Miša Đurković

Borat - Prvi Odisej trećeg milenijuma

Aktuelni humor, kao i muzika, veoma mnogo govori o prirodi i percepciji društva u kome se rađa i obitava. Veoma zanimljiva tema za istraživanje je, na primer, humor u Titovoj Jugoslaviji, i posebno njegova upotreba i razvoj u vizuelnim elektronskim medijima, kao i njegova evolucija tokom perioda tranzicije koja je dovela do skoro potpune propasti ovog žanra i specifične kulture. Niko čak i ne primećuje kako je s fizičkim odlaskom, smrću najvažnijih komičara druge polovine veka u srpskoj kulturi ostala zjapeća praznina. Mija, Čkalja, Pavle Vujisić, Bata Paskaljević, Zoran Radmilović, Bata Stojković, Taško Načić, uz podršku Novaka Novaka i Lole Đukića a kasnije i Dušana Kovačevića, stvarali su jednu specifičnu i prepoznatljivu tradiciju koja danas možda izgleda pomalo anahrono, ali je u svom vremenu značila veoma mnogo. S Minimaksom je otišao prvi i poslednji veliki klasični predstavnik tradicije stand up commediana, dakle šoumena koji priča viceve, improvizuje i animira publiku.

Ako smo kod nas navikli da o dešavanjima u poslednjih 15-ak godina govorimo u terminima propasti, zanimljivo je u kom je pravcu humor evoluirao u zapadnim elektronskim medijima. Britanski humor je, nesumnjivo s pravom, ne samo za nas predstavljao izvor najkvalitetnije i najprivlačnije zabave. Pored tradicionalno omiljenih sitkoma, veliku popularnost su imali specifični komičarski programi Benija Hila, Dejva Alena ili kasnije Roana Etkinsona. U međuvremenu je došla čitava poplava reality show programa različitih vrsta koja je donela novu vrstu filozofije. Uslovno rečeno možemo je po popularnom MTV programu nazvati jack ass filozofijom, koja je daleko pomerila granice dozvoljenog, pristojnog i prihvatljivog, uvodeći za novu, internet generaciju, novu kulturu bizarnosti, brutalizacije i vulgarizacije.

TABLOIDIZACIJA

Poznato je se da se čitava kultura komedije tradicionalno zasniva na upotrebi stereotipa i stereotipnih likova. Kad se na to doda doprinos jack ass filozofije u brutalizaciji tradicionalnih metoda humora, i kada se u celokupnu priču uvede metodološki doprinos postmodernog duha koji se ogleda u primeni reciklaže i mozaičkoj organizaciji priče, sastavljene od skupa uvezenih pojedinačnih skečeva, dobijamo prvog velikog heroja trećeg milenijuma – Borata Sagdijeva.

Borat, koji ovih dana bukvalno razvaljuje blagajne širom Amerike i Evrope, zahvaljujući svojoj kontroverznosti i korišćenju za komediju dugo neprihvatljivih metoda (podsetimo da je Beni Hil skinut sa BBC-a jer su mu skečevi proglašeni seksističkim), mogao bi se opisati kao prva tabloidna komedija. Ono što nas privlači kod Borata, isto kao i kod tabloida, jeste sve ono što se ne može naći u normalnim mejnstrim novinama, odnosno komedijama - pre svega brutalnost, sloboda da se prikažu, pokrenu i makar dotaknu teme kojima mejnstrim ne sme da se bavi, mogućnost da se ide do granica same pornografizacije, vulgarizacije i da se time svesno manipuliše. Velika je greška, međutim, misliti da tabloidnost znači površnost. Boratov slučaj to upravo demantuje.

USPEH

Neverovatan uspeh koji film Borat doživljava ovih dana u svetu (više od 50 miliona dolara zarade u prvih desetak dana), kao i ogromna pompa i kontroverze koje ga prate, kulminacija su dugogodišnjeg rada 35- godišnjeg Saše Barona Koena, koji upravo predstavlja oličenje te nove prirode britanske ali i globalne komedije. Ovaj Britanac jevrejskog porekla već desetak godina ima svoj Da Ali G show , koji se selio na nekoliko televizija da bi završio na vodećem HBO kanalu. Glavna dosadašnja kreacija mu je pomenuti Al Dži, lik američkog hip-hopera koji karikira čitavu tu potkulturu, ali preko intervjua i drugih akcija koje ovaj junak izvodi i veliki deo savremenih zapadnih mitova i vrednosti. Al Dži je postao kultni lik do te mere da su producenti (ali i slavni muzičari) počeli da ga angažuju za razne projekte. Tako je Koen, odnosno Al, vodio ceremoniju dodele MTV nagrada, vozio je legendarni beli auto i glumio u Madoninom spotu Music , a radio je i duet sa zvezdom soft-repa Šegijem.

