Dragan Milosavljević

Dragoš protiv Kalajića ( povodom teksta Saše Gajića o desničarenju Dragoša Kalajića )

Gospodine Gajiću,

Dragoš Kalajić, čiji opus promišljate u dilemi da li je bio eminentni ideolog samo srpske ili i evropske desnice, nije bio dopisnik „Politike” iz Rima, kako ste naveli, već agencije Tanjug.

Da je u pitanju samo faktografska greška, ne bih Vam se javljao. No, reč je o nečemu mnogo bitnijem za Vas – o kontroverznoj ulozi ovog „desni č ara“ kao plaćenog lobiste „levičarskog“ JUL-a, i to sa bedžom novinske agencije.

Imamo, dakle, sudar desnog Dragoša sa „levim“ Kalajićem, u misiji režima koji je spasavao relikvije komunizma, pod krinkom lažnog patriotizma u koji se uplela i brada Vuka Draškovića, tada književnika. Uostalom, tog trika setio se i Staljin kada je branio Moskvu i Lenjingrad.

U ovakvoj igri travestije Služba je, pri odabiru svojih „ambasadora“, maestralno mešala karte i pre i posle Tita. Od pisaca, novinara, samoproglašenih disidenata, „nezavisnih“ mislilaca, slikara, glumaca, humorista – modelirala je svoju intelektualnu falangu. Angažovala ih je kao manekene tajne diplomatije, epukurejskih manira, i to o trošku naivne srpske dijaspore i na račun naših tanušnih novčanika.

Ti ljudi, u vreme Miloševićeva i nabildovanih „patriota“, bili su jedno u teoriji, a drugo u svakodnevnoj pragmatičnoj zbilji. Tako su, recimo, obožavali Moskvu, a rezervisali kartu za Rim, Večni grad.

Uprvo zbog toga, pustimo sada već pokojnog slikara, pisca i publicistu da u intrevjuu datom časopisu „Ogledalo“, objavljenom 14. septembra ove godine povodom njegove knjige „Rusija ustaje“, Vama, ali i znatiželjnicima objasni neke misteriozne okolnosti pod kojima je uskočio u ulogu agencijskog novinara. Inače, taj posao, za njegovog „mandata“, i dalje je, paralelno i vrlo savesno, obavljala Marinela Ražnatović, redovni dopisnik Tanjuga iz Rima.

U toj priči, političkoj bajci, jedan prononsirani desničar, mimo uobičajene prpocedure i prakse , dakle bez konkursa, postaje dopisnik agencije čiji je osnivač i duhovni otac Moša Pijade   (njegova bronzana figura simbolično još uvek stražari na kapiji Tanjuga).

Možda objašnjenje za ovo postavljenje treba tražiti u činjenici da se to dogodilo u periodu kada je Tanjug potpao pod gvozdeni patronat JUL-a, jedne politčke sekte iz koje su se, sa znamenjem levice, ispilili najkontroverzniji politički i finansijski tajkuni ove današnje nesrećne Srbije.

Tada je uređivački kolegijum Tanjuga bio na Dedinju, gde se vodila i kadrovska politika agencije. Nekima od ondašnjih vrhunskih cenzora za sprovođenje „slobokratije“ u agenciji, koja je pamtila i bolje dane, ne smeta to što ona danas, kao ugledni ambasador naše politike, propada u šahtove beogradskog   podzemlja.

U stvari, pokazalo se da je JUL uspešno metastazirao u svim političkim pravcima, a da su njegovi kadrovi opotrebljivi u svim strankama koje dele provizije i sinekure.

