Drago T. Pantić

PEDAGOGIJA ZA KOLONIZACIJU ILI PEDAGOGIJA ZA EMANCIPACIJU?

Pedagogija je društvena nauka čiji je predmet vaspitanje i obrazovanje sa ciljem svestranog razvitka svake ličnosti i usvajanje glavnih civilizacijskih vrednosti. Tražeći ulogu i odgovornost pedagogije i pedagoških radnika u prošlosti i danas neizbežno je konstatovati da stanje u društvu, a naročito stanje u obrazovnom sistemu bitno zavisi od toga kako pedagoški radnici obavljaju svoje uloge, kako su od strane društva podržani, nepodržani ili zloupotrebljeni u političke ili neke druge svrhe.

Ako današnji projekat i procese globalizacije shvatimo kao napor da se prebrodi kriza kapitalizma u svom biću i na ruševinama režima u SSSR, SFRJ i drugim socijalističkim zemljama u Evropi, onda ćemo razumeti strategiju tzv. tranzicije (obnove kapitalizma) u pojedinim zemljama, dirigovanu iz centara ekonomske, političke i vojne moći. Pred našim očima istorija se sve pogubnije i surovije ponavlja, odnosi žrtve i otvara ambis za nove tragedije naroda i čovečanstva. Dešava se “mirna kapitalistička kontrarevolucija”, širok zamah u stvaranju klasnih odnosa, produbljivanje jaza između manjine bogatih i većine siromašnih. U taj projekat nedemokratije, diktature, nehumanizma, konzervativizma uključeni su veliki finansijski i kadrovski potencijali Amerike i Evropske unije. Intelektualci i vodeće kulturne i naučne institucije, pa i obrazovne, nisu se snašli, ni na pravim pozicijama pojavili, ostavljajući prostranstvo za delovanje rušilaca temelja našeg državnog sistema.

Obrazovanje kao deo rata za globalističku dominaciju

U planskom sejanju haosa, meteža, bujanju košmara na političkoj i ekonomskoj sceni, kao i na drugim poljima, pedagoški radnici su sistemom kvazidemokratskih promena, tranzicije “bez anestezije” i stranačkih parola “Srbija na dobrom putu” i slično – pedagoška armija, za koju je Viktor Igo rekao da je jedina koju civilizacija može priznati bez stida, jednostavno je kapitulirala. Tragična je slika današnje škole u 21. veku, još tragičnije će biti stanje kada “seme zla” ovih deceniju i po bude kasnije davalo svoje tragične “plodove”. Današnji intelektualac za katedrom je okovan strahom, poniženjem, obespravljenošću, siromaštvom, nesigurnošću po radno mesto, sve slabijim uslovima da prati svoju struku i nauku, a politički pritisci su sve prisutniji, deca sve zbunjenija malim i velikim ekranom i klimom u društvu, u kojem su kriminalci, ubice, lopovi junaci ovog vremena, idoli znatnog dela mladih. Deca, učenici i studenti su danas ugroženiji nego ikad u istoriji ove zemlje, isključujući Drugi svetski rat.

Mnogo čega u arsenalu oružja, projekata, kampanja i slično nismo razumeli, čak ni to da su NVO i humanitarne pomoći, razni darodavci stipendija, dušebrižnici o našim talentima bili “političke sekte” za slabljenje intelektualnog potencijala naše zemlje, mamci za našu omladinu da beži iz “bednog zavičaja” i “raj tuđine”. Tako dugo deluje Džordž Soroš sa svojim Institutom “Otvoreno društvo”, s kojim je i naš bivši ministar sporta i prosvete potpisao ugovor o saradnji, a da mnogi ne znaju šta to znači “otvoreno društvo”. Iza ove primamljive floskule kroje se – program zaštite i obnove kapitalizma, ublažavanja krize kapitalizma i prevaspitavanje naroda bivših socijalističkih zemalja da postanu deo EU-kapitalističke imperije, sa kolonijalnim statusom, bez slobode, nacionalnog identiteta, bez ljudskih prava, koja su sankcionisana u dokumentima Ujedinjenih nacija. Sam Soroš u svojoj knjizi “O globalizaciji” (Beograd, 2003) objašnjava cilj svoje političke institucije: “Otvoreno društvo zasnovano je na priznanju da naše delovanje počiva na nesavršenom razumevanju…moramo se zadovoljiti nesavršenim društvom koje se trudi da bude otvoreno za usavršavanje. Prihvatanje nesavršenstva, neprestano traganje za poboljšanjima i spremnost da se podvrgne kritičkom preispitivanju vodeća su načela otvorenog društva…Načela otvorenog društva nalaze svoj izraz u demokratskom obliku vladavine i tržišnoj ekonomiji (104)… predložio sam da se formira koalicija zemalja koje su voljne da tako rade, imajući u vidu dvostruki cilj: promovisanje otvorenih društava u pojedinim zemljama i postavljanje temelja za globalno otvoreno društvo (105)… Razlika između globalnog kapitalizma i globalnog otvorenog društva nije tako velika (109)”. Otvoreno društvo, kao što vidimo, je oblik i sredstvo za rušilačku “demokratizaciju” zemalja u tranziciji, njihovo prilagođavanje, raznim načinima pridobijanje da prihvate floskulu i zamku “otvoreno društvo” (možda otvoreno za vršljanje stranih kolonizatora). Dakle, “nije savršeno” i “spremno je za kritičko preispitivanje”, što znači – obećanje bez pokrića. Najvažnije je da se shvati da je svaka podrška Sorošovoj politici, prihvatanje njegove pomoći u reformama i slično, tranzicioni “jaram” iz kojeg se teško izvući. Zato su svi vidovi saradnje ministarstva obrazovanja, nauke i kulture, po pravilu sporni i rizični i na štetu naših interesa. Dakle, “otvoreno društvo” jeste globalni projekat nedemokratske obnove kapitalizma u zemljama u tranziciji, stvaranju zone eksploatisane jeftine radne snage i prirodnih resursa.