Vremenom je u šou počela da se pojavljuje još jedna Koenova kreacija, lik kazahstanskog novinara Borata. Ovaj lik se prvi put pojavio još 1994. Koen ga je razvio iz prethodnih ideja o bezimenom moldavskom reporteru i kasnije albanskom TV izveštaču nazvanom Kristo. Borat je imao nekoliko prezimena, dok se od 2003. ustalio kao Borat Sagdijev, novinar kazahstanske nacionalne televizije koji se uglavnom bavi angloameričkim svetom, poređenjem svoje i američke kulture i interkulturalnom razmenom.

Najbolji podaci o istoriji Borata mogu se pronaći na Vikipediji , na kojoj je inače izbio skandal kad su brojni obožavatelji stalno pokušavali da po svom nahođenju dopune odrednicu o svom novom heroju. Al Dži i Borat su skoro dobili još jednog partnera, austrijskog gej tv reportera koji se bavi modom. Bruno, treća Koenova kreacija, postaće zvezda sledećeg blokbastera za koji je njegov autor već potpisao multimilionski ugovor.

Tipičan Al Dži šou sastoji se od uvrnutih intervjua koje glavni lik obavlja s veoma poznatim i značajnim ljudima iz raznih oblasti (uglavnom politike i biznisa), i od neverovatnih tv reportaža koje Borat i Bruno rade na terenu. Borat je svoj deo serijala obavljao u obliku turističkih vodiča o određenim fenomenima američkog društva kao što su rodeo, traženje posla, etikecija, lov...

POČECI ZA FILM

Film je nastao kao ideja da se već postojeći skečevi iskoriste, tako što bi im se dodali još neki, i sve to upakovalo u jednu objedinjavajuću priču. Fabula filma je jednostavna i postavljena u skladu sa trodelnim scenarijom u kome junaka najpre srećemo u njegovom prirodnom okruženju (rodnom mestu), zatim ga pratimo na putu punom iskušenja i izazova, gde prolazi kroz razne predele obično antitetički postavljene prema njegovoj domovini, i na kraju ga preobraženog i punog novih saznanja nalazimo kod kuće. Ova shema poznata nam je još iz mitskih priča, a Odisej je tipičan junak koga (naravno u parodičnom vidu) oživljava Borat.

Teoretičari su za ovaj žanr filma već smislili posebno ime, mockumentary . Ono dolazi od mocking (rugati se) i documentary , što znači da je u pitanju parodični dokumentarac. Ovaj postupak doticanjem istih tema u velikoj meri parodira i u poslednjih nekoliko godina izuzetno popularni žanr angažovanog dokumentarca, autora poput Majkla Mura ili Sparloka. Niko ne ostaje van domašaja Koenove oštrice, pa ni ova moda koja je u još jednom nastupu levičarskog ludila uspela da politički pamflet poput filma Farenhajt 9/11 proglasi za umetničko delo i da mu pre dve godine u Kanu dodeli Zlatnu palmu.

KARIKIRANJE

Predmet ismevanja u ovoj bizarnoj komediji su jednako Istok i Zapad. Sam Koen se izuzetno trudi da opovrgne postojanje namere da se Istok karikira i ismejava. U veoma nategnutoj konstrukciji on tvrdi da je ismevao one na Zapadu koji mogu da pomisle da je istok takav kakvim on pokazuje Kazahstan. Međutim, činjenica je da je njegov Kazahstan konstrukt sastavljen od najgorih i veoma rasprostranjenih stereotipa koji na zapadu postoje o istoku Evrope, kao i da će ovaj film doprineti da se ti stereotipi još više učvrste budući da je tek manji broj gledalaca sposoban da dostigne tu vrstu inteletkualne ironije, na koju se Koen poziva.

