Sreten Sokić

SAVREMENI NEUSPEH REFORMI

Neuspeh ostvarivanja koncepcije, strategije i vulgar­nih obećanja vlasti da će u našu zemlju pohrliti „strateški investitori” i najnoviji neuspesi „aukcij­ ske privatizacije”, najsažetije, gotovo potpuni neuspeh „privatizacije u funkciji razvoja” i svekolikog ekonomsko - socijalnog poboljšanja zajedno sa nenadoknadivim pro­ mašajima ekonomske politike i otsustva reformi - stvorili su „plodno tlo” za takozvane „institucionalne investitore”, tj. svojevrsni amalgam akcija iz akcijskog fonda i akcija „malih” akcionara u novom vidu rabote sa investicionim fondovima putem tek započete prakse srpske privatizacije „preuzimanja putem javnih ponuda”.

U Srbiji obećanje reformi postaje najznačajniji unutra­ šnji faktor opstanka vladajućih političkih i ekonomskih snaga na odlučujućim pozicijama u kojima se određuje na­ ša sudbina. Obilje analiza upućuje na zaključak da su naše „reforme” samo marketinške prirode ili potpuno neprimere ne stvarnosti i mogućnostima. Naravno, uz realnost da su „ spoljni faktori” i njihovi savetnici u centru egzistentnih antagonizama i neuspeha. Kreatori ove „simbioze strategi­ je” iskazuju apsolutno (gotovo hemijsko) jedinstvo u imu­nosti na argumentovane kriti­ ke i u izigravanju bilo kakve vrste progresivnih promena a sve izvan stvarnog putokaza i jedinog optimalnog puta.

U obilju „ocena i izvešta ja” o tranziciji i reformama u Srbiji susrećemo raznovrsne p rikaze i analitičke „doprino­se” u kojima se „sagledava realan domet” reformskih po­ maka ceneći normativne preduslove - broj donetih za kona, uredbi i njihovih izmena i dopuna i dr. - a kada je u pitanju predmet našeg razmatranja oni su i krajnje nekritič­ ki usvajani, nerealni, pogrešni, nepotpuni i protivurečni, a ne dubinu i obim realnih promena. Nižu se, u ne malom broju, pokušaji „raznovrsnih piskarala”, kojima je vlast iz­nad svega, da se analizom „političkih, pravnih i ekonom­ skih promena” od 5. oktobra 2000. dokažu i pokažu spek­takularni rezultati i još značajnija dostignuća u smislu re formskog sprovođenja i svih onih brojnih kvalitativnih faktora bolje budućnosti i boljeg života odnosno njegove suštine.

Sve kritike se žestoko ili većinom glasova (u raznim te- lima) žestoko odbacuju. Ne prihvata se da ocena postignu­tih ostvarenja i rezultata „tranzicionih promena” mora pre svega imati svoje uporište u ekonomskim, socijalnim i po­ litičkim činjenicama. Znači, pre svega, na realnostima i efektima promena, rezultanti koje uvažavaju činjenje, ne- činjenje i pogrešnost učinaka sinteze onoga što aktuelna vlast naziva „inauguracijom tranzicije”.

Izdvojili smo ovde, nekoliko ocena koje su u političkoj funkciji (ali i sa ulogom gotovo presudnog uticaja). „Oce­na trogodišnjih reformskih zahvata u Srbiji (radi se o peri odu od „5. oktobra 2000. godine”) jeste da je bilo pozitiv­ nih pomaka, ali i nečinjenja i grešaka u zahvatima što se naročito u 2003. ispoljavalo u usporenom rastu, visokoj stopi nezaposlenosti, niskoj stopi investicija, niskoj konku­ rentnosti, visokom spoljnotrgovinskom deficitu, sporom rastu novog privatnog sektora, niskom nivou stranih inve­sticija, nereformisanom realnom sektoru, visokim subven­ cijama, nerazvijenom finansijskom tržištu, nereformisa­ nom javnom sektoru, nerazvijenosti institucija i državne administracije, a sve uz donacije i kredite”. Verovao čitalac ili ne, ovo je ocena Instituta G17, Izveštaj o tranziciji u Sr­ biji i Crnoj Gori, Beograd, mart 2004. str. 1.

Moguće je ovde redati brojne neuspehe. ali pomenimo još nultu akumulaciju, najezdu gubitaša i dužnika po ra­ znim budžetski regulisanim osnovama, odsustvo tržišnih uslova poslovanja, ali i brojne negativne trendove koji vo­ de ekonomiju u potpuni raspad sa nenadoknadivim socijal­ nim posledicama i gotovo likvidiranim regularnim uslovima života građana. Svetska banka, takođe, već više godina ocenjuje da naša zemlja „tek sada kreće u odlučnije re­ forme”.

