Aleksandar Apostolovski

Mađioničari ili divljaci trube

„Zašto sam zavoleo srpsku trubu? Kad je čujete, vi uzmete vazduh, pa ga držite dva minuta. Mislio sam, kada sam vas prvi put video takve, da zovem hitnu pomoć.”

Prvo što je osetio Majkl Ginsberg, posle tog ezoteričnog iskustva, kad su mu iz trube izleteli duhovi sa šajkačama, bio je jak udarac u stomak. Majkl je, podrazumeva se, na prijemnom ispitu za slavnu titulu „malog od trube”, urliknuo: „Jaoaooo...”! I, tako je jedan američki profesor fiskulture u havajskoj košulji naučio da svira „Svilen konac”. Ne samo da je postao opčinjen srbijansko-ciganskim mitskim melodijama, nego je tim limenim zvukom i pričama koje idu uz njih, obično tragičnim, ponekad smešnim, a svakako ludim, zarazio i svoju ženu Bel, inženjera elektrotehnike. Njujorški bračni par osnovao je bend „Zlatne uste” i specijalizovao se za balkansku etnomuziku. Američki Jevrejin ukrajinskog porekla koji otkida na srpske trube. Nosilac ordena „Srbenda prvog stepena” koji duva „Svilen konac”. Naš, a američki!

Ispovest lidera velikog njujorškog benda „Zlatne uste” je možda najkorektnija definicija uticaja dragačevskog rejva ili metalne histerije na zapadni svet.

Još jedan limeni tajfun prevrnuo je Guču, planinu Jelicu i Srbiju naopačke. Na štandovima pored pivskih „karaoka”, opet ste mogli pazariti „Larusovu” enciklopediju, ali i krunjač za kukuruz, jorgan za prvu bračnu noć – na odloženo plaćanje. Cvrčali su silikoni ispod majica sa likom „Metalike” i Ratka Mladića, Zagora i Radovana Karadžića, Eminema i Draže Mihailovića – i Slobodana Miloševića, s haškom direktivom: „A, sad svi u Guču!”. Šizofrenija zbunjujuća i za kremansko proročanstvo.

Nekima se, međutim, letnji limeni tajfun ne dopada. Kolumnista jednog beogradskog nedeljnika rekao je da Sabor trubača u Guči „parada pijanstva i kiča” koja se protura kao originalni srpski identitet. On je rekao da način na koji se u javnosti predstavlja festival u Guči zapravo „nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao dobrog divljaka, koji od svog života pravi Guču, a ne radi ništa”. Da se on pita, muzički festival „Egzit” je taj koji Srbiji daje dignitet. Poznata istoričarka je takođe bila kritički orijentisana prema disko-kontuziji, nazvavši festival u Guči „kulturnim modelom agrarnog društva koje proizvodi takvu vrstu zabave”. Pokrenuta debata o trubačkom performansu, koji je „Njujork tajms” predstavio „jednim od najautentičnijih festivala na svetu, ludilom van svake kontrole i ekstremnim primerom ljubavi Srba prema noćnom životu”, svedoči da je trubački sabor prerastao u društveni i politički fenomen koji izazova krajnje oprečne, ali, ponekad i maliciozne komentare.

Kad se čuje priča o „dobrim divljacima” koji loču pod šatrama, verujem da kritičari trube znaju neke druge muzičke etnofestivale gde posetioci dolaze u smokinzima, gde se vesele uz prezentacije na video-bimu, uz muziku sa laptopova i omamljujuće opijate sadržane u negaziranim mineralnim vodama. Naravno da je Guča jedini džinovski egzil gde intelektualci i fizikalci, nevladini aktivisti i četnici početnici partnerski hodaju četvoronoške ispod stola i nose gajbu piva u zubima, gde „polovnjače” igraju po stolovima, a gastarbajteri evrićima kite trube i provetravaju pazuhe ciganskim trbušnim plesačicama. Naravno da je Guča, uz beogradske splavove – gde je usidrena flotila turbofolka – jedino utočište ili grupna terapija za depresivne slovenačke heroje neoliberalizma, koji se tek podno Jelice, ili na Ušću, makar za vikend, osećaju kao „izduvane trube”.

Zar je „Egzit” drugačiji od šatorske neuračunljivosti? Ne, pored Novog Sada niko nije pijan i lud. Na „Egzitu” se ne loče pivo, nije bilo povraćanja, već svi beru ljubičice i jorgovane, dok slušaju Bilija Ajdola i drže se za ručice. Ili je, što kaže jedan kolega, njihovo pijanstvo ili intoksikacija lakim narkoticima „urbanija”, jer tom prilikom nisu pijani rikali: „Oj javore, javore, ti si drvo najbolje..."

Problem je što kao nacija ne umemo da iskoristimo sve komparativne prednosti i marketinške potencijale naše otkačenosti. Ako jedan liberalni list, koji se smatra sofisticiranim glasilom američke „aristokratije” na Istočnoj obali, kao što je „Boston glob”, prepusti svom reporteru da euforično opisuje muziku trubačkog monarha Bobana Markovića, kao muzičku alhemiju transa meksičkih marijačija i kul teme iz „Pink Pantera”, veličajući egzotičnu vrelinu emocija pod saborskim šatrama, zašto bismo mi na elitističkim tribinama blatili enklavu etnotreša i vrhunske muzike, kičerice i antologijskih instrumentalista?

Kada istoričarka pominje Guču kao „kulturni model agrarnog društva koje proizvodi takvu vrstu zabave”, verovatno je zaboravila da je većina Srba još u dubokom snu u kojem sanja da nisu ukinuti radnički saveti ili zemljoradničke zadruge koji će im na kraju balade ipak pokloniti 15 dana letovanja na primorju. Naravno da je Srbija agrarna zemlja, ali upravo je taj seljačko-urbani sudar svetova pod starim, vojničkim šatrama – kad se oči lepe za oznojene butine, kad crnke igraju kao Tina Tarner uključena na 220 volti, kad uštogljeni japiji iz nove korporativne klase ukrste poglede sa džiberima iz predgrađa, kad sirotinja bez kinte u džepu za makar jednu pljeskavicu posmatra tajkune kako se tuširaju „džek denijelsom” – upravo taj sabor protivurečnosti pokazuje Srbiju onakvom kakva zapravo jeste.

Možda su momci iz kultnog beogradskog hip-hop benda „Beogradski sindikat” sukobe lokalpatriotizma i globalističke servilnosti iskazali najeksplicitnije stihovima iz hita „Govedina”. Sindikalci nikako ne žele da se odreknu „... Guče, kajmaka i radže”.

Zato je Srbiji potrebno dijalektičko jedinstvo „Egzita” i Guče. Zbog ovog prvog, radikali su naučili da rejv nije novo američko tajno oružje, a zbog ovog drugog Koštunica je posle dužeg vremena napravio grimasu koja bi mogla da podseća na osmeh.

(Politika 5.9.2006.)