Marinko M. Vučinić     

O NUŽNOSTI STVARANJA KULTURNOG OBRASCA

Slobodan Jovanović: Kulturni obrazac , priredio Gojko Božović, „Stubovi kulture”

U raspravama koje se neprestano vode o stanju kulture u našem društvu često se ističe da nemamo jasnu   koncepciju kulturnog obrasca. Može se sa puno pouzdanja reći da se u našoj sadašnjoj društvenoj i duhovnoj situaciji i sam pojam kulturnog obrasca izgubio pred navalom površnosti, ispraznosti i otvorene manipulacije. Zato reafirmacija ideje kulturnog obrasca ima poseban značaj i smisao jer u žarište naših aktuelnih rasprava vraća problem zasnivanja jasno osmišljenog sistema vrednosti. Ako se u kulturi ne afirmiše i ne razvija smisleno utvrđeni korpus ideja i vrednosti, ona veoma lako može postati deo sveopšte banalizacije života. Zbirka tekstova našeg znamenitog pravnog pisca i istoričara Slobodana Jovanovića Kulturni obrazac, koju je znalački i veoma promišljeno priredio Gojko Božović, dolazi u poslednji čas, jer na pravi način otvara ovo izuzetno pitanje. U svojim napomenama Gojko Božović odredio je osnovnu svrhu objavljivanja ove zbirke:

“Istražujući ideje koje jedan narod ima o sebi samome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima, Jovanović ispituje kako su   najvažnije od tih ideja nastale i kakve su posledice za sobom ostavile. Ideja o neophodnosti kulturnog obrasca jeste možda najvažniji aspekt Jednog priloga za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera . Pitanju kulturnog obrasca Slobodan Jovanović se vraćao često. Ali on nigde nije dat tako pregledno i sa takvom usredsređenošću kao u ovom ogledu.“

Slobodan Jovanović u ovom, središnjem tekstu zbirke kaže da nacionalni karakter predstavlja ideje koje jedan narod ima o sebi, svojoj istoriji i zadacima u budućnosti. Ove ideje na videlo najpre izlaze u narodnim predanjima i legendama, a zatim utiču na razvoj naroda i utoliko je njihov značaj veći. Ovaj korpus ideja ima izuzetnu važnost za uspostavljanje kulturnog obrasca i predstavlja njegovu istorijsko-kulturološku osnovu.

Govoreći o delovanju Dositeja Obradovića, Slobodan Jovanović ističe značaj njegovog prosvetiteljstva, racionalizma i zastupanja prava razuma da podvrgava kritici sva mišljenja, nasuprot Crkvi i njenim verovanjima. Može se reći da su to upravo neki od najvažnijih elemenata u zasnivanju našeg kulturnog obrasca kako ga je razumeo Slobodan Jovanović. Za razliku od Dositeja, koji je bio pod uticajem racionalizma, Vuk Karadžić se razvijao na idejama nemačkog romantizma. Zato je i sasvim logično da je usvojio “shvatanje nacije kao jedne duhovne porodice koja predstavlja osobeni zbir intelektualnih i moralnih svojstava“. Stoga se unutar kulturnog obrasca srpskog naroda javljaju ideje o herojskom ishodištu srpske istorije i tradicije. Upravo je tradicionalizam, shvaćen u najoogoljenijem romantičarskom ključu, postao nezaobilazan u idejama koje sačinjavaju ovako shvaćen kulturni obrazac. U stvaranju veze između liberalizma i nacionalizma, te između unutrašnje i spoljašne slobode, javljaju se preduslovi za razvoj liberalizma u Srbiji, što je još jedan konstitutivni elemenat u zasnivanju kulturnog obrasca:

“Učešće srbijanskih liberala u Omladinskom pokretu sprečilo je da se naš nacionalizam izmetne u ksenofobiju, koja bi oslabila naše veze sa Zapadom. Srbijanski liberali i u svom nacionalizmu i u svom liberalizmu držali su se zapadnih uzora“.