Ipak, vlast nije uspela da uveri građane i međunarodne ekseprte u spektakularne uspone koji se već „doživljava ju”. Demistifikacija ovako primenjene ideološke mani pulacije bez obzira na svoju neozbiljnost razotkriva opa snost „sopstvene demistifika cije” od snage činjenica koje optužuju, „rezultata” de struktivnih namera sa one strane demokratskih principa i subjektivističkog zakidanja ekonomije i razvoja. Ovde se ne radi o različitim shvatanjima već o uvažavanju činjeni ca ili njihovoj gruboj zloupotrebi u interesu „svoga džepa i slave”. Praksi razbacivanja sa neistinama suprotstavila se (na svoj način) najnovija ocena Evropske banke za obnovu i razvoj (objavljena 02. novembar 2004.). Prema ovome iz veštaju naša zemlja (SCG) je „pala” na 23 (dvadeset treće) mesto od 27 (dvadeset sedam) zemalja u tranziciji koje je već više godine EBRD pratio. Samo smo u jednom malom broju „reformskih oblasti” ispred „problematičnih republi ka bivšeg Sovjetskog Saveza”. Ova Banka ocenjuje da po većini „validnih pokazatelja” nismo se pomakli od sredine 2003. godine. SCG je jedina zemlja iz regiona jugoistočne Evrope koja ,još nije krenula” u drugu fazu tranzicije tako da „nije dobila od Evropske komisije studiju o izvodljivo­ sti za početak pregovora o pridruživanju EU”. Glavni eko nomista ove institucije ističe: „ par proteklih godina obeležilo je razočaravajuće usporavanje reformskih proce sa ... postoji i žalosna podela i lična surevnjivost unutar re formskih krugova što je sve oslabilo reformski pokret”. Po najnovijoj oceni (oktobar 2004.) Svetskog ekonomskog foruma o globalnoj konkurentnosti rangirane su 104 zemlje, a SCG se nalazi na 89. mestu i u odnosu na prošlu godi­ nu beleži pad od čak 12 mesta”. U isto vreme prisutne su bezbrojne „aktivnosti” Međunarodnog monetarnog fonda u okviru kojih je i izričit zahtev (što je uspeo da postigne tek u oktobru) da smanji deficit budžeta Republike Srbije za 2004. (na oko 2,5 odsto planiranog BDP), a za 2005. na oko 20 milijardi.

Reformske „nedoslednosti” i „klasične greške”, ničim utemeljen subjektivizam sa obiljem nepouzdanog i relativ­ nog, neznalačkog i besmislenog, sa virtuelnostima i neo­stvarivim obećanjima vlasti sve više postaju neizdrživa glavobolja „inostranog faktora” i svih onih inostranih cen­tara moći koji su bili presudni u promeni karaktera i sadr­žaja vlasti, nosilaca i izvršilaca.

Sve su to (ne)očekivani potresi koji, očigledno, nisu opravdana nepromišljenost ili neozbiljnost, nisu samo ne­sposobnost vlasti, nisu nepouzdanost, već bi se zaključilo, nepostojanje strategija.

U ovim tendencijama javili su se i novi krizni momenti u izgradnji zajednice Srbije i Crne Gore. Otvoreni su procesi i napori za nove promene i „uređivanje” odnosa, po­ kušaj odlaganja izbora za Skup štinu SCG i nove „normativne građevine”, puteva nereforme vojske i dr. Tu su i aktuelni pro­ blemi za ekonomiju tranzicije u uslovima postojanja „ jedne za­ jednice, a dva nezavisna eko­ nomska sistema”, haosa u diplo matiji koja sve više postaje put državnog preinačenja i niza po­ kušaja (tzv. jezička svojstva) ko­ jima se dokazuje opravdanost odvajanja Crne Gore. Zatim, sve igre i strategije oko pokrajina. Prednjače tačno određene, i u nizu, a vezane za Kosovo i Me­ tohiju. Postrojavaju se zastupni­ ci i branioci istorije i budućnosti ali i pojedinaca iz vlasti koji apsolutno nemaju svoj stav već njihovo najaktuelnije ponašanje grdno miriše na neverovatan pokušaj operacionalizacije i izražavanja onih kon­cepcija koje stratezi primene sile zagovaraju u svetskim razmerama (kao novo-staro pravilo).

Kada su u pitanju naučne i analitičke ocene naše dru­ štvene i ekonomske stvarnosti preovlađuje mišljenje da je na sceni novi propali nenaučni i utopistički eksperiment, a ja dodajem i nova nenadoknadiva avantura političkih oli­ garhija i da se (skoro) bespovratno udaljujemo od temeljno osmišljenih, reformski celovitih procesa i sistema prome­ na, promena karaktera ekonomskog poretka, konstituisan ja savremenih ekonomskih i političkih institucija sa preci­znim nacionalnim strategijama i dr.

