Saša Gajić

DŽEMS BOND – PLEJBOJ U SLUŽBI GLOBALNOG VELIČANSTVA

Legenda kaže da je Jan   Fleming, tražeći pogodno ime za svog literarnog junaka - pripadnika britanske tajne službe MI6 sa kodnim brojem 007, isto pronašao na koricama knjige koju je te davne 1953. godine čitao. Bila je to knjiga „Vodič za ptice u Zapadnoj Indiji“ poznatog ornitologa Džemsa Bonda, koju je Fleming, kao uzgajivač ptica, poneo sa sobom na Karibe gde je nameravao da započne pisanje svog prvog romana „Kazino rojal“. Ime je bilo „kratko, neromantično, anglosaksonsko, a opet veoma muževno .... upravo onakvo kakvo mi je trebalo“ kasnije je objašnjavao Fleming.

Tokom naredna pola veka Džems Bond postaće jedna od globalnih ikona postindustrijskog društva, a avanture agenta 007 biće predmet 14 Flemingovih romana, 20 visokobudžetnih fimova, te mnoštva literarnih epigona i filmova b-produkcije koji su mit o tajnom agentu sa “dozvolom za ubijanje” prenele u svaki, pa i onaj najzabačeniji kutak naše planete. Bondov lik, a naročito “lifestyle” je postao uzor mnogima, čak i nekim značajnim istorijskim ličnostima (postoje pouzdani podaci da je Dž.F. Kenedi uz uzglavlje svog kreveta uvek držao po jednu Flemingovu knjigu, a u javnom i privatnom životu (naročito po tretiranju pripadnica slabijeg pola) bio podražavalac fiktivnog Flemingovog super-agenta i super-muškarca). Predvidive, stripovske priče o agentu koji svaki put spasava svet od katastrofe koji mu sprema zločinačka organizacija sa genijem zla na čelu, bile su manje bitne – one su, reciklirajući se same iz sebe postale dekor globalnog džet-seta, sa periodičnim promovisanje novih Bond–automobila, Bond–devojaka, Bond-tajnih oružja,   koja u okviru svoje predvidivosti, treba da odmene i nadmaše prethodne modele. U svetu industrije zabave, Džems Bond je postao navika, a navike se održavaju uporno, i teško daju potisnuti ili čak iskoreniti.

  Karakter agenta 007

Glavna inspiracija za literarnog Bonda nalazila se u Flemingovom ličnom životu, koji je odisao glamuroznošću i snobizmom. Inspirisan Flemingovim savremenicima iz britanskog obaveštajnog miljea tokom II svetskog rata (ponajviše agenta Popova, Srbina), Fleming je, kao menadžer “Kemsley Newspapers” počevši od 1952. pa do svoje smrti 1964. godine, svake godine provodio po dva meseca u svojoj kući na Jamajci, gde su   nastale sve izvorne   priče o agentu 007. Od prve “Kazino Rojal” (1953) do posthumno izdate “Oktopusi” Fleming je napisao ukupno 14 Bondovih avantura (12 romana i dve pripovetke) koje su mu donele svetsku slavu. Pisani kao zabavno štivo bez umetničkih pretenzija (neke od kratkih priča pisane su i kao predložak za scenario planiranih tv–serija za CBS), Flemingovi romani o agentu 007, iako se prvenstveno ali ne i isključivo bave opisivanjem radnji a tek uzgred karaktera, kreiraju Bondov lik na znatno složeniji i sofisticiraniji način od slične “pulp literature”.

