|
Džozef Štiglic
Za i protiv ekonomske globalizacije: Promene bez progresa (I)
 Poslednjih godina došlo je ogromnih tehnoloških, ekonomskih i društvenih promena. Ali, da li je bilo i napretka?
Većina ekonomista će odmah odgovoriti: naravno da jeste! Na kraju krajeva, nove tehnologije otvaraju nove mogućnosti, širi se lepeza onoga šta može činiti, povećava se učinak u jedinici vremena. Možemo da biramo da li želimo veći učinak, više proizvoda i usluga, ili hoćemo da manje radimo. Kako god odabrali, biće nam bolje.
Ali šta je sa dramatičnim promenama nagore koje se vezuju za fenomen globalizacije? Već nekoliko godina aktivno učestvujem u raspravama širom sveta o koristi i šteti globalizacije. Ona je je povezala mnoge zemlje. Dobra i usluge slobodnije putuju od zemlje do zemlje. Do toga je došlo zato što su tehnološke promene doprinele padu cena transporta i komunikacija, a prepreke koje su sami ljudi postavili, recimo carine, uklonjene su ili umanjene. Zemlje istočne Azije, u kojima je porast zarada najveći, a borba sa siromaštvom najuspešnija, za to velikim delom treba da zahvale globalizaciji. One su iskoristile prednosti svetskog tržišta za svoju robu. Uočile su da se razvijenije zemlje od manje razvijenih razlikuju ne samo po količini resursa, već i po količini znanja; pokušale su da se napoje iz svetskih rezervi znanja i da umanje taj jaz. Većina se čak i otvorila za priliv inostranog kapitala.
Ali, u manje uspešnim zemljama na globalizaciju se gleda s podozrenjem. Kao što sam na drugim mestima pominjao, mnoge primedbe tih nezadovoljnika su valjane. U velikom delu sveta poslednjih godina razvoj je usporen, siromaštvo raste, čovekova okolina se uništava, propadaju nacionalne kulture i osećaj kulturalnog identiteta. Globalizacija je dokaz da promena ne mora sa sobom doneti i napredak.
I u Americi se događaju promene, čak i brže nego drugde, ali nije jasno da li je većini Amerikanaca zbog toga bolje. Nedavne statistike kažu da proizvodnja raste impresivnom brzinom od četiri procenta godišnje. Ali, radno vreme zaposlenih Amerikanaca je produženo, a sve više njih ostaje bez posla: neki su naprosto nezaposleni, a neki su toliko obeshrabreni nedostatkom radnih mesta da su čak prestali da traže posao (pa stoga i nisu zabeleženi u statistici o nezaposlenima); neki su uzeli invalidske penzije, što ne bi učinili da su mogli da dobiju posao. Poslednjih decenija došlo je i do odgovarajuće promene u sistemu vrednosti: pre četrdeset godina najbolji diplomci su tražili posao koji će im omogući da doprinesu obezbeđivanju građanskih prava svakome Amerikancu, posao na kojem će se boriti protiv siromaštva i u SAD i u inostranstvu, ili na kojem će imati priliku da prošire svoja znanja, a devedesetih su godine najbolji diplomci želeli da se zaposle na Volstritu ili u nekoj velikoj pravnoj firmi. Nema sumnje da je do te promene došlo delom i zbog neproporcionalne razlike u zaradi koja je, u stvari, govorila o tome koliko je društvo više cenilo rad menadžera u odnosu na rad istraživača čije su inovacije na području visoke tehnologije, biotehnologije i interneta dovele do ekonomskog buma.
Mnoge, međutim, zabrinjava navodna erozija moralnih vrednosti, tako uočljiva u skandalima koji su poslednjih pet godina uzdrmali zemlju (Enron, Arthur Andersen, Word Com, njujorška berza i tako dalje) – u te skandale su bile umešane gotovo sve glavne knjigovodstvene firme, većina glavnih banaka, mnogi zajednički fondovi i veliki broj najvećih korporacija.