No vratimo se Kalajiću, u čiji interesantan curriculum vitae rola Tanjugovog dopisnika, svakako, neće biti upisana zlatnim slovima, mada on u intervjuu tvrdi sledeće:

„Jedine uspehe (misli na uspešne debije u televizijskim debatama u Italiji) postigao sam u tuđini u Italiji, gde me je agresija zatekla u formalnom svojstvu izveštača Tanjuga, što je Slobodan Milošević morao prethodno lično da odobri, jer sam za ostale njegove bio samo i jedino njihov nepomirljivi i opasni ideološki neprijatelj.“

Da se podsetimo, u vreme kada vatikanski „Sveti Eđidio“ pomaže Rugovi na Kosovu u formiranju paralelnih struktura vlasti i kada se zahuktavaju pripreme za NATO intervenciju, Kalajić u „Dugi” piše nadahnute komentare i tvrdi da će nas, ako zaratimo sa NATO, odbraniti majčica Rusija. 

Šta o tim „vunenim vremenima“ još kaže g. Kalajić?

“U Rimu sam sarađivao sa našim ambasadorom pri Svetoj stolici Dojčilom Maslovarićem.”

G.g. Maslovarić i Kalajić, prema instrukcijama gđe Marković, uporno su utirali papi Vojtili put za dolazak u Beograd. O tome postoje pisani tragovi.

Bio je to očajnički pokušaj bračnog para Milošević da dovođenjem pape u Srbiju, mimo volje Srpske pravoslavne crkve, izmoli od katoličkog poglavara „indulegenciju,“ to jest ostanak na vlasti, i tako spreči budući proces u Hagu. To je isti papa Vojtila koji je sedeo na tronu svetog Petra kada je Sveta stolica dala znak za početak sankcija protiv Jugoslavije saopštenjem da treba „odseći srpsku agresorsku ruku u Bosni.“

Da zastanemo ovde u čudu. Dakle, desni Kalajić bio je miljenik Porodice, u dlaku isto kao i kontroverzni Tijanić i Željko Mitrović (sad se kobajagi svađaju, da prevare prostotu). Ko su, zapravo, ti ljudi?

Ako pogledamo period od devedesetih godina do današnjih dana, susrešćemo se sa jednim dobro osmišljenim projektom ideološke i propagadne travestije koju karakteriše stalno prisustvo kvazidesnice u džepu kvazilevice. Pa onda obratno. Jovo nanovo. Kolariću Paniću...

I upravo to džeparenje, više javno nego tajno, donelo je na svet gotovo kompletnu ovdašnju praziluk elitu, kako finansijsku tako i političku i novinarsku, gde su miljenici Službe dostizali zvezdane visine – da bi neki od njih, doduše, kasnije završili kao zvezde padalice. U srpskom miljeu, zahvaljujući i njima, ostalo je do kraja otvoreno pitanje beskonačnosti urušavanja svih etičkih, moralnih i drugih vrednosti.

Sa izveštavanja iz Palate nacija u Ženevi 1994. i 1995, sećam se i izvesnog gospodina, generalnog sekretara „Svetske srpske zajednice“, koji je sebe predstavljao kao predsednika „ krovne organizacije cele srpske dijaspore“.

Kuća u Ženevi, zamak u komšiluku u Francuskoj. Nema tog srpskog imena u oficijelnoj, ali i opozicionoj politici, književnosti, novinarstvu, slikarstvu – zaista nemam nameru da iz tog blata izvlačim imena svima poznatih likova i laureata – koje nije prihvatilo da „dobročinitelj“ kraj Lemanskog jezera plaća njihove račune parama srpske dijaspore.

Pokazao mi je gde će, ispod zamka iz 17. veka, u prepravljenim kamenim vinarijama, opremljenim kao luksuzne vile, biti smešteni najveći srpski pisci, slikari, direktori televizija. Opet o trošku srpske dijaspore, dok u razbijenoj Jugoslaviji besni rat i caruje beda.

Sa takvim likovima nijedan rat, pa ni onaj pravedan, nije se mogao dobiti. Sa feudalcem i njegovim dvorskim ludama, koje se na srpskoj javnoj sceni glože oko intelektualnog i umetničkog primata, a u Švajcarskoj puze pred srpskim Ostapom Benderom, takođe u službi Službe. Kod Slopčeta je ovaj „domaćin”, kako sam tvrdi, ulazio bez kucanja.