Hedonista, ženskaroš, pušač (u romanima puši i do 70 cigareta dnevno) i ljubitelj dobrog pića, manipulativan, nasilan, hladan,   surov i do krajnosti proračunat,   a opet uglađen i šarmantan, Džems Bond se po svojim karakternim osobinama ne može ubrajati u tipične junake ovakve literature. Sam Fleming ironično kaže da su mu jedine prave vrline “hrabrost i patriotizam, ako se ovo drugo (u savremenom svetu) uopšte još tretira kao nešto pozitivno.” I dodaje: “Bond je visoko romantizovana verzija bilo koga….. On je vrsta amalgama romatičnih čvrstih momaka, obučena u odeću dvadesetog veka, koja koristi jezik dvadesetog veka. Mislim da je on ipak donekle bliži   tipu modernog heroja, komandosima zadnjeg (misli na II. Svetski) Rata, i nekim od ljudi iz tajnih službi koje sam sretao, nego bilo kome od heroja iz starih trilera.”

Flemingov “izvorni” Bond je sin Endrjua Bonda, Škotlanđanina, i Monike Delakroa, Švajcarke, koji su stradali prilikom planinarenja kada je Džemsu bilo jedanaest godina, pa je ovaj odrastao kod svoje tetke. Sa 17 je napustio školu i priključio se ministarstvu odbrane 1941. godine (što znači da je rođen 1924.) i započeo karijeru tajnog agenta. Vremenom, Bond je postao “nadistorijski karakter”, koji ne stari, već je uvek u kasnim tridesetim godinama.

U duboko psihološkom smislu, Džems Bond predstavlja izraz nostalgije za izgubljenom Viktorijanskom Imperijom i “avanturistima od stila” koji su je stvorili, ali   preobučen u moderno ruho. On je moderni plejboj sa klasičnim ukusom, avanturista-džentlmen u tradiciji   ser Frensisa Drejka, velikih istraživača Hadsonske trgovačke kompanije, kapetana Kuka, špijuna-avanturiste Lorenska od Arabije… Bond je nastavljač ovog “herojskog lanca” koji objedinjuje osnovne i glavne “britanske crte” koje su stvorile anglosaksonsku Imperiju: faustovsku odvažnost u osvajanju beksrajnog i nepoznatog prostora; tvrdoglavo držanje za svoje uske navike, svoj stil i svoj način života; spremnost ne samo da se upozna ono drugo i strano već da se za zapanjujućom uporošću tuđe odlike nadmaše sopstvenom disciplinom (setimo se čuvene filmske replike Lorensa arapskom beduinu koji mu nudi vodu – “Piću vodu kad je i ti piješ.”), ne da bi se to drugo usvojilo, već osvojilo i koristilo po potrebi.

Bond je modeliran kao tipičan junak više engleske klase, slično kao i Džon Stid (“Osvetnici”) i brojni pandani koji su se nakon njega pojavili u britanskoj zabavnoj industriji (Mat Helm, Heri Palmer i sl.). On je “puška sa Itona” i koledža koje pružaju vrhunsko klasično obrazovanje i stil (mada je Šon Koneri, glumac koji je Bondu doneo svetsku slavu, zapravo ponikao u škotskoj radničkoj sirotinji). U vreme kad je britanska služba, nakon propasti Imperije i preseljenja njenih glavnih finansijera preko okeana, bila poljuljana mnogobrojnim skandalima (Bardžis-Meklin, Profumo), Bondovi filmovi su, skoro podjednako kao i muzika Beatlesa, davali utisak kako je britanski duh i dalje u stanju da spasava “slobodni svet”, odnosno sve ono što je u njemu mlado, lepo i vredno. Naravno, Bondov aristokratizam upodobljen   je modernom dobu – klasne vrednosti i istančan ukus sada su više u službi glorifikacije pojedinih brendova nego što su izraz lepih i otmenih gestova . Njegove se avanture odvijaju prete žno na egzotičnim i prestižnim turističkim destinacijama, dodatno raspaljujući maštu   modernog zapadnjaka – ovaj plejboj ne samo da po pravilu uživa u panoramama nedostižnim budžetu prosečnog gledaoca, već na njima doživiljava neverovatne avanture, zavodeći najlepše žene i likvidirajući najopakije neprijatelje. Mada stalno spasava svet, i duboko uživa u njegovim materijalnim dobrima, uvek i u svakom pogledu, Bondov “lifestyle” sadrži svojevrsni paradoks. Naime, njegov životni moto, koga je nasledio od svoje porodice i koga se pridržava, kaže   da “Svet nije dovoljan”. I zaista,   Bond u svetu, kao pravi   faustovski i avanturistički lik, nema smirenja niti trajnijeg   počinka.