Trulih jabuka, naravno, ima u svakom društvu. (1) Ali kada ih je toliko, onda se treba upitati nije li problem u samom sistemu. Pretpostavljena erozija moralnih vrednosti samo je jedna od promena koja ne govori u prilog postojanja napretka. (Druga je, recimo, sve veće sivilo prigradskih zona u kojima živi mnogo Amerikanaca).
Kako se to dogodilo? Kako tehnološki napredak, koji navodno svima otvara nove mogućnosti, pa stoga i čitavom društvu donosi boljitak, toliko često dovodi do upravo suprotnih posledica, do promena koje se ne mogu razumeti kao napredak? Već na osnovu same formulacije ovog pitanja vidi se šta ja podrazumevam pod napretkom: povećanje blagostanja, ili barem uverenje da je do tog povećanja došlo. Ali time se zabobilazi deo tog pitanja: čijeg blagostanja, i čijeg uverenja?
Privreda je složen sistem. Cena čelika, na primer, zavisi od plata radnika, interesa proizvođa č a i cene sirovina. Svaka od ovih stavki pak zavisi od cene dobara i usluga u jednom velikom, složenom sistemu elemenata koji zavise jedni od drugih. Tržište je čudo utoliko što je nekako uspelo da reši takav sistem povezanih jednačina, i pre nego što je bilo kompjutera koji bi uopšte umeli da postave toliko složen matematički problem.
Poremećaji u bilo kom delu sistema odražavaju se na čitav sistem. Tehnološka poboljšanja povećavaju mogućnosti i, u principu, mogu dovesti do toga da svima bude bolje, ali to često nije slučaj. Tehnološka promena može omogućiti da mašina zameni nekvalifikovanog radnika, ali onda se smanjuje potražnja za nekvalifikovanom radnom snagom, pa se njihova zaradu smanjuje, a povećava se razlika u visini zarada. Može se povećati i siromaštvo. Naravno, dobitak onih kojima je u toj situaciji bolje može biti veći od gubitaka onih kojima je gore – ukoliko je slučaj takav, onda država može da oporezuje nove dobitke i napravi takvu preraspodelu da koristi imaju i oni koji su u početku bili gubitnici, i da svima na kraju bude bolje. Kada kažem napredak, mislim na poboljšanje koje će svi osetiti.
Ali, ideologija i interesi mogu da stanu na put tome. Konzervativni filozofi će reći da svaki pojedinac ima pravo da zadrži ono što je stvorio vlastitim trudom. Ali to je tvrdnja koja navodi na pogrešan put zato što pojedinačni napor i rad nisu dovoljno dobro definisani: oruđe i tehnologija koju pojedinac koristi, na primer, verovatno nisu rezultat njegovog rada. Oni su, najverovatnije, rezultat javnih ulaganja, neke vrste državnih investicija u istraživanje i tehnologiju (investicija koje su, recimo, stvorile internet). A pre svega, pomaci u biomedicinskim istraživanjima, koji su opet rezultat državnog finansiranja, mogu da budu uslov da pojedinac uopšte bude živ, i u stanju da bilo šta proizvede.
Interesi podupiru ideologije. Konzervativci će pribeći filozofskim argumentima da bi objasnili zašto ne treba da bude redistribucije, a oni koji se nalaze na vrhu piramide raspodele – oni čiji su prihodi poslednjih godina značajno porasli – imaju svoje vlastite interese kada se zalažu protiv progresivističkog stanovišta. Ovi poslednji tim pitanjima neće prići iz perspektive koju otvara problem socijalne pravde – kako to čini, na primer, Rols kada pita koji bismo poreski sistem smatrali pravednim ukoliko bismo o toj stvari morali da odlučujemo pod »velom neznanja«, to jest pre nego što uopšte znamo da li govorimo s pozicije siromašnih ili bogatih, kvalifikovanih ili nekvalifikovanih? Ali, naravno, svi znaju koju društvenu poziciju zauzimaju i svaki se zalaže za ono što je dobro sa stanovišta trenutne prednosti koju će on sam imati.