Može se konstatovati da svi relevantni podaci upućuju na zaključak da smo u smislu reformskog karaktera eko­ nomskog sistema i adekvatne ekonomske i razvojne politi­ ke sve dalje od savremenih svetskih tendencija. Srbija je neposredno nakon dvehiljadite godine nenadoknadivo pro­pustila šansu da udvostruči rast društvenog proizvoda, po­ veća strana ulaganja, ubrza privredni rast i društveni raz­ voj. Ambiciozni razvojni i scenario i rast standarda ostao je u pukim političkim obećanjima i normativnoj „šumi” uglavnom neadekvatnih zakona, uredbi i odluka vlasti da bi se kasnije srušio se kao kula od karata. U tom kontekstu niz predloženih programa reformi i donetih zakona, njiho­ vih izmena i dopuna, uredbi sa obiljem novih institucija, agencija, centara i zavoda pokazuju nerazumevanje naše stvarnosti (od strane kreatora ovih akcija), ali i samih te melja savremene tržišne privrede. Odgovarajuća privatiza­ cija, izgradnja ekonomskih i tržišnih instituta, adekvatnih privredno-sistemskih rešenja, moderne menadžerske funk­ cije, celovite ekonomske politike i dr. tek predstoje.

Ekonomskim istraživačima i kompetentnim poznavao cima naše savremene ekonomske i razvojne stvarnosti više je nego jasno da novi srednjoročni makroekonomski okvir utvrđen u Memorandumu o budžetu i ekonomskoj i fiskal­ noj politici za 2005. godinu sa projekcijama za 2006. i 2007. godinu nosi sa sobom obilje nerealnosti i neobjektiv­ nosti, bezbroj jadnih i neveštih, nestručnih i gotovo para­doksalnih nemogućnosti. Pomenimo ovde samo tri: a) odr žavanje makroekonomske stabilnosti i planirani privredni rast nemaju uporište u realnim ekonomskim mogućnosti ma i reformskim zahvatima koje se očekuju - nema uslo­ va za održiv privredni i socijalni razvoj, teško je očekivati ubrzanje restrukturiranja preduzeća i banaka, „nove inve­sticije u izvozno orjentisane delatnosti” koje bi omogućile » tehnološku modernizaci ju uspešnih firmi i pove­ ćanje konkurentnosti, iz voza i deviznog priliva», olaku reformu javnih preduzeća i pokušaja ras­ prodaje njihovih delova, uspešnu privatizaciju ma­lih i srednjih preduzeća, uspešnih banaka (sada je aktuelna takozvana privatizacija tri veoma značaj­ne, a još četiri se najavlju ju) i prirodnog kapitala (od Telekoma i Mobtela do elektronskih frekvencija, većih sobraćajnica, ka­ pitalnih investicija i dru­gih mogućnosti, zatim, realnih i na principima ekonomije zasnovanih koncesija), a sve uz „dugoročno održiv eko­ nomski rast zarada” iz ekonomske produkcije i dr. b) nere­ alnost i „čisti amaterizam” aktuelne budžetske politike sa­drži nekoliko neminovnosti koje narednu godinu ne samo da čine izgubljenom već vrlo rizičnom: 1) njegov recesioni karakter, 2) neizvesnosti efekata primene Zakona na do datu vrednost zajedno sa preteranim budžetskim očekivanjima, 3) nova iskušenja „dužničkog ropstva” i presudne za visnosti od MMF (Međunarodnog monetarnog fonda) v) usvojene najnovije „strateške projekcije” oporavljanja pro­ izvodnje i standarda više liče na kasapljenje nepostojećeg. Umesto tobožeg realnost i mogućnosti su surove: bez sto­pe rasta od najmanje 10 odsto godišnje, predstoje nam stvarnost, suprotna od vulgarizma raznoraznih obećanja, koja nas udaljuje od Evrope dalje od petnest godina a od najsavremenijih promena u globalnim razmerama gotovo bespovratno.

Stavljajući u službu provereno „iskustvo” u preinačenju čitavog postsocijalizma ipak je glavobolja uzdrmala i sve one (stratege multilateralnih, bilateralnih, regionalnih i dr. interesa) koji ostvaruju pojedine segmente globalnih i ge­ ostrateških ciljeva vezanih za Balkan i našu zemlju. Preru šene mere „kreatora krize” i puteva izlaska iz nje nisu se samo pretvorili u sumnju već i svoju suprotnost.

Mi se u ovome tekstu nećemo baviti celinom reform­skih stranputica već samo onih koje su vezane za aktuelni trenutak privatizacije u Srbiji sa posebnim osvrtom na po­ javne oblike pokušaja da se posredstvom takozvanih inve sticionih fondova ostvari privatizacija akcija „malih” akci­ onara i akcija koje se nalaze u akcijskom fondu i ubrza strategija takozvanih „preuzimanja”.

Dug je i trnovit put privatizacije u Srbiji. Od 1987/88, preko zakonskog toka revalorizacije iz 1994. godine kada se svojinska transformacija putem upisa i otplate internih deonica „vraća retroaktivnom revalorizacijom” na „pola­ znu tačku”, pa preko - sada vrlo aktuelne besplatne pode le (insajderski oblik) akcija (ili sa popustom), uz obaveznu uplatu u Akcijski fond 40 odsto akcija, u vremenu do pred kraj 2000. godine. Od 2001. godine dolaze novi takozva­ni autsajderski uslovi, pravila, mogućnosti privatizacije. Mnogo je bilo zastupnika i branioca pojedinih faza i nači­na sprovođenja. Statistički: niz je ministara sprovodilo opredeljeno i neopredeljeno, a stvarnost je tekla, naučno i stručno razumno i nerazumno objašnjavano. Na delu su se mnoge „ideologije i koncepti” pokazali. Ali ne i dokazali. Rekli bi smo da ne nedostaje naučno izučavanje svih onih negativnih iskustva koje liče na „smrtnu presudu”.