Svet   Džemsa Bonda

Svet u kome Džems Bond izvorno deluje je svet Hladnog rata, podeljenog na dve supersile između kojih se vodi neprestalna, podzemna “velika špijunska igra”, nad kojim visi stalna pretnja od radikalizacije konfrontacije i eventualne eskalacije sukoba. U tom svetu krhke ravnoteže snaga, mogućih   ultimatuma, “višestrukih igra” i koketiranja (u svakom smislu) sa suprotstavljenim stranama, Džems Bond je liku tradicionalnog akcionog heroja dao tadašnji moderan stav,   spojivši grubost Spilejnovog Majka Hamera,   ironičnost Čendlerevog Merloa sa ubilačkim instinktom vrhunske špijunaže kojoj ne manjka šerlokovska moć dedukcije da se nosi sa pretnjama i zaverama u doba mikročipova i raketa sa nuklearnim bojevim glavama. Ova adolescentna, stripovska crno-bela predstava sveta špujunaže, “promućkana, a ne pomešana” sa cinizmom   sveta odraslih, svojevrsni hičkokovski triler koji se odrekao svih umetničkih pretenzija   u korist ogoljene, raskošne akcije, pokazao se kao dugotrajna dobitna kombinacija.

Bondove avanture nikad ne pretenuduju na verodostojnost i originalnost,   i gotovo uvek se odvijaju u okviru istih klišea – uvek je centar zavere koji preti miru u svetu zlokobnih kriminalni genije, čije se sedište nalazi na lukzuznom i nepristupačnom mestu (bilo da se radi o ostrvima, tvrđavama ili sl.) odakle pokušava da sprovede pakleni plan kojeg Bond osujećuje u poslednji moment, i to kombinacijom svoje spretnosti i tehničkih pomagala koje mu je dodelila služba. U okviru ove uske datosti, Bond je uvek uspevao da bude “večni pozni tridesetogodišnjak” koji ume da se prilagodi novonastaloj političkoj situaciji i aktuelnoj političkoj korektnosti. Kada su u vreme snimanja filmova trajali detanti između dve supersile, i Bond je u filmovima sa ruskim agentima sarađivao protiv zajedničke kriminalne opasnosti. Kada su   se hladnoratovske podele pojačavale (pogotovo u vreme kada je Bonda tumačio Rodžer Mur), on je bio tu da brani “Slobodni svet” od komunizma. Kada više nije bilo probitačno biti veliki zavodnik (u filmu “U službi njenog veličanstva” gde je Lazenbi preuzeo od Konerija naslovnu rolu), Bond se ženio (i odmah postajao udovac), a kada je tokom 80-tih godina strah od side bio na vrhuncu, okanuo se promiskuiteta i okrenuo monogamiji (Timoti Dalton u filmu “Living Daylight”). Posle Hladnog rata, Bondovi protivnici su se menjali u skladu sa zahtevima situacije i dodeljene uloge “dežurnih negativaca” od globalističkih mas-medija, bilo da su u pitanju   bili Kinezi, ruska naftaška mafija ili pak severnokorejski bio-teroristi. Svi oni su se manje-više uspešno uklapali u date šablone “Bondiane”, koja se ionako više oslanja na reflekse i specijalne efekte nego na to da će neko priču da shvati ozbiljno.