Govoreći o liberalima toga   doba, Slobodan Jovanović ukazuje na njihov stav da oslobodilačkim ratovima treba da sledi reforma naših političkih ustanova. Razmatrajući sudbinu srpskog nacionalizma u novoj državi Jugoslaviji,   Slobodan Jovanović daje veoma jasnu sliku o transformaciji i novim izazovima pred kojima se tada našla srpska nacionalna ideja, a samim tim i tadašnji politički i kulturni obrazac. Srbi više nisu u odbrani svojih nacionalnih interesa mogli   da se oslanjaju na državnu vlast: formiranjem Jugoslavije srpsko ime nestaje iz državnih naziva, a proces posrbljavanja stanovništva u nacionalno neopredeljenin krajevima bio je zaustavljen. Sporazum iz 1939. godine dao je Hrvatima zasebnu jedinicu, banovinu, ali je nije dao i Srbima. Zaštita srpskih interesa nije bila obezbeđena u centralistički uređenoj državi, a federalističko uređenje kao izraz kompromisa još manje je išlo u prilog tome. Sve su to istorijske okolnosti i događaji koji su izuzetno otežavali stvaranje stabilnog i funkcionalnog kulturnog obrasca u vrtlogu političkih i nacionalnih borbi. Koliko će u toj utakmici koja etnička grupa imati uspeha, zavisiće od njene nacionalne discipline i od stepena razvoja njene kulture, upozoravao je Slobodan Jovanović. Ovo dalekovido upozorenje nismo nikada uspeli da usvojimo i   razumemo na pravi način. A danas, više nego ikad, potrebni su nam nacionalna disciplina i razvoj kulture.

“Svako vreme traži druge osobine kod ljudi. U Jugoslaviji je pred nama i pre komunizma stajao težak konstruktivan posao. Posle komunizma taj će posao biti još teži. Dinarska ideologija, njeno buntovništvo, njen prkos svetu i njeno preziranje smrti bilo je dobro za herojsko doba opasnosti. Za doba teškoća potrebno je više realizma i samokritike. Posebno u utakmici s drugim etničkim grupama, nama će biti potrebno više nacionalne discipline“.

Ubijanje javnog duha i slabljenje lične energije javljaju se kao najteže posledice uspostavljanja jednopartijskog komunističkog režima, što je imalo dugoročne pogubne konsekvencije u političkom životu u Srbiji. To se, svakako, odrazilo i na razgradnju kulturnog obrasca uspostavljenog u vreme stvaranja samostalne srpske države.

Kulturni obrazac je dinamična društvena struktura i kategorija i ne može ostati zatočen u tradicionalizmu, prožet iracionalnim odnosom prema prošlosti,   ali se mora oslanjati i na vrednosti koje upravo čine jezgro tradicije i istorijskog i kulturnog iskustva jednog naroda. O tome nam govore tekstovi Slobodana Jovanovića sabrani u ovoj knjizi.

U određenju pojma kulturnog obrasca Slobodan Jovanović polazi od pretpostavke da je kultura širi pojam od nauke, umetnosti i politike. Njegovo shvatanje kulture može se tumačiti kao opšti civilizacijski i duhovni okvir za stvaranje delatnog kulturnog obrasca:

„Kad je reč o kulturi jednog naroda, moraju se uzeti u obzir sve grane njegovog duhovnog života: ne samo njegove nauke nego isto tako njegova vera i moral, njegova književnost i umetnost, njegova politika i pravo, njegova vojska i pravda, njegovi običaji i zabave. Tek na osnovu svega toga može se reći   kakav kulturni obrazac taj narod ima i koliko je taj obrazac produbljen i prefinjen.“

Kultura se tako javlja i poima kao civilizacijski i duhovni osnov i temeljna odrednica u stvaranju pretpostavki za celovit društveni preporod. Slobodan Jovanović pri tome ističe značaj obrasca koji su humanisti izgradili na osnovama antičke filozofije:

“Oni nisu brinuli o usavršavanju društvenih ustanova, nego o oblagorođivanju pojedinaca. Oblagorođivanje je trebalo da počne samopromatranjem i samosavlađivanjem. Čovek ne sme robovati svojim strastima: umesto da vladaju one njime, neka vlada on njima.“

Ovako sazdan humanistički kulturni obrazac bio je dugo dominantan na Zapadu i ogledao se u sintezi obrazovanja i vaspitanja, u pristojnosti i samosavlađivanju   kao   osnovnim principima. Ovaj uzvišeni humanistički ideal izgubio je na značaju u savremeno doba i toga je Slobodan Jovanović bio svestan. Zato je neprestano govorio o potrebi prosvećivanja pojedinaca, stvaranju demokratskih institucija, buđenju javnog   duha, vraćanju   ishodištima humanizma. U raspravi Slobodana Jovanovića o kulturnom obrascu nezaobilazna je uloga naše inteligencije.