Od 2001. godine vlast svestrano i celovito koristi priva­ tizaciju za punjenje budžeta i bespovratno topljenje kapi­ tala zemlje. U praksi je, naj verovatnije, 75 odsto priho­ da od privatizacije odlazilo ,,u budžet republike Srbije i koristi za popunjavanje bud­ žetskog deficita”. Gotovo da je nemoguće za istraživače da utvrde egzaktnu cifru jer od 2000. godine nije razma­ tran i usvojen Završni račun budžeta Republike Srbije ni za jednu budžetsku godinu.

Upotreba novca od privatizacije (t.j. potencijalnog investi­ cionog kapitala) za obezbeđivanje pokrivanja klasičnih budžetskih troškova (dominantno za likvidnost izdataka za klasične državne funkcije) postaje praksa nezavisno što MMF i Evropska banka traže „smanjenje javnih izdata­ ka”. Ova sredstva postaju fiskalna potencija (a ne razvoj­ na) suprotno logici kapitala, moderne ekonomije i reform­ skih potreba. Ovim postupcima kao i odsustvom adekvat­ ne kontrole predprivatizacionog i postprivatizacionog po­ stupka država je, ne samo aktuelnim zakonskim regulati­ vama i načinom njihovog sprovođenja, sama sebe inaugurisala u centralni organ odlučivanja u procesima privatiza­ cije.

Privatizacija je umesto poluge promena postala dekora­ tivno okvir učvršćenja oblika vladanja, Srbijom vlada „avet mrtvih” preduzeća, nezaposlenih ljudi i duhovi obe­ćanih investicija kao carstvo spiritualnih i virtuelnih lepota zemlje. Može se dokazati sa bezbroj pokazatelja i poda­ taka da je vlast (od 2001. godine) stvorila poseban oblik i sadržaje privatizacije (sa logikom, nazorima i praksom) u kojima cveta praksa van zakonodavne regulative sa znat no izraženim sumnjama prisustva mita i korupcije i goto­ vo svih pojavnih oblika sive ekonomije. Praksa privatiza­ cije se udaljila od „zakonskih osnova” koje je odobrila (nametnula) Svetska banka.

Ipak, i pored primera za „ekonomsko i zakonodavno” poštovanje politički je u velikom broju slučajeva sankcio nisano uobličavanje prakse koja je „sa one strane” eko­ nomske procene vrednosti kapitala, na bazi realnog vred­novanja imovine i cene „kapitala kao svojstva”. Međutim, ovde pravimo razliku između raznovrsnih „materijalnih uslovljavanja” i „političkih oblika privatizacije za 'svoje ljude'“ od onih regularno primenjenih zakonski regulisanih formi i postupaka. Praksa privatizacije (i tenderska i auk­cijska) izostala (i sve se manje čak i pominje) je nužnost realne procene svih faktora koji utiču na cenu naših pred­uzeća. Umesto realnog utvrđivanja vrednosti kapitala Uredbama se otišlo na teren vulgarne rasprodaje putem aukcija („početna cena na aukciji je gotovo pet puta man­ja od procenjene”). Pomenimo da je ne manjeg značaja praksa „direktne prodaje” (primer SARTID-a i dr.). Tu je i praksa prodaje preduzeća tenderom u kojem je učestvo­ vao samo jedan kupac (tako je prodato do septembra 2003. petnaest preduzeća). Najpoznatiji su slučajevi: Du vanska industrija Vranje, šećerane - Jugozapadna bačka, Donji srem, Jedinstvo „koje su firmi MK Komerce proda­ te za po tri evra” uz velika „investiciona ulaganja - izme­ đu pet i sedam miliona po šećerani”. Uz to i da otplati du­ gove. „ Ne zna se da li je MK Komerce do danas otplatio dugove”. Niz je slučajeva u kojima se „minimizuju soci­ jalni troškovi privatizacije” i čine druge radnje koje nisu u skladu sa zakonski regulisanom procedurom niti sa sklopljenim ugovorima.

U nizu drugih slučajeva „privatizacije” je dominiralo otsustvo ekonomske logike i tržišne cene kapitala. Pome­ nimo ovde samo procenu Prof. dr Jovana Rankovića, eksperta za procenu vrednosti kapitala: „Po tome je sa­ mo za tri godine (1999, 2000. i 2001.) nominalna vrednost sopstvenog kapitala porasla za gotovo 4,5 puta (450 odsto), a počev od 1994. do kraja 2003. godine no­ minalna vrednost sopstvenog kapitala porasla je za oko 60 puta (6.000 odsto)”. Prema procenama neuposleni kapital se u Srbiji danas kreće u relacijama 3,5 milijardi EURA u zemlji i oko sedam milijardi EURA domaćeg kapitala ko­ ji figuriše u inostranstvu.