Jedno od pitanja kojim u ovim smutnim vremenima niko ne želi da se bavi jeste to ko je i sa kakvim motivima – umesto realpolitike i težnje za očuvanjem nacije, njenog podmatkla i njenih resursa – u Srbima razgorevao uverenje da je nas i Rusa 300 miliona i da možemo protiv čitavog sveta, a da pri tom nije bitno to što su naši heroji kriminalci sa Dolančevim legitimacijama Službe? Gde su pisci da opišu to što je neopisivo, neverovatno?

Kalajić to formuliše ovako:

„Mi imamo jedan veliki moralni dug prema ruskom narodu. Stupivši na poprište Prvog svetskog rata jedino radi odbrane Srbije, Rusi su žrtvovali svoje carstvo“.

Lepo zvuči, ali znamo ih i u sasvim drugim ulogama. Onima kakve priliče pragmatizmu velike sile.

Zašto nam Rusi, shodno očekivanjima, nisu pomogli? Opet smo na terenu virtuelnog premošćenja tema i problema, karakterističnog za g. Kalajića, koji voli Moskvu, ali ratne godine provodi u Rimu. Dragoš u Moskvi, Kalajić u Rimu.

„U celom preriodu vladavine pijanog Jeljcina nijedan predsednik vlade nije bio Rus, kao što su sve poluge vlasti držali rusofobi“, objašnjava u jednom od poslednjih intrevjua Dragoš. U redu, slažem se, ali naknadna pamet ne pomaže. Zar je u vreme kada smo „spasavali Rusiju“, kao i 27. marta 1941, bila velika mudrost suočiti ovaj narod sa poraznom, ali jasnom činjenicom da je bez pravog i moćnog saveznika osuđen na ulogu svetskog parije?

„Krvava bajka“, pisana protekle decenije na ovim prostorima od strane lažnih patriota i pravih izdajnika, danas traga za svojim autorima, za priznanjima u času kada se bogu poslednjim šapatom poverava istina. Ali niko ne želi sam da se prijavi učiteljici istoriji. Neka ona zato odluči o tome, bez strasti, ali i bez zaobilaženja činjenica.

Bez objašnjenja zašto nam se sve ovo dogodilo, nećemo se odmaći sa mesta na kome se sada nalazimo, gde smo izloženi novom talasu mešetarskih obećanja, vulgarnih pretnji i ucena, te svrstani u red za lobotomiju – da se nikad ne bi sazanalo kako smo neodgovorno, do praznoglavosti, izgubili državu i dostojanstvo, a možda i pravo na opstanak. Sve verujući „prorocima“ da će nas spasti oni koji nisu spasli ni sebe od sebe.

To je mnogo važnije saznanje od ulepšanih biografija ličnosti naše nušićevske elite, pogotovo one kvazidemokratske, koja bi cela mogla da se smesti u dve pozorišne predstave: Kralj Ibi i Radovan III .

O onima koji ni ispod Zoranovog gega olake srpske sprdačine nisu umeli da prepoznaju tragiku onog što nam se sprema, pre svega zbog neodgovornosti prema sebi, Radmilović je, za razliku od naših lažno napaljenih „proroka“, sve rekao na vreme. Post mortem, ostaje njegova figura ispred Ateljea, koja je svake godine sve veći spomenik.

Možemo samo da zažalimo što takve retke među nama, one istinski intelektualno i moralno čestite, nismo do kraja i na vreme shvatili. Za Dragoša Kalajića rezervišem ono mesto i onaj postupak kome svi mi živi ili mrtvi jednog dana moramo biti podvrgnuti. Ranije ili kasnije. Kada se dignu „povlenske magle“.