Marinko M. Vučinić

Guča u Skelanima

Izveštavanje naših medija sa komemoracije u Potočarima povodom desetogodišnjice tragičnih događaja u Srebrenici samo je još jednom pokazalo svu dubinu i beznadežnost političkih podela nastalih tokom protekle decenije u našem društvu. Analiza tekstova i priloga može nam samo poslužiti kao valjan argument da je u našoj javnosti najteže doći do uravnotežene i jasne slike šta se zbilja u realnom životu dešava. Godišnjica obeležavanja Srebreničkih žrtava nije iskorišćena kao jedinstvena prilika da se na dostojanstven način i bez prizemne politizacije otvori nova stranica u suočavanju sa našom bolnom prošlošću. Umesto toga na svetlo dana ponovo su izbile velike podele, isključivosti, verski fanatizam kao i neizbežni zagovornici neskrivene mržnje.

Mediji koji sebe neprestano proglašavaju za nezavisne, građanske i liberalne pokušavali su da po svaku cenu komemoraciji u Potočarima daju pre svega ne-politički karakter i smisao. Tek su u naznakama su obeleženi i ovlaš prikazani, posebno u pisanim medijima, sitni incidenti u kome je sa govornice pozivano na uništenje genocidnih tvorevina, dok je pojavljivanje grupe ljudi koji su nosili majice sa likom Nasera Orića označeno kao izolovan i marginalan događaj, koji ne zaslužuje veću pažnju. Međutim, ti isti liberalno građanski listovi i mediji ne propuštaju da svako pojavljivanje predstavnika Obraza ili nošenje majica sa likom Ratka Mladića i Radovana Karađića uopštavaju do tvrdnje o ozbiljnim pojavama fašizacije u Srbiji i rastu ksenofobije i hroničnog šovinizma. Uopštavanje u ovim medijima rezervisano je isključivo za pojavu srpskog ekstremnog nacionalizma dok se ostale manifestacije sličnog određenja i pojavnosti marginalizuju i svode na usputne i sporedne ekscese.

Način kako je list Danas izveštavao o komemoraciji u Potočarima može poslužiti kao školski primer upravo ove tendencije da se po svaku cenu prikaže slika koja je saobražena osnovnoj redakcijskoj koncepciji u kojoj nema previše mesta za narušavanje unapred projektovane slike o kolektivnoj krivici Srba za počinjen genosid u Srebrenici. U njoj nema mesta za obimnije i šire tekstove o zločinima počinjenim nad Srbima jer postoji stalna bojazan da se to može protumačiti kao pokušaj relativizovanja, simetrije i ravnoteže zločina. O njima se ipak piše samo toliko da se izbegne osnovan prigovor da se ne posvećuje dovoljno pažnje i žrtvama srpskog naroda.

U ovako koncipiran i zacrtan način pisanja o zločinu u Srebrenici i komemoraciji u Potočarima uklopio se i nedeljnik Vreme. Pored veoma preglednog, ozbiljnog i informativnog teksta o ovoj komemoraciji u broju od 14. jula 2005. godine objavljen je i tekst Dragana Todorovića «Možda smo i mi...» o pomenu srpskim žrtvama u Skelanima. To je inače autor poznat po tekstovima o Guči i proslavi u Koštunićima i raznim drugim sličnim manifestacijama u Srbiji. U ovom tekstu on je zadržao onaj posprdni i rugalački ton koji inače dominira u njegovim napisima. Suština ovog sramnog i nedostojnog teksta o žrtvama u Skelanima sadržana je u težnji ovog autora da se pokaže sva primitivnost, autarhičnost, anahronost i zatucanost Srba koji sebe doživljavaju kao jedinu i isključivu žrtvu u ratu u Bosni, nemajući u isto vreme svest o zločinima počinjenim nad pripadnicima drugih naroda. U tekstu se može prepoznati namera da se pomen u Skelanima prikaže kao farsa i primitivna burleska. Pri tome, u njemu nema elementarnog saosećanja i pijeteta prema srpskim žrtvama u Skelanima, već je namera pisca da i ovom prilikom pokaže kako su Srbi i u Skelanima zatvoreni u svoj epski i autarhični svet žrtvovanja, mitomanije, iracionalnosti, nemuštog i nertikulisanog govora.

O spomenu srpskim žrtvama u Skelanima ne može se pisati na posprdan i farsičan način kako to čini Dragan Todorović jer on o ovom događaju piše kao o seoskom vašarištu na kome se pojavljuju polupijane spodobe željne jedino da se što pre primaknu trpezi i besplatnom piću. U interpretaciji Dragana Todorovića spomen u Skelanima spada u red običnin seoskih okupljanja i posela na kojima besede ratni vladika Vasilije, razdrljeni stranački i državni funkcioneri. On ne propušta da u tekst unese po njemu živopisna svedočenja ljudi iz Skelana. To je posebno neprihvatljivo u njegovom tekstu jer te unesrećene i izmučene ljude prikazuje kao oličenje zatucanosti, ksenofobičnosti, zaostalosti i primitivizma.

Navešćemo samo nekoliko karakterističnih citata iz ovog teksta samo kao ilustraciju ove naše tvrdnje. “Eto i ratnog vladike Vasilija, u svoj audi, dočekaše ga ispred crkve, shvatamo da ga mesni pop informiše da je narod parohije poplašen poslednjim racijama. Prodanović Zarija sitan, ali bi išo u Hag da upita onog Nasera Orića što mu zakla ženu. Nije bio sposoban, razbijena mu ruka, ali ne bi on gledo da li je dijete, da li je žena, da li je čoek, sve bi on redom. Javi se potpredsednica, primereno, skoro u kafeno obučena, sa veliki zlatan lanac oko vrata, sa veliko srebrno srce na njemu. Gledam tako, priča se previše o Srebrenici, ništa o srpskim žrtvama, nije bilo 8000, jedva dve do tri hiljade, i to je mnogo, mnogo je žrtava svud, nije trebalo ni tamo, ni vamo, nigde da je bilo sreće kakve. Nije bilo sreće zbog strane politike, ne znam, možda smo i mi nešto učinili...“

Redakcija lista Vreme ne može izbeći odgovornost i osudu što je novinara za koga je znala kako i na koji način piše reportaže o trubačima i festivalu u Guči poslala da izveštava o pomenu srpskim žrtvama u Skelanima. To je uređivački potez za koji nema nikakvog opravdanja i smislenog obrazloženja. Međutim, verovatno je to i bila stvarna namera da se Srbi okupljeni u Skelanima izvrgnu ruglu i podsmehu i još jednom pokaže da su oni zaglibljeni u svojoj kaljuzi mitomanstva i epske svesti o svom isključivom martirstvu, nesposobni i nespremni da prihvate da su i pripadnici drugog naroda i vere stradali u krvavom građanskom ratu u Bosni.

(18.07.05)