Njegov Kazahstan je neverovatan konstrukt bizarnih opštih mesta o Istoku u vrlo širokom geografskom smislu. On obuhvata: rumunsko selo u kome nema tekuće vode i asfaltiranih puteva, a domaće životinje se čuvaju u kući; reference na hladnoratovsko sovjetsko nasleđe (odlučna himna na ivici koračnice koja podseća na sovjetsku, slike nepreglednih postrojenja čeličana i teške industrije na odjavnoj špici, klasično birokratsko sivo odelo omiljeno u real-socijalizmu, reciklirana slova i namerno neprofesionalna upotreba kamere što sve podseća na siromaštvo i tehnološku zaostalost pojedinaca koji još kao poslednje čudo tehnike koriste video rekorder i „plejer kaseta“); bliskoistočne (palestinske) slike naoružane dece (obdanište u Kučeku u kome se deca igraju kalašnjikovima); zatim bliski komšijski odnosi (uglavnom zasnovani na mržnji) što se odnosi i na njegovog prvog komšiju, ali i na komšijsku zemlju (Uzbekistan); incest, prostitucija, otimanje žena i silovanje kao normalne institucije društvenog odnošenja, cenjkanje, alkoholizam, tradicionalno neprijateljske i rasističke predstave o Romima i Jevrejima...

Kada se sve ovo sakupi, prosečni gledalac dobija zaista brutalan i rasistički koncept Istoka baziran na zaostalosti i primitivizmu. Ali podjednako veliki problem je što mnogo od tog materijala i danas postoji u pojedinim zemljama.

KRITIKA SAD

Takav, prirodni Borat poslužio je Koenu da napravi zastrašujuću analizu savremene Amerike. Borat u „SaiD“ dolazi da snimi dokumentarac o američkim običajima. Sticajem okolnosti, da bi oženio Pamelu Anderson, on uspeva da nagovori producenta Azamata da autom prođu rastojanje od Njujorka do Kalifornije i da usput snimaju američke običaje. Pošto kupe polovni kombi za sladoled, njih dvojica polaze na ono što će postati parodija klasičnog američkog road moviea poput filma Goli u Sedlu , na šta direktno asocira pesma Born to be wild . Koen uspeva da se dotakne mnoštva ključnih momenata savremene američke pop-kulture pa su tu i sprdanje sa hip-hopom, sa Majkl Džeksonom, Čuvarima plaže , modom VIP kućnih pornića (Pamela i Tomi Li), prljavim Harijem...

Većina aktera u filmu mislili su da je reč o stvarnom prilogu za nekakvu belorusku ili sl. televiziju. Uz to, producenti su često pribegavali raznim drugim metodama (napijanje studenata iz kombija) kojima su pomagali akterima da se otvore i da iz njih provali ono što naslage političke korektnosti teškom mukom prikrivaju. Tako nam Borat nudi jednu brutalnu vivisekciju i dekonstrukciju savremene Amerike raspolućene između naleta politički korektnih pokreta (feministkinje, gej parada, afirmativna akcija) i tradicionalizma srednjeg zapada oličenog u filmu u militarizmu, verskom fundamentalizmu, obožavanju rodea i simbola pionirskog identiteta, strahovitoj mržnji prema muslimanima, pederima i manjinskim grupama, žalom za vremenima kada su postojali robovi, insistiranju na etikeciji i porodičnim vrenostima, koje Koen parodira do besvesti.

NOT ŠALE

Borat nas tera da se smejemo do suza, ali i da se istovremeno zapitamo čemu se i zašto smejemo i šta s tim da radimo. On jasno postavlja opoziciju glupih, sterilnih not šala i brutalnih šala kojima se ljudi smeju vekovima, a koje imaju taj problem što su bazirane na najgorim stereotipovima, seksizmu, rasizmu, ili fizičkim i mentalnim nedostacima (šale na račun retardiranih). Zato Borat šokira i izaziva potpuno oprečne reakcije i potpuno suprotstavljena tumačenja. Nemoguće je odgovoriti da li je u pitanju politički korektna satira ili propitivanje savremenog sveta političke korektnosti; ili je Koen naprosto sakupio svedočanstva o tome gde smo danas i šta nas okupira.

Kad se pominju prve reakcije treba navesti samo podužu listu onih koji su ga već tužili, zabranili ili to nameravaju da urade. Tu su dva studenta iz kombija, stanovnici sela Glod, gde je film sniman, domaćica večere i učiteljica etikecije, Jevrejska liga protiv klevetanja, Evropska organizacija za istraživanje anticiganizma i nemački državni tužilac. Rusko ministrstvo kulture je zabranilo emitovanje filma zbog uvreda na račun susedne zemlje i različitih etničkih grupa i religija. Posebna priča je gomila reakcija nesrećnih zvaničnika Kazahstana koja uključuje i zakupljeni oglas na četiri strane u Njujork tajmsu, gde se po stavkama pobijaju Boratovi opisi svoje kulture.

Sa Boratom problema sigurno nema Goran Bregović, čija se ranija filmska muzika najviše koristi u filmu, pa će se tako njegov račun debelo uvećati.

Neko je primetio: dobro je, Koen je mogao da uzme i Srbina.