Bond kao rob tehnike

Jedan drugi pokazatelj serijala priča o Bondu   upozorava nas na ozbiljnost. Radi se, dakako, o špijunskoj opremi i tajnim oružjima koji su nezaobilazni i veoma popularni elementi u svim Bondovim literarnim i kinematografskim poduhvatima; ova sredstva često su se pokazala da su od ključne važnosti za uspeh misija tajnog agenta 007.

Ispočetka, u prvim Flemingovim novelama i njihovim ekranizacijama, prisutna je bila minimalna oprema kojom se služio naš plejboj–avanturista. Npr. u “Dr. No”–u Bond je od opreme imao samo Gajgerov brojač, a u možda i najboljem filmu serijala, “Iz Rusije sa ljubavlju”, imao je   samo diplomatsku tašnu sa tempiranom bombom. Sve probleme Bond je rešavao svojom sposobnošću, šarrmom i inteligencijom. Od “Goldfingera” (setiimo se njegovog spektakularnog srebrno-sivog automobila Aston Martina DB5) pa nadalje, Bond je u svojim špijuskim pustolovinama od strane Kjua opremljen sve spektakularnijom tehnikom, koja polako ali sigurno poprima sve dominatniju ulogu u daljim nastavcima serijala. Tako se vremenom odigrao svojversni paradoks da je Bond, što je serijal više odmicao, postajao ne samo zavisniji od tehnike, već da je umesto da se on služi svojim tajnim napravama, on služio njima, ili je čak tehnika sama odrađivala posao u cilju uspeha avanture. Svesni poodmaklog stadijuma ove tendencije a suočeni sa pomanjkanjem “svežih scenarija”, producenti filmova o agentu 007 su za 2006. godinu planirali da snime novi nastavak i vrate se prvobitnom, izvornom Bondu, ekranizujući Flemingov prvi roman “Kazino rojal”. Pitanje je, međutim, koga ovaj “izvorni” Bond danas uopšte zanima.

Raskinuvši sa prošlošću i   njenim tradicijama, novi vek i njegovo postistorijsko raspoloženje, uslovno rečeno Bondovu staromodnu dopadljivost i aristokratizam je suštinski odbacilo na smetlište istorije, igrajući se sa njime po potrebi i upotrebljavajući ga kao svojevrsnog manekena globalnih brendova i raspomamljene tehnike. Bondov karakter je tako postao samo ukras “vatrometu visoke tehnologije” koji je tu kao svojevrsni relikt, zato što se na takvog Bonda gledaoci navikli i zato što se mitovi inače, pa tako i oni moderni,   grčevito opiru modifikacijama. U do sada poslednjem nastavku serijala “Umri   drugi put “ na čijem početku Bond doživljava mučenje a potom i izbacivanje iz službe, njegove   čuvene osobine su predmet podsmeha kako neprijatelja tako i „njegovih“ ljudi iz službe, koji ga tretiraju gotovo kao dinosaurusa, izumrlu vrstu, koja svojim zavodničkim šarmom, muževnošću i rafiniranim hedonizmom   u najboljem slučaju još malo može da posluži svrsi. Bond, naravno, do kraja predano radi „u službi njenog Veličanstva“ da bi povratio i zadržao svoj posao, pokorno, poput većine žitelja narastajućeg globalnog društva koje njegove avanture uveseljavaju i opčinjavaju dok se iz dana u dan dokazuju na sve težim, a slabije plaćenim poslovima koje pred njih donosi koprorativni poredak.

Takva je „dijalektika“ postistorijskog, korporativnog društva: put od samouverenog, snalažljivog idividualizma do roba tehnike i brendova, mit o Džemsu Bondu nam oslikava možda bolje nego iko drugi. A on je uvek išao niz dlaku duhu vremena i istorije, i bio na „pravoj strani“ – u službi Globalnog veličanstva. Kako li   bi onda tek prošao da    mu se opirao?

Tekst je objavljen u casopisu "Stanje Stvari" br. 11.