Dominantna orijentacija na „knjigovodstvenu vrednost preduzeća” uz uvažavanje takozvanih „prethodnih obave­ za prema državi”, primenu raznovrsnih formi „likvidacio nih postupaka”, nekontrolisanog uvećanja „troškova pro­ daje u procesu privatizacije” (finansijski savetnici, eksper­ tize poslovanja, izrada raznoraznih „profila kompanije” i dr.), političkih navijačkih strasti i drugih neprimerenih sa­držaja „ubrzanih aukcijskih privatizacija” oficijelno je za­snovala praksu neuvažavanja elemenata za procenu vred nosti kapitala koji su izostali u najvećem broju privatiza­ cija sa „strateškim partnerima” a i u brojnim aukcijama. Odustalo se i od neophodnog ponderisanja kriterija: cena kapitala, socijalni program, nivo investicija i ekološki programa ili se išlo na pojedinačno (subjektivno) utvrđi­ vanje, ne retko i nakon pojavljivanja kupaca, odnosa ovih kriterija.

Veoma aktuelni problem je i sama „cena preuzimanja” zajedno sa cenom akcija „malih” akcionara u postupku preuzimanja.

Zanemarljiv broj „strateških investitora”, stranih di­rektnih investicija i sve manji prihodi od aukcijske priva­ tizacije izgleda da su vlast uverili da smo u ovoj sferi ,,do terali cara do duvara” pa se krenulo ka investicionim fon­ dovima.

Dosadašnje svetsko iskustvo vezano za investicio­ne fondove - prvi otvoreni je nastao 1924. u Americi, danas u SAD 70 miliona pojedinaca u skoro 40 milio­na domaćinstava u posedu je oko 40 miliona akcija u investicionim fondovima, a prisutni su u većini zemal­ja (ili kao državne ili pak samostalne institucije) ze­malja „tranzicije" Centralne i Istočne Evrope - govori da su se oni javili u veli­kom broju, da su one inve­sticione kompanije ali kao finansijske institucije koje mobilišu kapital više poje­dinaca zbog ulaganja u skup hartija od vrednosti, da su to profesionalne firme, da se plasman ostvaruje u finansijske in­strumente (akcije, menice, obveznice, blagajnički za­pisi i dr.), da se novac plasira u ime i za račun ulaga­ča pod finansijski najpovoljnijim uslovima na tržištu novca. Menadžment kompanije je sastavljen od profe­sionalaca koji ostvaruju ciljeve akcionara na osnovu utvrđene strategije i portfolio strukture. Rečju, inve­sticioni fondovi su dobro poznati u sferi trgovine hartijama od vrednosti na osnovama profita i logike pla­smana kapitala.

U zemljama „postsocijalističke tranzicije" fondovi su nešto drugačiji: ili su to državni (građani dobijaju akcije prilikom privatizacije u jednom ili više fondo­va) kao u Poljskoj i Rumuniji. Druga vrsta su fondovi (Bottom ap) za čije delovanje država ureduje zakon­ski okvir (Češka, Litvanija, Slovenija, Rusija i dr.), dok građani koji dobijaju akcije u privatizaciji imaju mogućnost da investiraju kroz investicione fondove ili, pak, samostalno. Nije postojala zakonska moguć­nost da fondovi namerno obezvrede akcije. Ipak može se reći da je bezbroj slučajeva da su investicioni fon­dovi osnivani i kreirani tako da se posredstvom njih obogati mali broj ljudi (političari, privredni rukovodi­oci partijski tajkuni i dr.).

Pojava investicionih fondova u Srbiji nije pokazala praksu zbog koje njihovo prisustvo možemo opravda­vati, razumeti i prihvatiti. Ne možemo ni negirati po­trebu njihovog prisustva niti njihov početak rada «sa jednog kraja» koji nije na osnovama kapital svojine i kapital funkcije.

Već sada se može uočiti sva složenost problema «nadiranja i širenja» u Srbiji. Ne možemo i ne smemo prećutkivati da je nemoguće da ovi investicioni fon­dovi ponude Kopernikov obrt u privatizaciji u Srbiji. Privatizacije posredstvom finansijskog tržišta akcija je model koji će zahtevati niz preduslova vezanih za preciznu i relevantnu regulativu i ekonomskih predu­slova.