Srbija u kandžama kolonijalističkog obrazovanja

Ako bismo pokušali, uz sve rizike, da na pedagoškoj matrici analiziramo i da vidimo koje su promene usledile i kakvog su karaktera u nekoliko političkih proklamacija i imperativa na području obrazovanja i pedagogije, onda bismo mogli za svestranije istraživanje i kompariranje ponuditi sledeće (hipo)teze.

- Obrazovanje u Srbiji u periodu 1945-1955. i 1995-2005. može se upoređivati, ilustracije radi, u nekoliko oblasti. Ako bismo upoređivali prvu posleratnu i proteklu deceniju (kraj prošlog i početak ovog veka) onda bismo došli do ovakvih konstatacija:

a) Reforma obrazovanja je u prvom periodu bila naučno zasnovana, u demokratskoj proceduri, uz uvažavanje svetskih dostignuća u obrazovanju i tekovina istorije školstva u nas, a reforma obrazovanja u drugom periodu (1995-2005) je u svim segmentima lošija, čak je produbila krizu, pogoršala stanje u obrazovanju.

b) Nastavni planovi i programi su u socijalističkom periodu polazili od tekovina civilizacije, potreba razvoja ličnosti i društvenih interesa, a u tranziciji (kapitalističkoj orijentaciji) ovi pedagoški dokumenti su podređeni interesima budućnosti Evropske unije, čiji činovnici aktivno učestvuju u kreiranju koncepcije i sistema obrazovanja u našoj zemlji, namećući često konzervativna i političko-komercijalna rešenja umesto pedagoških, ukraćujući pedagoškim radnicima mogućnost učešća u reformi.

v) Demokratizacija obrazovanja je u prvoj deceniji socijalističke države bila na postulatima najviših dometa u istoriji civilizacije i istoriji pedagogije u svetu i u nas, a u periodu tranzicije, restruktuiranja privrede i drugih delatnosti, pojam “demokratizacija” se koristi kao floskula u intenzivnom nametanju etatizacije, centralizacije i birokratizacije u obrazovanju, sve do gubljenja slobode pedagoških radnika da u duhu svoje struke i nauke o vaspitanju obavljaju svoje nastavničke dužnosti.

g) Demokratska tekovina besplatnog školovanja i dostupnosti školovanja do najvišeg nivoa, zatim borba protiv nepismenosti u socijalizmu je, i pored velikih ekonomskih teškoća, dostigla visok nivo, a u današnjem “novom kapitalizmu” (tranziciji) besplatno školovanje se gubi i potiskuje na razne načine: školarine visoke i besmislene, mnoštvo načina da se od roditelja naplaćuju dažbine, ekspanzija nekontrolisanog privatnog obrazovanja, mnoge porodice zbog siromaštva nisu u mogućnosti da školuju decu.

d) Objekti i oprema kabineta u obrazovnim ustanovama u prvoj deceniji socijalizma iz objektivnih razloga nisu bili na nivou potreba moderno obrazovnog procesa, ali je napor države i drugih činilaca bio u pravcu da se obezbede optimalni uslovi za kvalitetno obrazovanje mladih generacija, a danas je ponegde, u težem stanju nego pre pola veka, u vreme izgradnje (obnove) kapitalizma po volji svetskih i evropskih centara političke i vojne moći stanje objekata i opremljenosti obrazovnih ustanova.