„Naša inteligencija nije presadila nikoji stran kulturni obrazac, niti je iz kulturnih elemenata našeg narodnog života izgradila jedan originalan obrazac. I naravno javna svest stala je da slabi i znaci kvareži naravi stali su da se javljaju. U te znake spada i pojava poluintelektualaca, koji se u sve većem broju sretao u javnom životu. Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa. Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mahna školskog sistema, on nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao“.

Pojava poluintelektualaca u javnosti, slabljenje javne svesti i znaci kvareži naravi i karaktera jasan su znak da je u našem društvenom životu uvek dominirao politički i nacionalni obrazac, a da je stvaranje kulturnog obrasca kao univerzalne civilizacijske sinteze bilo potisnuto u drugi plan. Za nas su od posebnog značaja stavovi Slobodana Jovanovića o bujanju poluintelektualaca i njihovom razornom uticaju na javni i politički život. On sa puno prava i osnova govori da je pojava poluintelektualaca izraz bolesti jednog društva i da kulturni obrazac predstavlja neophodnu dopunu političkog i nacionalnog obrasca, a da škola koja je ograničena na davanje znanja bez uporednog vaspitanja karaktera ne može stvoriti uslove da uspon poluintelektualaca bude zaustavljen. Slobodan Jovanović je naslutio da se upravo u sferi naše svakodnevne partijske politike javljaju najnegativnije i najrazornije pojave koje poništavaju kulturni obrazac zasnovan na pristojnosti, odmerenosti, obrazovanju i razumnosti. Ni najdragocenije nacionalne osobine ne vrede mnogo ako nisu kulturno oblagorođene, a to se, svakako, odnosi i na naš politički život, koji je sada potpuno rastočen upravo nedostatkom elementarnih kulturnih i civilizacijskih normi. Pri stvaranju kulturnog obrasca važno je imati u vidu i upozorenje Slobodana Jovanovića da je „moralni problem uglavnom kulturni problem, i da treba raditi na tome da naš narod podignemo na stupanj zapadne kulture”. Poslednjih godina on je često govorio o našem nacionalnom karakteru. Ne može se reći da je o njemu mislio rđavo, ali se stalno vraćao na to da mi ne uviđamo koliko nam kultura   nedostaje:

„To je uzrok da naše dobre osobine ostaju u sirovom stanju, dok se naše rđave osobine razvijaju nesmetano.“

          Ova zbirka tekstova Slobodana Jovanovića ima veoma veliki značaj. U njoj   prepoznajemo one dragocene sadržaje koji čine mogući okvir za stvaranje savremenog kulturnog obrasca i prevazilaženje duboke moralne krize u kojoj se naše društvo nalazi. Istaći ćemo ukratko najvažnije elemente o kojima je govorio Slobodan Jovanović:

Pravo razuma da podvrgne kritici sva primljena mišljenja, prosvećivanje kao preduslov narodnog preporoda, shvatanje nacije kao jedne duhovne porodice koja predstavlja osobeni zbir intelektualnih i moralnih svojstava, obazrivost, postepenost i strpljenje pri rešavanju političkih kriza, nacionalna disciplina i razvoj kulture, više realizma i samokritike, trošenje nacionalne energije s više štednje i računa, preoblikovanje dinarskog dinamizma od ličnog i haotičnog u organizovanu kolektivnu snagu, razvijanje javnog duha, disciplina slobodnog uverenja kao plod vaspitnog sistema, stvaranje kulturnog čoveka koji neguje svoju intelektualnost, osećajnost i moralnost, oblagorođivanje prožeto samopromatranjem i samosavlađivanjem, reafirmacija humanističkog kulturnog obrasca, duhovno samorazvijanje, prevladavanje divljih partijskih borbi, spajanje energije sa umerenošću. Ovo su   civilizacijski standardi i vrednosti   koji upravo nedostaju našem savremenom društvenom i političkom   životu. Ova knjiga je utoliko značajnija i vrednija jer nam još jednom pokazuje da se društvo ne može razvijati ako nema jasno određen sistem vrednosti na kome počiva njegovo moralno i civilizacijsko ustrojstvo, ako nema precizno profilisan i strpljivo stvaran kulturni obrazac.