Pojava investicionih fondova u aktuelnoj privatiza­ciji akcija «malih» akcionara i akcija iz državnog «akcionog fonda» relativno je nova pojava kod nas. Slič­no je stanje i kada je u pitanju njihova uloga u «pro­metovanju akcija na finasijskom tržištu». Istina, neki investicioni fondovi kao Salford (sedište na Kanarskim ostrvima) - prisutan u srpskim mlekarama, sa otvorenim ambicijama za Soko Štarka, kolebanjima oko Knjaza Miloša i dr., zatim Midlend, FPP Balkan Limitid (sa Kajmanskih ostrva), St. Mihael Enterprises - i drugi na srpskom tržištu - i svih onih kojima je «ne­uhvatljiva vlasnička struktura». U zemljama u kojima «zakonodavstvo ne obavezuje da strukturu svog kapi­tala učine preglednom» investicioni fondovi postaju «opasni igrači».

U Srbiji niz preduzeća koje imaju akcije u svojini «malih» akcionara i Akcij­skog fonda (koji je mamut­ska, neangažovana i profesionalno-ekonomski-socijalno institucija) postaju realnom ekonomskom po­litikom najprilagodljivije, najmanje otporne na «bilo kakvu» privatizaciju, a čak i u slučaju da dođe do gre­šaka i promašaja, posledice koje društvo trpi (po normativnim kriterijima) su minorne. Rečju, niz je pogodnosti novom «privilegovanom nadiranju» inve­sticionih fondova.

Ovogodišnjim zakonskim uslovima o trgovini har­tija od vrednosti i drugim finansijskim instrumentima (sl. Gl. RS br. 55/ 2004.) započinje nova faza privatizacije i trgovine hartijama od vrednosti u Srbiji koja oči­gledno, već na samom početku, „nagodbenim ugovo­rima sa vlašću" u ovakvim pokušajima privatizacije ne donosi ništa dobro.

Raznovrsne forme investicionih fondova sa nedo­voljnom zakonodavnom regulativom ekonomskih, dr­žavnih, grupnih i svojih (fondovskih) mogućnosti, uloge i načina rada (mi smo jedna od retkih zemalja «postsocijalističke tranzicije» koja nije izradila i usvojila zakon o ovim fondovima) unose nove «skri­vene» forme i oblike privatizacije i trgovinu hartijama od vrednosti (ne tiče se samo berzanskih poslova i uloge posredničkih kuća kao internih brokera). Najno­vija praksa «trgovanja akcijama» kao forme novog obli­ka privatizacije negira najosnovnije principe ekono­mije, kapitala i unosi potpunu konfuziju u ovu sferu reformi.

U potpunosti se slažemo da ovim poslovima i najnovi­jim aktivnostima, koje su uzrok raznovrsnih konfuzija i konflikata, pogoduje društve­na realnost: «Iz prethodnog perioda okončane privatizacije u akcionarskim društvima do 40 odsto kapitala u prioritetnim participativnim akcijama koje su date Akcijskom fondu, a o čijoj prodaji brine Agen­cija za privatizaciju. Iako im te akcije ne daju pravo upravljanja, te dve državne institucije se nameću za arbitran sudbine društva, Umesto da se koncentrišu na najbolju prodaju tih akcija, što im nalaže zakon» (Ekonomska politika, 20. septembar 2004.). Istovre­meno se procenjuje da «105 građana Srbije poseduje akcije nekih preduzeća». U ovom stanju postaje skoro masovna pojava investicionih fondova (brojni domaći investitori organizuju se u fondove u inostranstvu) ko­ji posredstvom nazovi brokera i berzi stvaraju stanje novoga haosa u privatizaciji.

Pokazalo se da su i jedni i drugi potpuno nesprem­no dočekali to što im se dešava. Situacija u vezi sa kompanijama «Knjaz Miloš» «Centroproizvod», «C market» to najbolje pokazuje. Nije nerazumno obja­šnjenje akcionara da žele da postupe po principu «bol­je vrabac u ruci nego golub na grani», odnosno, da že­le da se oslobode akcija i za njih dobiju što više nov­ca. Pitanje je, međutim, šta iza toga sledi. Iskustvo po­kazuje da se novac dobijen prodajom akcija najčešće troši za kupovinu nekretnina i obnovu trajnih potro­šnih dobara, dok je manje od 10 odsto investirano u otvaranje novih radnih mesta i pokretanje sopstvenog biznisa. Prodati akcije ili ne, dilema je za čak više od 65 hiljada tzv. malih akcionara u «tranzicionoj Srbiji».

Pošto se te firme i onako prodaju za 1/5 neke svoje vrednosti, to bi svaki profesionalni investitor mogao da nađe interese da plasira svoja sredstva u njih ili da podrži politiku da domaća lica, menadžeri i zaposleni ostvare njihovu kupovinu. Po logici stvari, oni pruža­ju najveće garancije za uspešnu privatizaciju u krat­kom roku. Stoga bi bilo značajno da se investicioni fondovi razviju, a da se u početku podrže upravo ova­kve inicijative. Jedan deo te aktivnosti relativno uspešno obavlja republički Fond za razvoj, ali on iz mnogo razloga, ne može da zameni ulogu investicionih fon­dova. Očigledno je dakle, da će razvoj investicionih fondova biti spor, ali bi njihovo organizovanje u formi prelaznog rešenja, radi uspešne podrške privatizaciji malih i srednjih preduzeća, bilo korisno za ovu zem­lju. Ukoliko razvoj investicionih fondova kod nas ne bude išao ovim putem, postoji velika opasnost da pro­puštene šanse dovedu do toga da «postanemo stranci u sopstvenoj zemlji». Treba imati na umu da se privati­zacija obavlja jednom zauvek, pa se i propuštene šan­se u ovom sektoru, samo jednom događaju.

