Prilozi za rečnik tranzicione Srbije

Dragana Kanjevac

IDIOTI, KOMESARI I ORTACI

Komesar (nl. commissarius) – osoba kojoj je neki naredbodavac (naročito država) poverio naročitu dužnost; u NOB politički rukovodilac pojedinih jedinica

Idiotes (gr.) – 1. adj. a) privatan, posebni; b) nevešt, neiskusan

2. subst. pojedinac, građanin, plur. narod, opp. država ;

b) običan, privatan čovek, opp. dostojanstvenik, činovnik

Zamislimo sledeću situaciju: izvesni građanin, nevešt u pogledu snalaženja na domaćem terenu, poželi da se javi na nekakav konkurs. Pošalje uredno sva dokumenta, srećan što zadovoljava tražene uslove. Dok naš čovek, spokojan i pun nade da je budućnost počela, čeka rezultate, njegovi okretni konkurenti sa oskudnim sivijem i impresivnim telefonskim imenikom ne gube vreme, nego okreću sve Pere, Sneške i Žike koji bi mogli da budu povezani sa glavnim Mićom – rešavaju ljudi pitanje. Lobiraju, kako bi se reklo.

Ova banalna zgoda iz srpskog života promoviše tri grupe aktera – idiote, komesare i ortake.

Neiskusan građanin, koji nije shvatio da potrebne kvalifikacije nisu ono što se traži već da su prioritetni prijateljsko–rođačko–stranački faktori, predstavlja idiota i u etimološkom i u srpskom smislu te reči. Privatan čovek, koji svoja prijateljstva (ili moderno – kontakte ) ne razvija po principu interesa, u Kantovo vreme zvao bi se moralan čovek. U globalizovanom delu planete ovakvo lice možda ne bi moglo da ostvari munjevitu menadžersku karijeru, ali bi svakako moglo dostojanstveno da živi obavljajući pristojan posao. U tranzicionoj Srbiji nultih godina takav čovek je gubitnik, slučaj za izbegavanje.

Termin komesar koristi se kao referenca na političkog rukovodioca u partizanskim jedinicama. Zadužen za ideologiju i moral. U Srbiji danas, to je večni partijski kadar na javnim funkcijama. Poseduje izuzetne veštine kombinatorike, predviđanja i telefoniranja. Pitanje svih pitanja za njega je – kadrovsko pitanje. Njegov prirodni neprijatelj nije stranački protivnik, već idiotes, građanin bez uticaja. Osobinu opstajanja u svim epohama, vlastima i režimima komesari definišu kao dokaz uspešnosti i bogatog iskustva u obavljanju poslova. Slobodan Jovanović piše 1964. iz dovoljno daleke Kanade: On je dobar ''laktaš'' – izraz jedan koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualca. Pretpostavimo da se u njega probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je ugrabiti samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto ''njegovo''. Iz te svoje tečevine, ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara.

Komesari i idioti su krajnji tipovi, međusobno suprotstavljeni – ortaci su međuvrsta, inače najmasovnija. R eč j e o mreži povezanih rođaka, prijatelja i naravno kumova. Ortačka logistička podrška nezamenjiva je u završavanju bilo kakvog posla. '' Možeš li to da mi završiš ?'' i '' Ja ću to da ti završim !'' komunikacijske su lozinke ortačkog bratstva jer u Srbiji svako može da počne neki posao, ali samo uz pomoć prijatelja to što ste počeli možete i da obavite. Ortački establišment otporan je na društvene i sistemske promene, transformiše se neverovatnom brzinom i uvek parazitira na aktuelnoj vlasti. Ipak, teško je aplaudirati jednom rukom – postojanje ortačke mreže ne bi imalo smisla bez postojanja korumpirane elite. Jedan poluintelektualac, navodi S. Jovanović, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je: ''Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!'' Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Ime pojave stare koliko i čovek – korupcija. Potiče od latinske reči corruptio, što znači pokvarenost, izopačenost, podmićivanje, potkupljivanje, razvrat. U jeziku srpskog života ova reč prevodi se i kao snalažljivost, uspešnost, umešnost . Korupcionaš neće biti sasvim svestan tog fakta: toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu – zaključuje Slobodan Jovanović u bolno aktuelnom tekstu starom najmanje četrdeset godina. Danas je korupcija, poput gostoprimstva, sastavni deo srpskog domaćeg vaspitanja: na pitanje šta će da studira, maturantkinja beogradske gimnazije i odličan učenik odgovara: Neću na fakultet – završiću višu školu, zaposliću se u opštini, ali zato će moj papir da košta hiljadu i po evra! Setite se ove cifre kada se za nekoliko godina budete poklonili pred mladom referentkinjom na šalteru za građevinske dozvole ili, recimo, poreska pitanja.

Komesari i ortaci su ljudi koji tajnu znaju, sve se vrti oko kase ili čanka , kako kaže S. Jovanović. Tehnologija prilaženja tom kazanu u kojem se krčkaju lova i moć je jednostavna, ali za sve u životu je potreban talenat. Za početak, treba biti dobro obavešten – preporučljivo je biti na stalnoj telefonskoj liniji sa mrežom insajdera. Za trku ka kazanu neophodno je dobro poznavati udvoričke tehnike, a imati jak prezir prema podređenima i svim ljudima nekorisnim za ličnu promociju. Neformalna druženja (čitaj: kafana) sa osobama od koristi su nezamenjiva. Osim završavanja poslova i neposredne dobiti, ovako treniran laktaš dugoročno napreduje na lestvici moći u ekonomiji razmene usluga… Detalji delovanja paralelnih centara moći, oličenih u pašenozima, bratanicama, nameštenim mladoženjama i ambicioznim kućnim pomoćnicama, mogu se naći kod Nušića, Sterije Popovića i donekle u aktuelnim tabloidima i sapunicama. Ipak, ovi maniri nisu srpski specijalitet (nikad brenda od nas!): ortaci drže celu planetu, a svetska pitanja se verovatno takođe rešavaju uz neku šniclu i na dođem ti. Za Srbiju bi, inače, bio osvežavajuć i taj privid poštovanja pravila, ovde tako često pripisivan tzv. razvijenom svetu.

Ima li običan građanin, idiotes, privatni čovek – pravo na život u Srbiji? Biti odbijen na konkursima nije naročito opasno po život. Biti redovno odbijan, tj. nemati posao već je nešto opasnije. Ali, teško našem neveštom građaninu ako zaglavi u bolnici bez veze ili insajdera koji će ga voditi kroz neizvestan put lečenja – idiotes je u tom slučaju na ivici života i smrti. Jao onome koji ovde ozbiljno i doslovno shvati svoju i tuđu profesiju; professio znači zanimanje, zanat, struka, ali i javno ispovedanje, javno priznavanje , zavetovanje . E pa to u Srbiji, brate, ne važi. Morate da znate čoveka ili ste načisto propali. Taj famozni čovek ujedno je i odgovor na fundamentalno pitanje domaćeg kvazijavnog kvaziživota koje glasi: Ko stoji iza njega/nje? Ovo pitanje, 'odbeglo' sa partijskog sastanka ili savetovanja unutar mafijaške porodice, daje pravu dijagnozu srpskog stanja. Još je Srbija mlada, luda i nespremna za regulisano društvo, poštovanje zakona, dvadeset prvi vek i te stvari…