Ekonomisti ne vole da govore o moralu. Štaviše, velikani tradicionalne ekonomske misli su pokušali da nas uvere kako pojedinci, koji se vode vlastitim interesima, nužno rade u korist celokupnog društva. Glavna misao Adama Smita, sažeta u njegovoj čuvenoj analogiji nevidljive ruke, glasi: pojedince, koji se drže vlastitih interesa, tržište vodi, kao nekom nevidljivom rukom, do toga da doprinesu opštem interesu. Sebičnost je tako uzdignuta do vrline.
Tokom dva veka nakon Smitove originalne ideje mnogo se razmišljalo o tome u kom smislu, i pod kojim uslovima je on bio u pravu. Njegova je ideja prerasla, recimo, u ideju da aktivnost, vođena vlastitim interesima i usmerena na maksimalizaciju profita, vodi do ekonomske efikasnosti u kojoj nikome ne može biti bolje ukoliko istovremeno i drugima ne bude bolje. (Ovaj koncept je nazvan Pareto-efikasnost, po velikom italijanskom ekonomisti Vilfredu Paretu.) Mnogo vremena je trebalo da prođe dok nisu potpuno shvaćene postavke koje stoje u osnovi te teorije – savršeno takmičenje, savršena tržišta, savšena informisanost, itd.
Usresređujući se na posledice nepotpune informisanosti, sproveo sam uz pomoć Brusa Grinvalda sa univerziteta Kolambija, jedno istraživanje koje je dovelo u pitanje Smitov zaključak. (2) Mi smo pokazali da u slučaju nepotpune informisanosti, a naročito kada postoji asimetrija u informisanosti (to jest, kada različiti ljudi znaju različite stvari), onda ekonomija nikada ne postiže Pareto-efikasnost. Drugim rečima, nevidljiva ruka povremeno nije vidljiva naprosto zato što je nema. Tržišta ne vode ka efikasnosti, a kamoli ka ishodima koji su u skladu sa socijalnom pravdom. Stoga često ima dobrih razloga za vladine intervencije u cilju povećanja efikasnosti tržišta.(3)
Kao što je posle Velike depresije tridesetih godina trebalo da nam bude jasno da tržišta ne funkcionišu tako dobro kao što to tvrde njihovi zagovornici, posle "divljih devedesetih" prošlog veka trebalo bi da nam bude sasvim jasno kako zadovoljavanje vlastitih interesa ne vodi nužno ka opštoj ekonomskoj efikasnosti. Menadžeri Enrona, Arthura Andersena, WorldComa i tako dalje dobili su deonice i onda su učinili sve što su mogli kako bi "napumpali" vrednost tih deonica i na taj način maksimalno povećali svoju zaradu; mnogi od njih su uspeli da ih prodaju još dok je cena bila visoka. Ali oni koji nisu imali pristupa insajderskim informacijama nisu prodavali deonice i kada je cena na berzi pala, njihov imetak je u trenu zbrisan. U Enronu su radnici izgubili ne samo posao, već i penzije. Na osnovu toga nije lako videti kako bi postupanje u vlastitom interesu – u ovom slučaju neobuzdana pohlepa korporacije – moglo da doprinese opštoj dobrobiti.
Napredak u ekonomiji informisanosti (naročito u ogranku koji se bavi onim što nosi zanimljiv naziv "moralni hazard") može pomoći da se objasni ta prividna kontradikcija. Problem informisanosti tiče se odluka koje nužno moraju biti delegirane. Vlasnici deonica moraju delegirati odgovornost za donošenje odluka, ali oni, pošto ne poseduju dovoljno informacija, praktično ne mogu da budu sigurni da li menadžeri, kojima su poverili svoje vlasništvo i brigu o kompaniji, rade u njihovom interesu. Menadžer ima ogromnu odgovornost. On bi trebalo da radi u ime drugih. To je njegova moralna obaveza. Ali standardna ekonomska teorija kaže da bi on trebalo da se vodi vlastitim interesima. U pitanju je, dakle, sukob interesa.