đ) U prvoj deceniji socijalizma vođena je organizovana akcija za opismenjavanje građana, pa se broj nepismenih u osetnom iznosu stalno smanjivao, da bi danas, u 21. veku, imali anticivilizacijski trend – povećanje broja nepismenih i polupismenih, pa i onih koji napuštaju školovanje.

e) U vreme socijalizma privatno školstvo nije postojalo, a u ovoj deceniji rušenja ranijeg modernog sistema obrazovanja (hvaljenog u Evropi i UNESKO-u), u ovom periodu izgradnje varvarskog i liberalnog kapitalizma imamo haotičnu, nekontrolisanu (zakonski i pedagoški) ekspanziju privatnog školstva, koje je u funkciji političkih ciljeva elita i stranog kapitala, a na višestruku štetu po državni obrazovni sistem.

ž) Društveni i materijalni položaj obrazovanja i pedagoških radnika u poratnoj deceniji nije bio zadovoljavajući, najvećim delom iz objektivnih razloga, ali je društvo ulagalo velike napore da se ovaj problem što bolje i brže reši. Međutim, u protekloj tranzicionoj deceniji položaj nastavnog kadra i obrazovanja kao delatnosti radikalno se pogoršao u svim domenima, u toj meri da je prisutno skoro opšte ponižavanje stručnjaka za katedrom, marginalizovanje obrazovanja i njegovih institucija u strategiji razvoja društva i prevazilaženja sveopšte krize. To je uslovilo da mnogi nastavnici beže iz škola u druge profesije, pa je nestašica kadra za pojedine predmete dostigla kritičnu granicu.

z) U posleratnom periodu, shodno civilizacijskim tekovinama i Ustavu crkva je odvojena od države, pa verska nastava nije bila u nastavnim planovima i programima, ali je posle raspada SFRJ dekretom uvedena u škole u Republici Srpskoj, a u Srbiji je uvedena uredbom tadašnje Vlade dr Zorana \inđića, koja je neustavno i pedagoški neosmišljeno uvedena, bez pravih pedagoško-didaktičkih analiza kako se ova politička inovacija realizuje u Srbiji. Posle fašističke pedagogije, početkom Drugog svetskog rata, ovo je najveći udar na slobodoumno i humanističko biće obrazovanja.

i) Delimično su bili opravdani prigovori da su socijalisti u obrazovanju favorizovali socijalističku viziju društva kroz programe i uxbenike, pre svega kroz učenje samoupravljanja i marksizma, o čijim slabostima za sada nema naučnih pedagoških analiza, a ima mnogo političkih paušalnih diskvilifikacija. Međutim, evro-graditelji kapitalizma u Srbiji, nedemokratskim putem, u tzv. nastojanju da se depolitizuje obrazovanje uveli su za građansko vaspitanje, kao predmet kojeg, izgleda nigde u Evropi nema, sadržajem predstavlja kretenizaciju učenika i surovu politizaciju, propagandu građanskog društva i njegove “demokratije”. Stanje organizacije i kvaliteta građanskog vaspitanja se krije od javnosti, osim nekih manjih radova i članaka koji su često bez stava.

j) U posleratnoj deceniji učenje stranih jezika bilo je na nivou standarda mnogih evropskih zemalja: učili su se svetski jezici, ali znatno više ruski jezik iz istorijsko-kulturoloških i političkih razloga, a u ovoj, najnovijoj deceniji, jezička politika je poprimila političku funkciju, kao instrument obnove kapitalizma, udaljavanja od socijalizma, idući u susret zahtevima kolonizacije i pripreme odnarođene omladine za evropsko tržište jeftine radne snage. Engleski jezik se nameće skoro više nego maternji (srpski i dr.) jezik, čak i ako nema uslova za ovu nastavu. Tranziciona ekspanzija učenja engleskog i stranih (zapadnih) jezika, u institucijama i van njih, u medijima posebno nesagledivo je opasna po nacionalne interese.

Bolonja kao šifra kolonizatorskog prepoznavanja

Bolonjska deklaracija “za” i “protiv”? Bolonjska deklaracija ante portas! Pa, ipak ovaj kontroverzni i pedagoški sporni “projekat” nije prošao u Srbiji, prepunoj sumnji u evropske kancelarije i njihove činovnike - “eksperte za edukaciju”. Podsetimo se kako izgleda naziv ovog famoznog dokumenta: “Bolonjska deklaracija - EVROPSKA ZONA VISOKOG OBRAZOVANJA - Zajedničko saopštenje evropskih ministara obrazovanja sa sastanka u Bolonji 19. juna 1999.” Ovom dokumentu prethodilo je donošenje Lisabonske deklaracije (1997) i Sorbonske deklaracije (1998). Bivši ministar Gašo Knežević potpisao je “bolonjski papir”, a sadašnji ministar Slobodan Vuksanović je dobio “dvojku” kao ocenu za rezultate u realizaciji onog što prethodni ministar nije uspeo odraditi. Na konferenciji ministara obrazovanja u norveškom gradu Bergen (18-20. maja o.g.) naš ministar prosvete i sporta prošao je “kao bos po trnju”, zajedno sa saradnicima Vesnom Filom, Milkom Andrić i Dejanom Milić Subić, pa kaže “mogli smo da dobijemo nulu”, ali je “Novosadski univerzitet osvetlao obraz” (time što su neki fakulteti kršili važeći zakon i ne čekajući novi Zakon primenjivali bolonjske paragrafe, kako je kome odgovaralo!?!). Dakle, kad zatreba ministar hvali i one koji ne poštuju zakon i pedagogiju! Pa još nas za slične greške i gluposti hvale stranci i ohrabruju da smo “perspektivni”!