U ovim aktivnostima od presudnog društvenog značaja potrebno je imati u vidu i praksu, koja je ve­oma rasprostranjena u „postsocijalističkim" zemlja­ma, da inostrane firme i investicioni fondovi kupuju tržište, kao što je kod nas bio pokušaj «C Marketa». Ovi investitori nemaju želju da razvijaju domaću privatizovanu firmu, što su uostalom pokazala iskustva susednih   zemalja.   Kod takvih investitora, do­maće firme se pretvara­ju u skladišta i servise stranih roba i one faktič­ki neposredno uništavaju domaću   industriju. Kada su u pitanju domaći tajkuni oni poseduju bolje informacije, rade poslove privatizacije na principima klasične sive ekonomije, a često iza njih stoje ogovarajuće političke strukture.

U Srbiji je poreskom politikom, a posebno pore­zom na dodatnu vrednost koji počinje da se primenjuje od 01.01.2005. godine, stvorena posebna pozicija investicionim fondovima. Može se konstatovati da poreska politika u Srbiji, u celini, određuje «prefrencijalni poreski tretman» investicionim i razvojnim fondovima. Da li će upravo oni imati presudnu ulogu u daljem procesu privatizacije koja će (kao nova faza) uslediti ostaje da se oceni. Od ovih fondova se očeku­je obezbeđivanje investicionih sredstava u prodaji ak­cija, a time i prikupljanju dodatnog kapitala sa među­narodnog sekundarnog tržišta.

U Srbiji postoji Zakon o hartijama od vrednosti i Zakon o penzionom osiguranju. Osim Zakona o inve­sticionim fondovima, nedostaje i Zakon o osigurava­jućim kompanijama, kao i zakonski okvir za regulisanje poslovanja alternativnog penzionog osiguranja. Zakonodavna regulativa vezana za investicione fon­dove treba da reguliše veoma značajan aspekt finansijskog tržišta, njihovo mesto i ulogu ne samo na trži­štu hartija od vrednosti, rad, upravljanje, zaštitu svojinskih prava, način prikupljanja akcija malih akcio­nara i eventualnu vezu sa Akcijskim fondom, način prikupljanja slobodnih sredstava privatnih lica i stra­tešku strukturu njihovog portfolija. Usmeravanje ovih sredstava u razvojne projekte treba da predstavlja stra­tegiju regulisanja rada. Posebno je značajno urediti sprečavanje špekulativnih poslova ovih fondova. Po ugledu na zemlje sa zrelim finansijskim tržištem, zakonodavac mora da propiše specifičnosti u pogledu poslovanja zatvorenih investicionih fondova, koji bi mogli da emituju obveznice i preferencijalne akcije. Regulisanje insajderske trgovine i nedozvoljene ope­racije hartijama od vrednosti, moraju zakonski da se regulišu i kod investicionih fondova.

Da bi Srbija spremno dočekala formiranje i prisu­stvo novih ili značajniju ulogu postojećih investicio­nih fondova, ne smemo zanemariti činjenicu da je neophodno hitno pristupiti različitim vidovima eduka­cije kako privrede tako i menadžmenta, političkih struktura, ali i konkretnih nosilaca pojedinih privatiza­cija u kojima akcije «malih» akcionara imaju, po sada­šnjim propisima, presudnu upravljačku funkciju i po­ziciju. U sklopu tih realnosti poziciju i ulogu investi­cionih fondova treba opredeliti i regulisati organizovano i hitno. Više od decenije kašnjenja za zemljama post-socijalističkog režima, treba iskoristiti da bi se izbegle njihove greške. Naravno, od zakonom determinisane i organizovane detaljno regulisane pozicije i ponašanja investicionih fondova, korist treba da ima sveukupna ekonomija. Finansijski sistem koji poseduje razvijenu infrastrukturu i liberalno tržište po pravi­lu lakše privlači strane portfolio investicije.

Jedan od načina da se akcionari uvedu u svet kapi­tala je značajnije prisustvo «regulisanog i profesional­nog ponašanja» investicionih fondova u Srbiji. Oni bi najlakše mogli da postanu i alternativni vid štednje. Mali akcionari, koji raspolažu akcijama preduzeća u kojima su radili (ili koje su «upisali»), prodajom tih akcija mogli bi da kupe akcije investicionih fondova, čime bi upravljanje sopstvenim kapitalom prepustili, pretpostavlja se, uspešnim menadžerskim timovima. Naravno, u uslovima kada bi menadžment tih fondova ostvarivao prevashodni zadatak da dobrim plasmani­ma tih sredstava obezbedi da vlasnici akcija dobiju veće dividende nego što bi bile kamate na oročeni novčani iznos u bankama.