Tokom devedesetih sam pisao da su ti sukobi interesa postali dramatični. Knjigovodstvene firme su više zarađivale dajući savete nego radeći svoj posao, pa su i prestale da ozbiljno shvataju obavezu da pravilno vode knjigovodstvo. Analitičari su više zarađivali preporučujući deonice za koje su znali da imaju mnogo veću vrednost nego što je realno, a manje ako daju tačne informacije svojim neobaveštenim klijentima.
Od griže savesti bi se mogli braniti tvrdnjom da će zadovoljavanje vlastitih interesa zapravo pomoći da svima na kraju bude bolje. Ali vlastiti interesi ne vode, generalno uzev, do opšte dobrobiti, tako da društva u kojima postoji visok nivo poverenja, lojalnosti i iskrenosti bolje ekonomski prolaze od onih u kojima ima manje takvih osobina. Ekonomisti tek počinju da otkrivaju kako neekonomske vrednosti, to jest "dobre norme", zapravo povećavaju ekonomske učinke.
Ali neke ekonomske promene mogu da okrnje te vrednosti, i to iz nekoliko razloga. Već smo skrenuli pažnju na dva: promene mogu da dovedu do novih sukoba interesa i da stvore nove kontekste u kojima će zadovoljavanje vlastitih interesa bili su sukobu sa društvenim boljitkom. Kada ljudi vide da drugi imaju koristi od takvih uslova, pojaviće se nova norma – pohlepa. Direktori će braniti svoje neprimereno visoke zarade pozivajući se na to koliko drugi zarađuju; neki će čak tvrditi da su im tolike zarade potrebne kao podsticaj za donošenje "teških odluka".
Postoji i treći način na koji ekonomske promene mogu da podriju norme, naročito u zemljama u razvoju. Da bi se održale, norme se moraju zakonski propisati, to jest onaj ko se o njih ogreši mora da snosi neke posledice. Velika pokretljivost smanjuje socijalne mehanizme za sprovođenje normi. Čak i kada nema velike pokretljivosti, velike društvene promene i nestabilnosti mogu da dovedo do toga da se manje misli o budućnosti, da se više drži do kratkoročne koristi koja se dobija kršenjem normi, nego do dugoročnih troškova koji se zbog toga mogu imati. Ta promena u mnogim zapadnim društvima, praćena većim stavljanjem naglaska na pojedinca, već je podrila mnoge društvene norme, a naročito osećaj zajedništva.
(nastavak objavljujemo sutra)
Objavljeno u Daedalus , leto 2004, vol 133, Iss. 3
Prevod A. K.
1. Up. Joseph E. Stiglitz, The Roaring Nineties: A New History of the World 's Most Prosperous Decade (New York: W. W. Norton, 2003)
2. Up. Bruce Greenwald and Joseph E. Stiglitz, "Externalities in Economies with Imperfect Information and Incomplete Markets," Quarterly Journal of Economics 101 (2) (May 1986): 229-264.
3. Naravno, trebalo je odmah na početku da bude jasno kako nije sve u redu sa Smitovom tezom. Velika depresija, tokom koje je veliki deo državnih resursa postao jalov, i to po visoku cenu koju je platilo čitavo društvo, čini se da je bio dobar primer toga da tržišna ekonomija ne funkcioniše baš najbolje. Ipak, zagovornici slobodnog tržišta tvrde da do Velike depresije nije došlo zbog manjkavosti samog tržišta, već da je za nju bila kriva vlada.
|