Inače o Bolonjskoj deklaraciji se mnogo govorilo i sporilo, a dominantno je bilo političko opredeljenje da se visoko obrazovanje dovede u funkciju obnove kapitalizma u zemljama u tranziciji, da se restruktuira država, jedna ideologija zameni drugom i stvore pretpostavke za birokratsko tehnokratsko upravljanje visokim obrazovanjem. Podsetimo na nekoliko osnovnih slabosti “saopštenja sa sastanka ministara obrazovanja” (19. jun 1999), tj. Bolonjske deklaracije: (1) neprihvatljiva je “evropska zona visokog obrazovanja”, jer obrazovanje i nauka ne smeju imati ograničenja u geopolitičke zone; fraza “Evropa znanja” i “evropski standardi” su akti birokratskog karaktera, koji ignorišu vekovnu istoriju univerziteta i savremenu pedagošku nauku; duboka kriza obrazovanja u razvijenim zemljama i ostaci “feudalnih univerziteta” ne mogu nuditi modernu koncepciju univerziteta; fetišizacija diploma i raznih drugih sertifikata suprotna je koncepciji permanentnog (doživotnog) obrazovanja, kao što je pedagoški i praktično besmisleno “kredit ocenjivanje” i otvaranje apsurdne mogućnosti da se u toku studija student “šeta po Evropi”; položaj nastavnika i studenata na “bolonjskim univerzitetima” će se pogoršati u svakom pogledu, a zabluda je da će se ovim paragrafima povećati efikasnost i kvalitet obrazovanja; krajnje je sporna i sumnjiva “razmena studenata”, jer ona je više u funkciji “prevaspitavanja” studenata iz zemalja u tranziciji, da prihvate ciljeve evropskih centara političke moći; studije po ovom “projektu” će biti skuplje i manje dostupne siromašnim kandidatima, itd.

Ima u svemu ovome još jedna kontroverzna situacija: predstavnici crnogorskog Ministarstva prosvjete i nauke u Bergenu su za svoj rad na primeni Bolonjske deklaracije visoko ocenjeni (svrstani u deset najboljih u Evropi), pa tvrde da su prvi rezultati primene “bolonjskog papira” ohrabrujući. Kažu da je za 50 procenata povećan broj upisanih, te da je prolaznost na ispitima dostigla čak 60 odsto (a do sada je prosek trajanja studija bio šest do devet godina (!). Ovaj “bolonjski optimizam”, koliko znamo, nije prisutan ni u Bolonji, ni u drugim uglednim univerzitetskim centrima. Ko zna kako “uspeh raste”, ali se zna da u Crnoj Gori nema ni kadrovskih, ni ekonomskih pretpostavki za normalan rad fakulteta.

Izgleda da je daleko dan kada ćemo studiozno, odgovorno, pedagoški, profesionalno projektovati novi sistem obrazovanja, po nacionalnim potrebama, uz uvažavanje naučnih i tehnoloških dostignuća.

Na ovim raskršćima koja nameću globalizacija i tranzicija, obrazovni sistemi, dakle, pre svega mlada generacija su na (ne)vidljivim raskršćima, na udaru najveće politizacije, deprofesionalizacije, farsične demokratizacije, režirane i dirigovane krize i kvalireforme (sitnih, mahom birokratskih poteza). Najpogubnija je činjenica da mi godinama već nemamo u resoru obrazovanja kompetentne stručnjake, pa i u ovom Ministarstvu prosvete i sporta, u čijem kadrovanju je nepoznata kategorija - konkurencije sposobnosti. Ostaje nam da projekte modernog obrazovanja oslanjamo na “učiteljicu života” - istoriju pedagogije, čiji klasici su ostavili i ove poruke: L.N.Tolstoj: “Jedini je kriterijum pedagogije - sloboda? a jedini metod - opit.” A Džon Djui kaže: “Ako država danas ne plati dobro učiteljicu, sutra će platiti deset policajaca.” Kao što vidimo, Tolstoj i Djui su i u 21. veku najbolji učitelji reformatorima obrazovanja. U ovom smislu i Pol Kenedi opominje: “Globalno društvo trči trku između obrazovanja i katastrofe!”

(26.07.05)