Analitičari tvrde da nije nelogično što naši ljudi ko­ji dođu do para prodajom akcija, čiji su vlasnici posta­li besplatno ili sa popustom, smatraju da im je najsi­gurnije da kupe nekretninu ili da eventualno te pare pretvore u devize a možda polože i u banke. Ali, uka­zuju i na to da je nedostatku preduzetničkog duha doprinela i neizgrađenost nekih, u svetu inače tradicio­nalnih institucija, poput berzi, ili «klasičnih formi» in­vesticionih fondova i naravno edukacija građana o svi pretpostavkama i uslovima «dobrog posla oko akcija kojima raspolažu».

Potrebno je, takođe, istovremeno, ceniti u kojim oblicima (sa aspekta svih oblika optimizacije interesa investicionih fondova) i u kojim uslovima, odnosno čemu dati prednost. Ovi fondovi moraju, sa svoje strane, utvrditi politiku i strategiju ponašanja i pojedi­načnih mogućnosti imajući u vidu sledeće zakonske mogućnosti: a) obezbeđivanje poslovnim subjektima u Srbiji dugoročnih sredstava putem participacije u vlasništvu (učešće u kapitalu); ovde se otvaraju dve strategije: vremenski ograničena ili vremenski neo­graničena i manjinski oblik odnosno većinski, b) otkup akcija iz Akcijskog fonda (za slučajeve optimalne po fond) koji će biti veoma aktuelan ove i iduće godi­ne, v) otkup akcija malih akcionara - vlasnika koji su neorganizovani i upućeni na raznovrsne brokersko-dilerske kuće (Komisija za hartije od vrednosti zabrani­la je rad na 60 dana dve brokerske kuće - Emisio bro­ker i Senzal - zbog žalbe malih akcionara «Knjaza»), ovlašćene banke i druga lica (posredstvom članova Berze), shodno čl. 52. Zakona o hartijama od vredno­sti, g) Otkup dužničkih hartija od vrednosti, d) Otkup varanta za kupovinu akcija ili obveznica, e) Otkup depozitnih potvrda, kao i drugih hartija od vrednosti.

U vremenu koje je pred nama izvesno je očekivati saradnju investicionih fondova sa privatnim penzio­nim fondovima i preuzimanje tradicionalnih tržišta osiguravajućih kompanija u domenu, pre svega život­nog, ali i drugih oblika osiguranja i dr.

Veoma je značajno da fondovi za investicije i raz­voj veoma hitno postanu značajan subjekt u finansij­skom sistemu i privatizacionim aktivnostima u Srbiji. U tom pravcu aktivnosti iskazuje se kao presudno vla­sničko učešće u preduzeću pa sve do većinskog u su­vlasništvu i korporativno-menadžerskom upravljanju.

Od izuzetne važnosti je opredeliti državnu «reformsku» strategiju, i razvijati aktivnosti zasnovanu na njoj, čak i pre donošenja Zakona o investicionim fon­dovima. To nam nameće i aktuelna stvarnost oko «Knjaza Miloša» koja se ne može smatrati kao „šamar koji ima očinski karakter". Ne samo zbog diverzifikacije plasmana i profitabilnosti, zbog prirodnog kapita­la i njegove adekvatne zaštite, već i zbog efikasnosti ostvarivanja osnovne ciljne funkcije privatizacije u Srbiji.

Dalji preobražaji u našoj zemlji ulaze u aktivan od­nos prema činjenicama koje potvrđuju da bez temel­jnih društvenih i ekonomskih reformi nema širih de­mokratskih procesa i progresivnih razvojnih rezultata. Videli smo u ovom tekstu da je to i optimizacija unu­trašnjih mogućnosti, očekivanja i neminovnosti. To je i zahtev međunarodnih institucija koje egzaktno mere procese reformi i tranzicije.

Nezavisno od složenosti i neminovnih konflikata, pred nama je nezaustavljiv proces reformskih preo­bražaja, korenito izmenjena mobilizacija sopstvenih snaga i resursa, ostvarivanja i obezbeđivanja sistema istinske pluralističke demokratije i socijalne pravne države u kojoj se poštuje dostojanstvo čoveka i ostva­ruju ljudska i građanska prava i slobode u skladu s na­čelima demokratskog poretka, u okviru koga se u savremenim uslovima postižu društveni, ekonomski i kulturni napredak i socijalna sigurnost.

Radi se o procesima u kojima se tržište i tržišne in­stitucije nameću kao osnova privredno-sistemskog modela i ekonomske, odnosno razvojne politike u opštem okruženju adekvatnog ekonomskog poretka, in­stitucija sistema vlasti i složenih tendencija savreme­ne globalizacije svetske ekonomije. Privatizacije i uloga investicionih fondova u njoj ima ograničenu ulo­gu i mogućnosti.

(Autor je profesor ekonomije na Fakultetu politi čkih nauka u Beogradu)

EKONOMSKA POLITIKA , 27. decembar 2004, 17. januar 2005.