Zoran Panović (Danas)

Jatačko - haški rijaliti šou

Verovatno se sećate relativno skorašnje, ambiciozne, TV serije "Kraj dinastije Obrenović", o tragičnoj sudbini kralja Aleksandra i kraljice Drage. Po čaršiji se tada pričalo da Mira Marković nije bila oduševljena ovom dramskom rekonstrukcijom, jer je isuviše asocirala na mogući "rumunski scenario" koji, ruku na srce, nije isključivao ni deo opozicije, delom i zbog aksioma da oni koji su krvlju došli na vlast, sa nje ne mogu sići drugačije sem sa krvlju. Nedavno je "javni servis", povodom obeležavanja jubileja pobede nad fašizmom emitovao set drama iz optike komunističke istoriografije, a što je kod nekoga protumačeno i kao izrugivanje istorijskim istinama i cinično skrnavljenje oktroisanog "pomirenja" četnika i partizana. Za razliku od "Kraja dinastije Obrenović", smelije istorijske paralele i asocijacije kao da nije pobudio "Poslednji čin" - storija o hvatanju četničkog komandanta Draže Mihailovića, u smislu da su ovu reprizu njeni kritičari uglavnom svodili na komunistički vestern, plagijat, i uređivački propust "javnog servisa", a da se slabo ko zapitao da li je hapšenje Radovana Karadžića i Ratka Mladića uistinu toliko teži poduhvat od hapšenja Draže Mihailovića, i da li su u digitalnoj eri sve službe, domaće i strane, zainteresovane za ovaj slučaj, nedorasle OZNI Slobodana Penezića Krcuna?

Čak i u smislu da Karadžić i Mladić teoretski mogu da svoju jatačku mrežu imaju na terenu gde se krio i Draža, s tom razlikom što je 1945. četnički komandat imao ipak drugačije sužen manevarski prostor za skrivanje po inostranstvu. Teško ga je bilo zamisliti u Sovjetskom Savezu i ostalim evropskim teritorijama pod kontrolom Sovjeta, za razliku od preostalih haških begunaca i članova porodice Milošević koje je, opet, teško zamisliti na destinacijama koje su nekada možda odgovarale četničkom komandantu. Naravno, ma koliko se svet danas promenio i bio "globalno selo", ostala su i neka stara egzotična mesta koja su nekada odgovarala i četnicima i ustašama, kao što danas odgovaraju i haškim optuženicima, u koordinatama one Bajagine "od Aljaske do Australije". Sindrom, ili usud, izdaje je stari pratilac srpske istorije, nezavisno od toga da li je izdaja pretorijanskog, kumovskog, ili nekog trećeg motiva. Neki od onih koji su dobro poznavali Tita, tvrde da on nije mrzeo Srbe, ali da je zazirao od njihove pretorijanske tradicije. Ako je izdaja Vuka Brankovića na Kosovu isuviše mitska i isuviše opšte mesto nacionalnog arhetipa, onda su druge izdaje vremenom dobijala svoje pragmatičnije obrise kojima, opet, nije nedostajalo poetske obrade, uključujući i poučne, kao u onoj pesmi gde je srpskog vođu Karađorđa ubio drugi vođa, pa mesto gde je bilo klanje Srbi zovu radovanje, pa se i ubijenom i ubici podigoše spomenici, pa se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije. Ni pad Miloševića sigurno nije prošao bez pretorijanskih motiva, kao što sumnjamo da bi i Đinđić onako mogao biti ubijen da nije bilo izdaje.

Ali, u čemu je onda problem sa Kardžićem i Mladićem, ako ih posmatramo onako "apstrahovano", ne u kontekstu dela za koje ih Haški tribunal tereti, već u kontekstu srpskog usuda ili sindroma. Kako to da njih toliko godina niko nije izdao? Ili oni u ovom maratonskom haško - jatačkom "rijaliti šou" programu imaju odanu logistiku kakvu, maltene, nijedan srpski vođa u istoriji nije imao, ili onako, laički gledano, postoji takva konstelacija interesa koja blokira svaku mogućnost pojave "Brankovića i Kalabića", ostavljajući bivše vođe bosanskih Srba u dubokoj sigurnosti "mitskih maglina". Ili, ako smo skloniji teorijama zavere, a zašto i ne bismo pomalo bili posle toliko godina, možda neki međunarodni činioci jednostavno ne daju Srbima šansu da ispolje svoj "usud", ili možda čak optuženi ne smeju da izdaju svoju logistiku? Za sve ove godine, kao da su se u javnosti iskristalisale dve strategije bekstva: Karadžića je nekako lakše zamisliti u "tradicionalnom" tipu bekstva po zemunicama, po šumama, "tromeđama", sa jatacima (u hajdučkom shvatanju tog termina), pa čak i nekom vrstom manastirskog "samovanja", gde poetska crta begunca nalazi svoj "fidbek" u narodnoj "epici" koja Radovana isključivo vidi u planini, nikako u nekom vojnom objektu, pogotovu ne na fudbalskoj utakmici. Iako je i Mladić "opevan", njegovo bekstvo, nekako je više "sofisticirano", sa manje anahronom metodologijom i sa opipljivijim lajtmotivima; na primer sa aktuelnim "personalnim listom", kao krunskim delom dosijea, koji bi u haškom tretmanu navodno trebalo da dokaže povezanost Beograda sa ratom u Bosni i Hercegovini.

Iako je licitiranje rokovima za Mladićevo hapšenje ili predaju odavno postalo neozbiljno, hapšenjem Ante Gotovine Srbija je izgleda definitivno ušla u cajtnot kojeg su izgleda svesni i oni kojima su Karadžić i Mladić na srcu, ali koji će, uprkos retorici, svoju političku sudbinu teško poistovetiti sa njihovom haškom. Pa, makar to opravdali i time da se Kosovo ne može uspešno braniti s haškim balastom. Nekoj vrsti Mladićeve asketske harizme sigurno ne bi priličili "lociranje" u nekom mondenskom ambijentu i pomalo kičersko - ladlamovski epilog, kao što je slučaj sa hapšenjem Gotovine na Tenerifima, ali to ne znači da Hrvatska pored "prepariranja" javnog mnjenja u Srbiji nije predložila svom dragom susedu i eventualnu metodologiju prevazilaženja rizika koju donosi spektakularni haški rasplet. Rizike hapšenja Mladića Srbija nema s čim da uporedi sem sa padom Knina, hapšenjem Miloševića ili hapšenjem Šljivančanina u leto 2003, a ništa od toga nije izazvalo masovne proteste. Ako bismo pravili bukvalne paralele sa Hrvatskom, to bi otprilike značilo da se Koštunica bar upola kao Mesić "propartizani", a da vlada "reformisanih" radikala sa Tomislavom Nikolićem kao premijerom bude u stanju da preuzme odgovornost za izručenje Mladića. Ali, pošto to sve nije tako, pre će biti da će "sanaderizacija" zadesiti Koštunicu, a da će zahvaljujući Aligrudićevim "izvinjenjima" i sličnim manevrima "dobre volje", radikali ostati "konstruktivni", i da će mogući protesti biti nestranački kao u Hrvatskoj, mada je teško pretpostaviti da hapšenje Mladića može izazvati u Valjevu i Kruševcu iste reakcije kao hapšenje Gotovine u Zadru i Vukovaru.

Kao što ni Koštunica ne može ispasti baš toliki "juda". Bar mu radikali neće to dati ako misle jednom i da uđu u vlast, jer samo s Koštunicom oni i socijalisti mogu da se ne odreknu lidera u Hagu, a da istovremeno postanu "reformisani" i koaliciono sposobni.