o istinitosti tvrdnji, a onda eventualno o motivima aktera, onda je društvo demokratsko. Ako je obrnuto, ako se prvo raspravlja o motivima i ako se smatra da se tom vrstom rasprave zaključuje rasprava o samim tvrdnjama, onda je društvo nedemokratsko.  

1. NIN, 17.03.05.

2. Tirnanić smatra da je za dovoljnu analizu fenomena "jakobinaca" potrebno uvesti i tezu o njima kao arhi-nedemokratama u direktnoj duhovnoj vezi sa jakobincima Francuske revolucije, Staljinom, Mao Ce Dungom i Kim Il Sungom. Ali ovo je posebna teza kojoj bi trebalo posebno posvetiti pažnju.

3. Nije li to osnovna osobina ideologije - sa negativnim predznakom - i ideološkog načina mišljenja? Na primer koliko je ljudi htelo ili smelo da razmišlja o sadržaju Staljinovih tvrdnji, ili želelo da zaista razmišlja o sadržaju Marksovih tvrdnji, barem u zemljama gde je njegovo učenje bilo zvanično učenje države? Da li bi se ideologije odjedanput urušavale i nestajale da je iza njih stajalo razmišljanje o njihovom sadržaju?

4. Marks - Engels, Rani Radovi, str. 393.

5. Kurir, 2. mart. 2005.

6. Kao za inat, Lazarević u specijalnoj emisiji "Nije srpski ćutati", kaže da je njegova poslednja, ali da će odlučiti tek pošto svoj stav kaže država.

7. Kurir, 11. april. 2005.